ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостоли Сила, Силуан, Крискент, Епенет и Андроник. Сви из Седамдесет апостола. Св. Сила би послат из Јерусалима у Антиохију с Павлом и Варнавом, да тамо реше спор међу вернима односно обрезања, наиме, да нетреба обрезивати незнабошце, кад прелазе у хришћанство (Дела Ап. 15, 22). По том је путовао Сила с Павлом по Азији и Македонији, и био постављен за епископа у Коринту, где је мирно скончао. Силуан је помагао обојици врховних апостола (I Пет. 5, 12; II Кор, 1, 19). Као епископ у Солунумного се потрудио, много настрадао, док није земаљски живот заменио небесним. Крискент би сатрудник ап. Павла (II Тим.4, 10), по том епископ у Галатији, па мисионар у Галији, где мученички сконча за Христа у време Трајаново. Епенет свети, споменут од апостола Павла (Рим. 16, 5), био је епископу Картагени. Андроник (Рим. 16, 7) епископ Паноније, спомиње се посебно 17 маја.

2. Свешт. муч. Валентин. Био епископ у Италијанском граду Интерамни. Исцелио од болести брата трибуна римског Фронтана. Кад се разболи син познатог философа Кратона, Херимон, то по саветовању Фронтоновом позва Кратон епископа Валентина у Рим. Херимон беше сав згрчен, тако да му глава беше савијена међу колена. Валентин се затвори у собу са болесником, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изведе Херимона потпуно здрава и предаде оцу. Тада се крсти Кратон са целим домом својим и са три ученика своја. Херимон остави дом очев и оде са Валентином. У том се крсти и син епарха римског, Авундије. Разјарен због овога епарх ухвати Валентина, и после мучења посече мачем. Посечени беху тада и она три ученика Кратонова: Прокул, Евив и Аполоније. Њихова тела узе Авундијеи чесно сахрани. Сви пострадаше 273 год. и посташе грађани царства небеског.

3. Свешт. муч. Полихроније еп. Вавилонски. Када цар Декије освоји Вавилон, ухвати Полихронија са три презвитера, два ђакона и два покрштена кнеза: Авдоном и Сенисом. Полихроније не хте ништа одговарати пред царем него само ћуташе, док св. Парменије презвитер одговараше за све. Епископа и свештенике одведе цар у Персију, у град Кордову, и секирама посече их. А кнежеве, Евдона и Сениса, одведе собом у Рим, и тамо их најпре баци пред зверове, папосле мачем погуби. Сви чесно пострадаше 251 год.

4. Св. Јован војник. Потајни хришћанин. Послат од цара Јулијана Одступника да убија хришћане, он их не убијаше него помагаше да се сакрију. Јулијан га баци у једну тамницу у Цариграду. Када погибе зли цар, Јован се предаде подвигу живећи у чистоти и светости. Упокојио се мирно у старости. По смрти јављао се некима, који су потребовали помоћ његову. Молитве њему помажу да се пронађу лопови.


5. Преп. мајка Ангелина, деспотица српска. Мошти њене леже у ман. Крушедолу (Види њено житије 12 децембра).



 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА ИЗ СЕДАМДЕСЕТОРИЦЕ СИЛЕ, СИЛУАНА, КРИСКЕНТА, ЕПЕНЕТА и АНДРОНИКА

Свети апостол Сила, кога велики апостоли изабраше за служење делу проповеди речи Божије, много се трудио у благовешћу Христовом најпре са светим врховним апостолом Павлом, а затим и сам, без њега. Када у Јерусалиму од апостолског сабора би састављена посланица за Антиохијску цркву о томе да се не обрезују незнабошци који примају свету веру Христову, свети Сила би послан тамо са другим угледним мужевима, као што о томе пише свети Лука у Делима Апостолским: Тада нађоше за добро апостоли и презвитери са свом Црквом да изберу између себе двојицу и да пошаљу с Павлом и Варнавом: Јуду који се зваше Варсава, и Силу, људе знамените међу браћом (Д.А. 15, 22).
Дошавши у Антиохију, они сабраше народ и предадоше посланицу. Када је прочиташе, обрадоваше се утеси. А Јуда и Сила, који и пророци беху, многим речима утешише браћу и утврдише. Сила нађе за добро да остане у Антиохији, а Јуда се врати у Јерусалим. Потом када свети апостол Павле узажеле да ради проповеди путује у друге земље, он изабра светога Силу за сапутника себи. Предани благодати Божјој од браће, они одоше, и прохођаху Сирију и Киликију утврђујући цркве. Пролазећи кроз Дерву и Листру они тамо узеше са собом Тимотеја и отпутоваше у Македонију. А када у Филиби изагнаше духа погађачког из неке робиње која врачањем доношаше велики доходак својим господарима, онда њени господари, видевши да им пропаде нада на њихов доходак, дохватише Павла и Силу и одвукоше их на трг ка кнезовима, клевећући их и говорећи: "Ови људи муте по нашем граду". И слеже се силан народ, и војводе им подераше хаљине, и заповедише да их моткама бију. И пошто их страшно избише, бацише их у тамницу и ноге им метнуше у кладе. А у поноћи бејаху Павле и Сила на молитви и хваљаху Бога. И уједанпут земља се тако силно затресе да се усколеба темељ тамнички, врата се сама отворише и окови им спадоше. А тамнички стражар пробудивши се и видевши сва врата тамничка отворена, извади нож и шћаше да се убије, мислећи да су сужњи побегли. Но Павле га задржа од самоубиства. А стражар дршћући припаде к Павлу и Сили, изведе их и уведе у дом свој, опра им ране, и крсти се са свим домом својим. Одатле свети апостоли Павле и Сила идоше у Амфипољ, Аполонију и Солун, и уз њих присташе многи незнабошци и не мало господских жена. Али томе завиђаху тврдоврати Јевреји, па позваше неке зле људе, те узбунише народ против апостола Христових, и тражаху да их убију. Но браћа одмах ноћу отправише Павла и Силу у Верију. Али и тамо Јевреји, дошавши из Солуна, побунише народ против проповедника речи Божје. Павле отиде у приморје, а Сила и Тимотеј осташе онде. Но после не много дана они одоше, и нађоше светог Павла у Коринту (Д.А. 15, 30-18, 5). Ту свети Сила постаде епископ. Потрудивши се доста времена у проповедању речи Божје, и сатворивши знамења и чудеса, он отиде ка Господу.
Свети апостол Силуан трудио се у проповедању речи Божје са светим врховним апостолима Петром и Павлом; и оба ова апостола спомињу га у својим посланицама. Свети Петар у својој Првој саборној посланици пише овако: По Силуану, вашем верном брату, као што мислим, пишем вам ово мало (1 Петр. 5, 12). А свети апостол Павле у Другој посланици Коринћанима каже: Син Божји Исус Христос, кога ми вама проповедасмо, ја и Силуан (1 Кор. 1, 19). Из овога је очигледно да се свети Силуан са сваким од врховних апостола трудио у своје време у проповедању Еванђеља Христова, и био саучесник у њиховим трудовима и патњама. У Солуну пак он би епископ и, тодневши многе муке за веру, он узиђе ка Христу који венчавава подвиге.
Светог апостола Крискента спомиње свети апостол Павле у другој посланици Тимотеју, говорећи: Крискент у Галатију (4, 10), тојест послан од мене на проповед. У Галатији он беше епископ; затим је проповедао Христа у Галији, и у граду Вијени поставио за епископа свог ученика Захарију па се понова вратио у Галатију, и ту мученички скончао за царовања Трајана[1].
Светог апостола Епенета такође помиње свети апостол Павле у Посланици Римљанима, говорећи: Поздравите милог ми Епенета, који је новина из Ахаје у Христа (16, 5). Свети Епенет је био епископ у Картагени.
У истој Посланици Римљанима свети апостол Павле помиње светог апостола Андроника, поздрављајући га и називајући га својим сродником и сасужњем; при томе каже да је он знаменит међу апостолима и да је пре њега поверовао у Христа (16, 7). Свети Андроник био је епископ у Панонији.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВАЛЕНТИНА

Италијански град Интерамна, у области Омврији имађаше епископа светог Валентина, који доби од Бога дар исцељивања. Молитвом и призивањем пресветог имена Христовог исцељујући сваку болест и недуг по људима, он обраћаше неверне од идолопоклоничког безбоштва к Богу. Јер у то доба идолопоклоничко многобоштво још цароваше у свету и незнабожни цареви, који владаху Истоком и Западом, гоњаху хришћане. У те дане три учена човека: Прокул, Евив и Аполоније, родом из Атине[2], по вери многобошци, дођоше у Рим ради учења, да добро изуче римски језик и философију. Они нађоше једног ученог наставника, одличног зналца и латинског и грчког језика, по имену Кратона, ступише код њега да уче, и живљаху у његовом дому.
Догоди се те се један од синова Кратонових, Херимон, тешко разболе: у болести кичма му се искриви, и глава му би савијена међу колена, и он се не могаше никако исправити. Призивали су многе лекаре, али они ни најмање не могаху помоћи болеснику. Око три године патио се он тако, и изгуби сваку наду на оздрављење. Утом се деси да у Кратонов дом дође неки трибун Фронтон. Видевши болеоника, Фронтон рече: Таква болест беше и на мом рођеном брату, и он доби исцељење од неког хришћанског епископа Валентина, који живи у граду Интерамни.
Казавши то, трибун саветоваше Кратону да свог болесног сина пошаље код тог епископа. А о брату свом додаде и то, да после исцељења он није хтео да се одваја од епископа, привучен његовом добротом и везан за њега љубављу. Чувши то, Кратон посла к епископу угледне људе, пријатеље своје, са молбом да он дође к њему, пошто је немогуће тако тешког болесника послати на толики пут. Показавши светитељу свог болеоног сина Херимона, Кратон га стаде молити да му исцели сина као што је исцелио трибунова брата. Свети Валентин му рече: Ако ти хоћеш, твој ће син бити исцељен. - Пола имања свог даћу ти, рече на то Кратон, ако узмогнеш исцелити сина мог. - Чудим се, узврати светитељ, да ти, мудар учитељ, не појимаш речи које сам ти рекао. Опет ти кажем, ако ти хоћеш болесник ће оздравити, јер ако поверујеш у Христа мог, све ће бити могуће верујућем; јер верујући је несравњено драгоценији пред Богом од неверујућег, који сву наду полаже у таште и ништавне ствари и има за своје богове ликове некадашњих рђавих људи, начињене од дрвета, камена или ког другог вештаства. Зар се може веровати да су богови они који не беху слободни ни од гнусних безакоња, ваљајући се у најпрљавијим делима и упражњавајући се у најсвирепијим насиљима? Ако дакле, одрекнеш се многобожачке безбожности, примиш веру коју ти предлажем, и положиш наду своју на Јединога Бога, невидљивог и свемогућег, онда ће се дати здравље сину твоме, као што желиш. А половину имања коју ми предлажеш, раздај сиромасима, да се они моле Богу за тебе и за твога сина. Мене пак ни на који начин не можеш убедити да ишта узмем од тебе за исцељење твога сина; ја захтевам једино веру. Стога веруј да је Син Божји Исус Христос једини истинити Бог, а одреци се свих идола својих, па ћеш сина свог видети здрава.
Кратон рече на то: Премда не знам у чему се састоји ваша вера, али сам слушао да се сваки спасава својом вером; вера једнога не може помоћи другоме, нити пак нечије неверје може шкодити другоме. - Свети епископ одговори: У животу човечијем има нешто што другоме не може ни помоћи ни нашкодити; тако ни неверје очево не може шкодити вери синовљој. Али у нужди, и при исцељењу болних, вера једнога може помоћи другоме: тако, вером може отац помоћи сину, сестра брату, господар слузи. У Светом Писму читамо да капетанов умирући слуга би исцељен због капетанове вере; умрла кћи кнежева би васкрснута због вере оца, кнеза; сестре које су плакале за својим умрлим и сахрањеним братом Лазаром, видеше га у четврти дан васкрснута речју Господњом, и обрадоваше се. Постоје у Старом и у Новом Завету и други многобројни примери који јасно показују да вера једнога може помоћи другима. А бива и то, да неверје једнога наноси штету другима; на пример, неверје једног човека Фараона нанело је разне казне целом Египту, па и њега самог са свом војском његовом погубило.
Слушајући од епископа ове и њима сличне речи, учитељ Катон паде к ногама његовим и рече: Верујем у Проповеданог тобом да је истинити Бог, и нема другога осим Њега, који заповеда болестима и смртима, и оне одлазе, заповеда животу, и он се враћа. - На то му свети епископ Валентин рече: Веру хришћанску треба показати не само речима него и делима. - Учитељ упита: А која су то дела којима се може показати вера? - Епископ одговори: Одреци се идола, начињених рукама људским, и прими свето умивење, да би био увршћен међу синове Божје. - Кратон упита: На који начин вода која омива само телесну прљавштину, може очистити од грехова? - Светитељ одговори: Вода, када се на њу призове име Пресвете Тројице, прима у себе на тајанствен начин Светога Духа, који крштавајућег се у тој води човека очишћава од свих грехова.
Кратон онда примети: Наш се разговор отеже, а живот се мога сина Херимона скраћује. - Свети Валентин на то рече: Ако ти не будеш веровао у оно што никада ниси могао ни чути, ни видети, син твој не може бити здрав. - А што је то, упита Кратон, што ја нисам могао ни видети, ни чути? - Светитељ одговори: Јеси ли икада чуо за Дјеву, која је непорочно зачела и родила и по порођају остала Дјева? Јеси ли икада видео кога да иде по мору као по суву? Јеси ли чуо да је ко једном речју утишавао буру на мору, да је Он напослетку био распет, умро, погребен, у трећи дан васкрсао из мртвих, пред очима многих узнео се на небо, при чему су се анђели на очигледан начин јавили људима и сведочили да ће Он поново доћи с неба да суди живима и мртвима? Ако верујеш овоме да је све тако било, онда приступи и прими крштење, да би син твој добио здравље, и ти се сам удостојио вечног живота. - Све што кажеш учинићу, изјави учитељ Кратон, само да син мој буде здрав. - Свети епископ рече на то: Пошто мудрост овога света, које ти сматраш себе учитељем, јесте лудост пред Богом, и ти не можеш онако савршено веровати како то захтева сама вера, онда ми дај реч да ћеш се ти са целим домом твојим обратити ка Христу и крстити се, када син твој по вери мојој добије здравље. Тада учитељ Кратон, призвавши жену своју и све домашње, паде светитељу пред ноге, и сви обећаше да ће постати хришћани, ако Херимон буде исцељен. Беху ту и гореспоменути младићи: Прокул, Евив и Аполоније, те и они, желећи оздрављење сину свога учитеља, обећаше да ће постати хришћани. Онда свети епископ нареди да се спреми засебна соба, и да се тај дан и идућа ноћ проведе у ћутању; а он, узевши болесника у ту собу, затвори се са њим сам. Болесник беше целим телом савијен као у клупче: глава му бејаше међу коленима, ноге на раменима и леђима, и ниједан део тела не беше слободан, и он не могаше ни језиком говорити, само јечаше. И нико од лекара није могао од редити његову болест и лечити. Свети епископ Валентин узевши своју власеницу на којој се обично молио, простре је на земљу и положи на њу болесног полумртвог дечака, а сам се сву ноћ мољаше и славословљаше Бога. У поноћи пак заблиста у тој соби небеска светлост, те они што беху споља мишљаху да се унутра огањ разбуктао. А после поноћи дечко устаде потпуно здрав, и стаде громко хвалити Бога. Родитељи и сви домашњи, чувши Херимонов глас и говор, веома се обрадоваше, јер га три године не беху чули да говори, само је јечао. И пришавши к вратима они стадоше куцати и молити светитеља да им отвори да виде Херимона. Но светитељ им одговори да им неће отворити док не сврши своје уобичајене молитве. И они чекаше до сванућа, радујући се. А када свану, свети епископ отвори врата и изведе дечка потпуно здрава, као да никада није боловао, и предаде га родитељима. Тада учитељ Кратон са целим домом својим верова у Христа и крсти се; и сви се радоваху духом о Богу Спаситељу своме.
Исцељени дечак Херимон, по пријему крштења, не хте да се одвоји од свога лекара, светитеља Валентина. Исто тако и споменута три младића, оставивши по крштењу световну философију, привезаше се свим усрђем за духовног учитеља, Божјег архијереја, и постадоше његови ученици, и подражаваоци његовог светог живота, и искатељи свога спасења. И вршњаке своје, младиће и дечаке који беху на наукама, они обраћаху ка вери Христовој и светом крштењу својим саветима и примером свог чесног и целомудреног живота, и стицаху се к њима мноштво таквих младића и дечака, и слушајући њихово богонадахнуто учење они се поучаваху небеској мудрости и ступаху на пут истине. А када се син епарха римског Авундије, поверовавши у Христа и крстивши се, распали божанском ревношћу и јавно пред свима објави да је слуга Христов, тада отац његов и други сенатори, разгневљени, дохватише самог учитеља хришћанске вере светог епископа Валентина и бише га немилице. И врбоваху га за идолопоклонство, но како он не хте да им испуни вољу, они га поново ставише на љуте муке, па га затим окована бацише у тамницу.
Свети се радоваше што се удостојио страдати за Христа Господа свог; и украшен ранама за Њега примљеним као најскупоценијим накитом, он се апостолски хваљаше и говораше: Ја ране Господа Исуса на телу своме носим, и довршујем недостатак невоља Христових на телу свом (Гал. 6, 17; Кол. 1, 24). - И ученике своје који долажаху к њему у тамницу он утврђиваше у светој вери. Дознавши за то, епарх се силно разјари, па посла ноћу по њега, изведе га из тамнице и одсече му главу.
Тако заврши свој страдалнички подвиг свети епископ Валентин. А ученици његови: Прокул, Евив и Аполоније, узевши чесно тело његово, однесоше га у град Интерамну, купише у предграђу мало парче земље и чесно погребоше. И проведоше поред гроба неколико дана и ноћи у посту, молитвама и славословљењу Господа. К њима се стицаху верни из града; а и мноштво неверних долажаху к њима, и слушајући њихове душеспаситељне речи и проповеди о Христу просвећиваху се вером. Након извесног времена сазнаде за то градоуправитељ Леонтије, па ухвати ова три света младића и посади их у тамницу. А када виде да се народ буни и жали за њима, јер их сви љубљаху, он нареди да их ноћу убију; бојао се да их дању осуди на смрт, да их узбуђени народ не би отео. Тако свети мученици бише посечени ноћу[3] и отидоше ка незалазној светлости небеског царства. Гореспоменути син епарха римског свети Авундије, када дође тамо к љубљеним пријатељима својим и дознаде за њихову погибију, ожалости се веома, па узевши чесна тела њихова погребе их чесно крај гроба свога учитеља светог Валентина, славећи Господа Исуса Христа, који живи и царује са Оцем и Светим Духом кроз бесконачне векове векова. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПОЛИХРОНИЈА

Безбожни цар римски Декије[4], пошто поубија многе хришћане, крену са свом војском својом на Персију. Победивши персијску војску и освојивши њихову земљу он распростре своју власт на Вавилонију, Вактринију, Ирканију, Асирију; и нашавши у тим земљама врло много хришћана, он их стаде гонити и разноврсним мучењима убијати. Беше тада у Вавилону епископ Полихроније, а с њим три презвитера: Парменије, Елим и Хрисотел, и два ђакона: Лука и Муко. Ухвативши их, Декије нареди да их одмах воде да идолима принесу жртву. Но свети Полихроније смело рече: Ми себе саме приносимо на жртву Господу нашем Исусу Христу; а демонима и ништавним идолима, које руке људске начинише, никада се нећемо поклонити.
Декије нареди да епископа са презвитерима и ђаконима вргну у тамницу, а сам стаде зидати у граду Вавилону храм поганом богу свом Сатурну, коме и позлаћеног идола начини. И писа у Рим епарху Валеријану, извештавајући га о срећној победи својој над Персијанцима, која му, писаше он, би дата од богова, и нареди му да у Риму приреди велики празник у част боговима, а да хришћане мучи и убија. И Валеријан поступи у Риму по Декијевом наређењу.
Када одвратни храм Сатурну би довршен у Вавилону, безбожни Декије изведе преда се на суд епископа Полихронија са његовим презвитерима и ђаконима, и рече: Јеси ти то онај богохулник који ни богове не поштује ни царске наредбе не слуша? - Свети епископ му не одговори ни речи, само стојаше ћутећи. Тада се цар обрати презвитерима и ђаконима и рече: Ваш је старешина онемео! - На то презвитер Парменије одговори: Отац наш није онемео, него не жели да упрља своја чиста и света уста, испуњујући заповест Господа нашег Исуса Христа који је рекао: Не бацајте бисера свога пред свиње, да га не погазе ногамас војим, и вративши се на растргну вас (Мт. 7, 6). Је ли добро чиста уста упрљати гнојем?
Разгневљен, Декије рече: Дакле, ми смо гној? - И одмах нареди да се презвитеру одсече језик. Када светом Парменију одсекоше језик, он и после тога, обраћајући се светом Полихронију јасно говораше: Свети оче, моли се за мене, јер видим на теби Цара, Духа Светога, који ти уста запечаћује, а у моја ставља медено саће.
Тако је диван Бог у светима Својим: ономе који има језик наређује да ћути, а ономе коме је језик одрезан даје дар говорења, да би показао Своју свемоћну силу.
И рече Декије епископу: Полихроније, принеси боговима жртву, па ћеш ми постати пријатељ, и нови Сатурнов храм поверићу теби. - Епископ му не одговори ништа. Декија онда спопаде бес и он нареди да га камењем бију по устима. А свети епископ, када га бијаху, подиже руке и очи к небу, и испусти дух. Декије остави мучениково тело, бачено пред Сатурновим храмом. Идуће ноћи дођоше два благородна човека који беху из персијских кнезова, по имену Авдон и Сенис, потајни хришћани, узеше кришом тело светог епископа Полихронија и погребоше близу градског бедема.
Декије крену у персијски град Кордуву, наредивши да за њим воде оне сужње, презвитере и ђаконе, оковане у железне ланце. А кад светитеље вођаху, спадаху им железни окови са врата и руку. Стигавши у град Кордуву, цар Декије нареди да преда њ изведу доведене сужње, и он им рече: И ви, о безумници, желите да погинете! Ево, ја вам предлажем да принесете жртве бесмртним боговима! - На то му презвитер Парменије, коме језик беше одрезан, громко одговори: О, бедниче! ти нас наговараш да се поклонимо идолима, који су начињени рукама људским! Боље ти је да се ти поклониш Господу нашем Исусу Христу, јер ако Му се не поклониш, погинућеш заједно са боговима својим.
Деканије онда нареди да их све обесе на мучилишту. Међутим светитељи, када их истезаху, благодараху Бога, и говораху презвитеру Парменију: Моли се за нас, оче! - Он им рече: Бог, Отац Господа нашег Исуса Христа, нека нам да утеху Светога Духа који царује кроза све векове. - Они одговорише: Амин! - А Декије у бесу повика: Ево мађија! човек без језика говори. Није ли то очевидан доказ мађиоништва? - На то презвитер Парменије одговори: Господ наш Исус Христос, који је некада немоме дао говор, Он и мени грешноме, после одсечења мога језика, даде способност да говорим. А ти, иако имаш језик и говориш, ипак си нем, јер не славиш истинитог Бога.
Декије нареди да их огњем жегу, и да им на слабине прислањају усијане гвоздене даске, и да им гвозденим ноктима стружу тела. Када тако мучаху свете, чу се с неба глас који говораше: Ходите к мени, смирени срцем! - Чувши овај глас, Декије и то приписа мађијама, и нареди да мученике скину са мучилишта и да им одсеку главе, а тела њихова да баце изван града поред пута и да поставе стражу, да их неко не би узео и сахранио. Тако окончаше своје страдање за Христа свети мученици: три презвитера - Парменије, Елим и Хрисотел, и два ђакона - Лука и Муко. Бачена пак тела њихова украдоше ноћу гореспоменута два кнеза, који заједно с царем беху дошли тамо, и сахранише их на свом имању близу Кордуве.
У то време Декије посла по свој Персији да ишту хришћане и да их муче. А неке слуте његове ступише пред њега и рекоше му: Царе, они заробљеници које си ти помиловао и поклонио им живот и слободу, хришћани су. Они скупљају телеса хришћанска, сахрањују их на своме имању; не клањају се боговима, нити извршују твоја наређења. - Ко су ти бедници? љутито упита цар. Слуге му рекоше, да су то Авдон и Сенис.
Цар одмах нареди да их позову к њему. Када они дођоше, цар им рече: Зар сте толико безумни, те не схватате, да сте ви зато побеђени и покорени под нашу римску власт што не поштујете богове? - Они му на то одговорише: Зато нас Христос и учини победитељима над ђаволом што презиремо богове ваше. - Декије им с гневом рече: Зар не знате да је живот ваш у мојим рукама? - Свети одговорише: Живот је наш у рукама Бога нашег, и ми се клањамо Ономе који је сишао с неба на земљу ради нашег спасења. - Декије нареди да их окују у железне ланце и затворе у тесну тамницу. Када их оковаше у железне ланце, свети мученици рекоше: Ето славе наше, којој смо се свагда надали од Господа нашег!
Тог истог дана два друга благородна човека, Олимпије и Максим, бише оптужени цару да су хришћани. Цар их одмах ухвати, и нареди да их без ислеђења бију моткама, говорећи: Нису они достојни да слушамо њихове речи, пошто не поштују богове, и заслужују смрт што умрлог човека сматрају за свога Бога. - На то му свети Максим примети: Добро си рекао "умрлог", но зашто не кажеш и "васкрслог"? - Декије рече: Кажите нам ризнице ваше. - Свети Олимпије одговори: Ризница наша, злато и сребро и све богатство наше јесте Господ наш Исус Христос, ради кога ми не штедимо здравље наше и презиремо сва богатства земна. - Жестоко бијени, светитељи викаху: Слава Теби, Господе Исусе Христе, што си благоволео да нас придружиш слугама Својим!
Силно разјарен, Декије нареди да их бију оловним прућем. Затим их предаде своме намеснику, неком Анисију, који настави да их мучи, па им најзад секиром одсече главе, а тела њихова баци псима да их поједу. Пет дана лежаху тела непогребена, али их се ништа не дотаче. Шестога дана хришћани их узеше ноћу и чесно погребоше.
После тога незнабожни цар Декије пође у Рим, и са њим вођаху из Персије свете мученике Авдона и Сениса, оковане у ланце. Декије их вођаше са собом као хвалу своју, да приреди Римљанима забаву. У то време епарх Валеријан у Риму узе свјатјејшег папу Сикста, његов клир и многе хришћане, и затвори их у тамницу. Много дана сеђаше папа у тамници; к њему долажаху потајни хришћани, доношаху децу своју, а довођаху и сроднике и познанике који се од идолопоклоничке безбожности обраћаху ка Христу, и папа их крштаваше у тамници.
У те дане Декије са славом и веома свечано уђе у Рим, водећи за собом као заробљенике два персијска кнеза, Авдона и Сениса. После тога Декије сазва цео римски сенат са епархом Валеријаном и изведе пред њих доведене из Персије кнезове, оковане у ланце, но кнежевски одевене; премда беху измождени разним мукама на путу, ипак у славу Декија ови беху украшени златом, сребром, накитима и драгим камењем. Указујући на њих прстом, Декије рече сенату: Погледајте непријатеље, које богови и богиње предадоше у руке наше. Ето непријатеља римскоме царству!
Погледавши на њих, сав сенат римски се удиви њиховом племенитом изгледу и, обузет сажаљењем према њима, дође у умилење. Јер Господ даде слугама Својим такву благодат, да оне који их посматраху обузимаше умилење а не јарост. И нареди Декије да позову главног Капитолског жреца по имену Клавдија. Овај дође и донесе са собом идола и троножни жртвеник. И рече Декије светима: Принесите жртву боговима, па ћете бити слободни римски кнезови, и бићете господари над свим имањима својим, и још ћете се обогатити врло многим другим богатствима, и добићете од нас велике почасти. - Но свети одговорише: Ми једино себе приносимо на жртву Богу нашему Господу Исусу Христу, а боговима твојим ти сам приноси жртву.
После тога нареди цар да се за сутрадан спреми гледалиште, да се на њему персијски кнезови Авдон и Сенис даду зверовима да их поједу. Када освану дан и гледалиште већ беше спремљено, цар Декије не дође на гледалиште, него место себе посла епарха Валеријана. Дошавши, Валеријан изведе најпре преда се мученике и наговараше их да се поклоне идолима, и говораше им: Поштедите своје високородство и положите тамјан на жртвеник боговима; ако то не урадите, зверови ће вас растргнути. - Светитељи одговорише: Ми смо већ изјавили, да једино Господу нашем Исусу Христу приносимо жртву хвале и тамјан молитве, и да се једино Њему клањамо, а идоле рукама начињене нећемо никада поштовати.
Ту на гледалишту налажаше се идол сунца, и Валеријан нареди војницима да мученике одведу к томе идолу, и да их приморају да му се поклоне; но светитељи, пришавши к идолу, пљунуше на њега. Тада се Валеријан страховито разјари, и нареди да свете мученике бију оловним прућем; затим да их наге одведу на оно нарочито ограђено место, где ће их зверови појести пред очима народа који је посматрао са високих степеница.
И стадоше светитељи наги, али у Христа обучени, и осенише себе крсним знаком. И пуштени бише на њих прво два лава, затим четири медведа, али их звери не повредише него лежаху крај њихових ногу као стражари. Тада Валеријан рече: Очигледно ово су хришћанске мађије! - И нареди да зверове одведу, а оруженосцима заповеди да уђу и убију мученике. И бише светитељи заклани мачевима; онда, закачивши их за ноге, извукоше им тела и бацише пред идола сунца на страх хришћанима, као што нареди мучитељ; и лежаху тамо три дана. Међутим, један потајни хришћанин, по имену Кирин а по чину ипођакон, који је становао у близини гледалишта, украде ноћу тела светих мученика и погребе их у свом дому у оловном кивоту.
Тако завршише свети мученици Авдон и Сенис, кнезови персијски. А свети папа Сикст са клиром својим би мучен после њих; његово страдање спомиње се под десетим августом заједно са светим архиђаконом Лаврентијем. Чесне пак мошти ове двојице светих мученика Авдона и Сениса налазиле су се у земљи до цара Константина Великог; а за царовања његова оне бише, по Божјем откривењу, обретене од стране верних и пренесене у Понтијанову гробницу, у част и славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом, слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ЈОВАНА ВОЈНИКА

Овај свети Јован бејаше војник у време царовања Јулијана Одступника[5]. Заједно са другим војницима он би послат да убија хришћане. На изглед, он се правио да гони хришћане, а у ствари их је тајно помагао. Тако, неке хришћане, пре но што би били ухваћени, он је обавештавао да се склоне, а ухваћеним хришћанима он је проналазио начине да побегну. Но он чињаше не само то него помагаше свима невољнима, дајући им оно што им је потребно. Он украшаваше живот свој молитвама, постовима, посећивањем болесника и сужања. Провевши свој живот у таквим богоугодним делима, он се упокоји у Господу. Свете мошти његове бише сахрањене на месту Пандекти, где су сахрањивани странци. После извесног времена светитељ откри своје мошти једној жени путем откривења; наиме: он јој се јави и исприча јој сва дела живота свога и каза јој своје име. Казује се да је свети Јован учинио и друга чудеса. По смрти јављао се некима који су потребовали помоћ његову. Молитве њему помажу да се пронађу лопови.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНГЕЛИНЕ, деспотице Српске

Ова света и преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству, и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја.
У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита, кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на светој Ангелини видео прст Промисла Божјег, који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу.
У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот Српски Стефан слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456 г.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441 године затворили и ослепили, па их после 1444 године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (14568 г.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару, где је као монах Герман и умро, 16 октобра 1459 године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева[6], због опште разјадињености и разбијености Српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник па одатле у Албанију, да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс. 145, 9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира[7], и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном (у Скадру 1461 г.), пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном.
Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9 октобра 1476 г.), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега.[8]
Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији, и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново, и тамо у цркви Светог Апостола и Еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15 фебруара 1486 г.).[9] Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495 године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502 г.)[10], те света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за митрополита Влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом, и заједно са мајком му светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела.
Неколико година касније, света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде митрополит Београдски и Сремски, и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол, и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516 године, 18. јануара, када се и слави његов спомен), и би погребен у својој задужбини Крушедолу.
Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив "Мајка Ангелина". Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30 јула 1520 године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би "објављено", њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована деспота.
Ове свете и чудотворне мошти "Сремских Светитеља" Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716 године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30 јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПРОКУЛА, ЕВИВА и АПОЛОНИЈА

Пострадали за веру у Господа Христа. [11]

СПОМЕН СВЕТОГ АВУНДИЈА

Син Римског градоначелника; обраћен у веру Христову светим Валентином.[12]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА презвитера ПАРМЕНИЈА, ЕЛИМА и ХРИСОТЕЛА, ђакона ЛУКЕ и МУКА, и мученика ОЛИМПИЈА, МАКСИМА, АВДОНА и СЕНИСА[13]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Трајан царовао од 98-117 г.
2. Главни град у Грчкој.
3. Пострадаше ови свети мученици 273 године.
4. Декије царовао од 249 до 251 године.
5. Јулијан Одступник царовао од 361 до 363 године.
6. Смедерево је пало у турске руке у среду 20. јуна 1459. године и тиме је престала да постоји Српска Деспотовина.
7. О томе видети под 22 мајем, када се слави спомен Св. Краља Јована Владимира.
8. Опширније видети његово житије под 9 октобром.
9. У селу Купинову је све до рата постојала, близу цркве Св. Луке, црква посвећена Светој Ангелини.
10. Свети Деспот Јован упокојио се 10 децембра када се и слави његов спомен заједно са мајком му Светом Ангелином.
11. Видети о њима под данашњнм даиом: Страдање светог свештеномученика Валентина.
12. Видети о њима под данашњнм даиом: Страдање светог свештеномученика Валентина.
13. О њима видети напред: Страдањс Св. свештеномученика Полихронија.