ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Трофим и Теофил, и још тринаест с њима. Пострадаше у Ликији у време цара Диоклецијана. Пошто се никако не хтеше Христа одрећи, нити жртве идолима принети, то бише стављени на разне муке: тукоше их камењем, стругаше оштрим гвожђем, пребише им колена, и најзад тако измучене и више мртве него живе бацише их у огањ. Сила Божја сачува их неповређене у огњу. Тада их изведоше и мачем посекоше. Но Господ их прослави и на земљи и у царству Свом небеском. Чесно пострадаше у Ликији 308 год.


2. Свешт. муч. Аполинарије. Ученик апостола Петра, родом од града Антиохије. Св. Петар га узе собом из Антиохије у Рим, и у Риму га рукоположи за епископа града Равене. Дошавши у Равену Аполинарије уђе у дом некога војника Иринеја, коме исцели сина од слепила, и кроз то обрати цео дом вери Христовој. Исто тако исцели од неког тешког недуга и жену војеначалника Равенског, те и његов сав дом крсти. По жељи војеначалника Аполинарије оста у његовом дому на становању. Ту направи и једну домаћу цркву. И пребиваше у том дому 12 година, проповедајући Јеванђеље и крштавајући неверне. Од незнабожачких старешина би љуто мучен у више махова, но свесилна десница Божја подржа га и спасе га. Најзад би осуђен на прогонство у Илирик (на Балкан). Но лађа, на којој путоваху, разби се од буре и потону, и одсвих путника спасе се само св. Аполинарије са два војника и три клирика своја. Чудесно тако спасени војници повероваше у силу Бога Аполинаријевог и крстише се. Тада Аполинарије пође проповедати Јеванђеље по целом Балкану, спуштајући се до Дунава. По том се упути у Тракију, где такође подпритиском великим шираше Јеванђеље Господње. После 3 године рада на Балкану би протеран натраг у Италију. Он дође у Равену, где му се сви верни необично обрадоваше. Чувши за ово старешине незнабожачке писаху цару Веспазијану о Аполинарију као мађионичару, и питаху га да ли да га предаду смрти као непријатеља њихових богова. На то цар одговори, да га не треба убијати него само тражити да принесе жртву боговима, или да се из града изагна, јер вели: „не приличи се да се светимо некоме за богове, јер они сами могу се осветити непријатељима својим, ако се прогњеве." Но и мимо ове царске наредбе незнабошци ударише на Аполинарија и ножевима га избодоше. Од тешких рана овај слуга Божји издахну и пресели се у царство Божје. Мошти св. Аполинарија почивају у Равени, у цркви његовог имена.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АПОЛИНАРИЈА, епископа Равенског

Кад владаше ћесар Клаудије[1], свети Петар, апостол Исуса Христа, са многим хришћанима који су га пратили допутова из Антиохије на Запад. Ту у почетку, ушавши у јеврејску зборницу, он показа да је Јеврејин. И стаде им проповедати Исуса Христа, доказујући сведочанствима из пророчких књига да је Он заиста Син Божји, који је дошао ради спасења рода људског; и казиваше им сва чудеса Господа Исуса која Он учини у Израиљу. Свакодневно проповедајући тако у зборници, свети апостол учини те многи од Јевреја повероваше у Христа. И не само од Јевреја него и многи од Римљана, слушајући апостолову проповед, с радошћу примаху његову реч говорећи: "Бог је посетио људски род, пославши Сина Свог на обновљење света". И поверовавши у Христа они се крштаваху.
Након не мало времена свети апостол Петар рече своме ученику Аполинарију, који беше дошао с њим из Антиохије: Ето, ти си добро обучен у познавању Христа, Сина Божија, и потпуно си упућен у сва божанска дела Његова, стога прими освећење Светога Духа и иди у многољудни град Равену[2] и, ничега се не бојећи, проповедај тамо име Исуса Христа. - Рекавши то апостол Петар сатвори молитву и, положивши руке на главу Аполинарија, постави га за епископа града Равене и рече: Нека Господ наш Исус Христос пошље анђела Свог који ће уготовити пут твој и испунити молбе твоје.
Рекавши то апостол целива Аполинарија и отпусти га с миром. Када се свети Аполинарије приближи споменутоме граду, уђе у дом некога војника по имену Иринеја желећи да се као путник одмори. У разговору с овим свети епископ каза Иринеју о себи ко је, откуда и ради чега иде у њихов град, и говораше му о Христу Исусу и Његовој божанској сили. Иринеј му рече: Оче путниче! ја имам слепог сина, и ако проповед твоја има силу, исцели га да прогледа, и ја ћу поћи за твојим Богом поверовавши у Њега. - Светитељ нареди да му доведу слепога. Када га доведоше, сви се домашњи сабраше желећи да виде шта ће са њим урадити тај страни човек. А он, осенивши крсним знаком очи слепоме, рече: Свудаприсутни Боже! Ти унеси познање Сина Твог у овај град, да се просвете не само телесне него и духовне очи ових људи, да би познали Тебе, јединог истинитог Бога, и Господа нашег Исуса Христа кога си послао на спасење света. - Чим то светитељ изговори, одмах се отворише очи слепоме, и он прогледа, и с родитељима својим припаде к ногама човека Божија. И тако сва та породица поверова у Христа, и крстише се у реци што протиче недалеко од Равене, и стаде светитељ живети у Иринејевом дому.
У граду Равени беше болесна жена, супруга трибуна[3], по имену Текла. Она је много година лежала болесна, и мада су је лечили разни искусни лекари, нису је могли излечити. Догоди се да новокрштени војник Иринеј дође к трибуну, и видећи да је веома утучен због неизлечиве болести своје жене, рече му: Код мене живи човек странац који мог слепог сина исцели без икаквог лека; ако наредиш да он дође к теби, одмах ће исцелити твоју супругу. - Трибун упита: Откуда дође овамо тај човек? - Из Рима, одговори Иринеј. - Значи, Римљанин је? упита поново трибун. - Не знам, одговори Иринеј; ипак ми се чини да родом није Римљанин него Грк. - Трибун му рече: Доведи га тајно у моју кућу.
Када свети Аполинарије улажаше с Иринејем у град Равену, осенивши себе крсним знаком, он се мољаше: Боже, Ти помажеш моме учитељу Петру, буди и мени помоћник, да се у овом граду прослави свето име Твоје и да се извршује воља Твоја! - А када светитељ уђе у трибунову кућу, трибун га поздрави речима: Добро си дошао, лекару! Јер шта жедноме може бити слађе од студене воде? - Свети Аполинарије на то рече: Нека дође на вас мир Господа нашега Исуса Христа. - Трибун упита: Ко је тај о коме говориш? - Аполинарије одговори: Он је Син Бога живога, који је обновио сав пропали свет. - Трибун на то рече: Видим да си галилејац[4]. - Светитељ одговори: Да, тако је. - Трибун га упита: Умеш ли да лечиш? - Не, одговори светитељ, ја ништа не знам сем имена Исусова. - Трибун упита: А каква је сила у Исуса? - Светитељ одговори: Позови овамо војнике који су под твојом влашћу, па ћеш пред очима свију њих познати силу Господа мог Исуса Христа.
Трибун одмах сазва све своје војнике, па се онда обрати светитељу са речима: Ето, моја жена много година лежи болесна у постељи, и никакав јој лек не помаже, него јој сваки шкоди. Стога, ако у теби има нека лековита сила, покажи је сада на болесници. - Светитељ на то рече: Нека Бог отвори очи срца ваших, да бисте, видевши чудеса Његова, поверовали у Њега! - И пришавши к постељи, узе болесницу за руку и рече: У име Господа нашега Исуса Христа устани и веруј у Њега, и не сматрај да је ико сличан Њему. - И одмах оздрави жена целим телом, и устаде са постеље кличући и говорећи: Нема другога Бога осим Исуса Христа кога ти проповедаш!
Видевши то, трибун и сви његови војници дивећи се ускликнуше: Ваистину је само овај Бог који твори таква чудеса! Он нам може и у рату помагати, ако Га заволимо! - И поверова у Христа трибун са женом својом и са децом и са свима домашњима; и многи други присутни незнабошци вероваше и крстише се.
Од тога времена свети Аполинарије стаде живети у граду у дому трибуновом, и к њему свакодневно долажаху многи људи, и он их тајно учаше вери у Христа, и крштаваше. Ови верни даваху своју децу светитељу да их учи књизи. И светитељ Божји устроји цркву у једном одељењу трибунова дома, и литургисаше у њој, и причешћиваше верне Божанственим Тајнама Тела и Крви Христове. Остајући тамо дванаест година он рукоположи два презвитера, Адерета и Калокира, а високородног човека Маркијана и философа Левкадија постави за ђаконе, и шесторицу људи за клирике. И вршаше с њима у цркви дневна и ноћна богослужења, славословећи Бога.
Када се број хришћана умножи и пронесе се по народу глас о имену и сили Исуса Христа и Његовог проповедника, онда не могаше остати непознат човек Божји, и о њему би обавештен кнез града Сатурнин. Овај посла по њега, и светитељ би доведен. Кнез га изведе пред најглавније жреце Равенског Капитола, и у њиховом присуству га испитиваше. - Ко си ти? упита га кнез. - Хришћанин! громко одговори светитељ. - А ко је Христос? упита кнез. Светитељ одговори: Христос је Син Бога живога, којим живи сва твар на небу и на земљи и у мору.
- Кнез га упита: Он ли те посла к нама да пореметиш служење боговима нашим? Еда ли не знаш великога бога Зевса који живи у градском Капитолу, коме си и ти дужан поклонити се?
- Светитељ одговори: Ко је он не знам, нити ми је познато о његовом храму. Тада жреци идолски предложише светитељу: Онда хајде да видиш његов велики, дивно украшени храм, и у њему ћеш угледати лик непобедивог Зевса, и поклонићеш му се.
Свети Аполинарије би одведен томе храму; и кад уђе у њега и угледа богате украсе он се насмеја и рече жрецима: Гле, колико је злата и сребра узалуд овде! Није ли боље раздати га сиромасима него да бадава виси пред демонима?
Тада незнабошци, испунивши се гнева и јарости, силно избише светитеља, па му онда конопац везаше за ноге, извукоше га ван града и бацише на морску обалу као мртвога. Светог Аполинарија једва живог узеше одатле његови ученици и сакрише у дому једне удовице хришћанке, и стараху се о њему.
Након шест месеци један угледан човек по имену Бонифације изненада онеме, и дозиваху к њему многе лекаре, али му они ништа не могаху помоћи. У то време дознаде се у Бонифацијевом дому да је слуга Божји Аполинарије жив и крије се код неке удовице. Жена онемелог Бонифација одмах отрча к човеку Божјем, и припадајући му к ногама мољаше га да пође у њен дом и исцели јој мужа. Светитељ Христов пође тамо, и када улажаше у Бонифацијев дом, једна робиња девојка, у којој беше нечисти дух, разбесне се и повика: "Одлази одавде, слуго Бога живога! Не будеш ли отишао, ја ћу учинити да ти опет вежу ноге и извуку те из овог града!" - Светитељ запрети нечистоме духу и истера га из робиње. Затим уђе к немоме Бонифацију и помоли се за њега Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си затворио уста овоме човеку, да он не би призивао себи у помоћ демоне. Сада му отвори уста, да призове преблагословено име Твоје и поверује да си Ти Бог који живи вечито. Када се светитељ тако помоли, и присутни хришћани рекоше "амин", тог тренутка се одвеза језик немоме и уста му се отворише за слављење Јединога Бога, и он громогласно ускликну: Нема другога Бога сем Аполинаријем проповеданог! - И у тај дан повероваше у Христа преко пет стотина људи и примише свето крштење.
Након не много дана, подстакнути на гнев од демона, незнабошци понова ухватише светог Аполинарија и силно га бише штаповима, забрањујући му да не сме проповедати о Исусу, нити име Његово спомињати. А светитељ, лежећи на земљи, клицаше: "Заиста је Бог Исус Христос, који добровољно пострада за људе!" - Незнабошци пак, не подносећи његово сведочанство о Христу, поставише га босонога на жеравицу, и мучише га пекући га на огњу. Али он још громкије проповедаше Христа. Тада мучитељи, везавши светог Аполинарија за ноге, извукоше га из града и рекоше му: "Иако чиниш исцељење, ипак немој улазити у град, ако хоћеш да будеш жив". - И светитељ лежаше близу града, и непрестано учаше о имену Исуса Христа. Долажаху к њему многи бојажљиви људи и служаху му. А када се од светитељеве проповеди умножише верни, они подигоше малу цркву недалеко од града на морској обали, и архијереј Божји вршаше у њој свету литургију, и крштаваше у мору оне који се обраћаху ка Христу Богу.
После неколико година свети Аполинарије би прогнан од незнабожаца и отпутова у италијанску област Емилију, и тамо проповеђу Еванђеља привођаше к светој вери људе колико је могао. За то време, по његовом наређењу, црквом у Равени управљаше презвитер Калокир, који такође чињаше многа чудеса именом Исуса Христа. Пошто свети Аполинарије проведе доста времена у Емилији, он се врати у Равену, где га верни с радошћу примише. Тада Равена већ имађаше другога кнеза по имену Руфина. Његова кћи јединица беше тешко болесна, и већ на самрти. Чувши за светог Аполинарија кнез нареди да га с чешћу доведу његовом дому, да помогне његовој кћери. Но када свети епископ са клиром улажаше у кнежев дом, болесница умре. И настаде плач и велика кукњава од родитеља и свих домашњих. Угледавши светог Аполинарија Руфин му рече: Боље би било да ниси долазио у мој дом, јер се због тебе велики богови разљутише на мене и не хтеше да ми кћер избаве од смрти. - Светитељ му на то рече: Закуни ми се здрављем твога ћесара, да нећеш забранити својој кћери да иде за Спаситељем својим, па ћеш видети силу мноме проповеданог Господа нашег Исуса Христа. - Руфин одговори: Ја знам да је моја кћи умрла, и није жива. Али ако је угледам васкрслу и говорећу, похвалићу силу Бога твог, и нећу јој забранити да иде за Спаситељем својим.
Тада светитељ приђе к покојници, и помоли се: "Господе Исусе Христе Боже мој, Ти испуњујеш све молбе апостолу Твоме а наставнику моме - Петру, испуни и моју молбу: васкрсни ову девојку, јер је Твоје створење, те нека присутни виде свемоћну силу Твоју и нека разумеју да нема другога Бога осим Тебе!" Затим, додирнувши покојницу, рече: "Устани и исповедај Спаситеља твога!"
И одмах васкрсе девица, стаде на ноге, и вичући громко говораше: Велики је Бог кога Аполинарије проповеда, и нема другога Бога осим Њега! - Тада се обрадоваше родитељи девојчини, а обрадоваше се и сви хришћани што се тако прослави име Господа Исуса. И крсти се девојка са мајком и свима домашњима. И беше триста двадесет четири душа оба пола оних што примише крштење. А и многи други од незнабожаца повероваше у Христа и крстише се. Сам пак кнез Руфин, мада поверова у Господа, ипак из страха од ћесара не прими крштење, него тајно вољаше светитеља Божјег и служаше му. А кћи његова посвети себе на службу Христу Богу, заручивши Му се као невеста, и остаде девојком у току целог живота свог.
Међутим незнабошци обавестише ћесара да је неки човек, који је дошао из Антиохије, својим мађијама и чинима унео име Исуса Јеврејина у град Равену, и многи га из народа слушају, при чему дом Руфинов он заведе у своју веру. Кесар без одлагања посла у Равену свога намесника Месалина, да Руфину одузме власт, а односно Аполинарија нареди да га примора на поклоњење њиховим незнабожачким боговима, или да га прогна у најудаљеније земље. Извршујући ћесарево наређење, намесник Месалин дозва Аполинарија у судницу и испитиваше га у присуству капитолских жречева, ко је, откуда је, и чиме се бави. Светитељ изјави да је хришћанин, родом из Антиохије, ученик апостолски, а бави се проповедањем Исуса Христа, Сина Бога живога, који је створио небо и земљу и море и све што је на њима и у њима. Намесник га упита: Не проповедаш ли онога Христа, који пре неколико година назва себе Сином Божјим и би убијен од Јевреја? Да је он био Бог, онда не би умро, нити би примио срамоћење; али пошто је био горд, то је и предан на муке и кажњен смрћу. А ти са каквог разлога убрајаш таквога међу богове, не знам. - Свети Аполинарије одговори: Овај Исус Христос о коме говоримо беше Бог, и јесте, и биће вавек. Али, желећи да род људски ослободи од робовања ђаволу, Он понизи себе и оваплоти се од Духа Светога у утроби чисте, не познавше мужа, Дјеве, и роди се од Ње на неисказан начин.
Све смо и ми то слушали, одврати Месалин, али није лако веровати у то. - Светитељ онда рече: Чуј ме, судијо, и пази: Бог беше у чистом телу и чињаше необична чудеса и знамења у свету, а када од Јевреја би ухваћен и распет, онда пострада тело Његово, примљено од Пресвете Дјеве, а Божанство Његово остаде безстрадално и бесмртно; тим Божанством и тело васкрсе из мртвих у трећи дан, и Он, пошто се јави многима, узнесе се на небо, откуда је и сишао. Он верујућима у Њега даде тако велику власт и силу, да они именом Његовим ђаволе изгоне, све неизлечиве болести исцељују, и мртве васкрсавају...
Месалин на то рече: Не можеш ме преубедити, да бих пошао за непознатим Богом, кога ћесар и сенатори не признају, него хајде у градски капитол, па својим рукама окади великог и страшногрмећег бога Зевса. Ако то не хтеднеш учинити, онда ћу те ставити на разне муке, па затим послати у прогонство. - Светитељ одговори: Ако и у капитол уђем, ипак нећу принети кад демонима, него ћу Господу мом Исусу Христу принети жртву хвале.
Тада жреци идолски повикаше: Нека Аполинарије буде мучен! - И нареди Месалин да мученика свуку и непоштедно бију моткама; при чему говораше: Принеси боговима жртву! - А светитељ бијен клицаше: Хришћанин сам! - Један од жречева повика: Растегните га на мучилишту и мучите га жестоко, док не ода хвалу бесмртним боговима! - И одмах би светитељ мучен на такав начин, и усред мука викаше: Исповедам живим Богом Господа Исуса Христа, а не неког другог!
После једнога часа Месалин нареди да ублаже мучење, па упита страдалца: Реци ми, бедниче, какво уздарје очекујеш за претрпљене муке? - Мученик одговори: У нашим књигама пише: Који претрпи до краја, спашће се; и ко умре за Христа, биће жив. Такво је уздарје хришћанима.
На страдање светог мученика гледаше много народа, хришћана и незнабожаца; и хришћани, гледајући његово јуначко трпљење, прослављаху Бога небеснога. Тада Месалин поново нареди слугама да муче слугу Христовог и да му врелом водом поливају ране. У међувремену пак он нареди да се спреми лађа, намеравајући да мученика окована у ланце пошље на заточење у Илирик. Један од слугу што мучаху светога, који беше најсвирепији од свију, изненада би спопаднут љутим демоном, паде на земљу и издахну, пошто му демон ишчупа бедну душу његову. А свети Аполинарије, када га скинуше с мучилишта, рече Месалину: Незнабошче, зашто не верујеш у Сина Божјег? Тада би ти узмогао избећи вечне муке у паклу.
Разбесневши се, мучитељ нареди да светитеља бију камењем по устима. Видећи такву свирепост мучитељеву хришћани више не могоше трпети, - беше их врло много, - него разљућени створише метеж у народу, па полетеше на незнабошце и неколицину њих убише; хтедоше да убију и намесника Месалина, али он, чим примети галаму и метеж народни, уплашен побеже и сакри се негде у утврђеној згради. А за Аполинарија он нареди војницима да га дохвате, затворе у тамници, забију му ноге у кладе, и не дају му ни хране ни пића, да би умро од глади и жећи. Но Бог који све храни, не остави слугу Свога, него му огладнелом посла светог анђела да га укрепи: и дође анђео Божји к светоме у тамницу на видљив начин, тако да тамнички стражари гледаху на њега, и донесе сужњу Христовом храну и пиће, којих се овај прихвати и окрепи, па заблагодари Богу.
После четири дана намесник Месалин, чувши да је учитељ хришћански Аполинарије жив у тамници, нареди да га окују у тешке окове, тајно укрцају у лађу и одвезу у заточење. Са њим пођоше и три клирика, не желећи да се одвајају од свог оца и учитеља; и отпловише. Но кроз неколико дана неочекивано настаде страховита бура, море је ужасно беснело, те се лађа разби и сви се подавише. Само свети Аполинарије са три клирика и два војника с њима, чувани Богом, допливаше до обале живи. А тешки окови у које свети Аполинарије беше окован спадоше с њега, невидљивом руком одрешени у време када разбијена лађа поче тонути. Спасени од дављења изиђоше на обалу. А она два војника упиташе светитеља: Господине оче, куда да кренемо, и шта да радимо? - Светитељ им одговори: Верујте у Господа нашега Исуса Христа и примите свето крштење, па ћете бити живи. - Они одмах проклеше идоле и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа. И хођаше свети са три клирика и два новопросвећена војника од места до места, док не дође у Мизију[5], где их нико не примаше. А свети, видевши једнога угледног човека који имађаше губу на челу, упита га: Хоћеш ли да будеш здрав? - Овај одговори: Хоћу. - Светитељ му онда рече: Веруј у Господа нашег Исуса Христа. - Човек на то рече: Који ме исцели, тај ће бити мој Бог. - А свети Аполинарије, призвавши име Господа Исуса, додирну губу на том човеку, и он тог тренутка постаде здрав; и одрекавши се идола, поверова у Христа и крсти се. Светитељ остаде код њега много дана, учећи невернике познању истинитог Бога и просвећујући их светим крштењем.
Затим путујући одатле обалом реке Дунава, он исто тако проповеђу Еванђеља многе незнабошце приведе ка Христу. После тога дође у Тракију и стаде обитавати близу једног незнабожачког идолишта, у коме бејаше идол поганог незнабожачког бога Сераписа, који разговараше са својим поклоницима: јер демон који живљаше у идолу даваше одговоре онима који приношаху жртве и питаху о разним стварима. Када светитељ Божји дође тамо, овај идол умуче. И бише веома ожалошћени погани жрсци и сви незнабошци те земље што им бог онеме. И дуго га они умилостивљаваху жртвама да им опет проговори, док ои најзад једва некако промрмља: Не знате ли да из Рима дође овамо ученик апостола Петра и свеза ме именом Исусовим које он проповеда? Док он не буде прогнан одавде, ја не могу одговарати на ваша питања. - Незнабошци одмах стадоше брижљиво тражити Христова проповедника. Када га нађоше они га без милости бише, па га одведоше на море, и тамо нађоше лађу што је пловила за Италију. Они умолише поглавара тога краја, који испраћаше ту лађу, те укрцаше у њу светитеља Божјег са његовим ученицима, рекавши му: Откуда си дошао, тамо се и врати!
При благопријатним ветровима они стигоше у Италију. Искрцавши се са ученицима на копно, човек Божји пође у град Равену к својој пастви, и појави се у Равени после трогодишњег изгнанства, и би примљен од верних са великом радошђу. Међутим незнабошци се веома срђаху видевши да се хришћански епископ вратио из прогонства, и смишљаху зло вребајуђи згодно време за остварење своје зле намере.
Након не мало времена, када светитељ Божји служаше свету литургију у цркви, која се налазила у селу једног чесног човека по имену Киринеја, нападоше на цркву незнабошци у огромном броју, распудише духовно стадо Христово, а самог пастира, светог Аполинарија, ухватише, па бијуђи га одведоше свезана у град, и предадоше најглавнијим капитолским жрецима Зевсовога храма. А они, угледавши га заграјаше са гневом: Није он достојан да се појави пред великог бога Зевса, коме се он не једанпут ругао, него нека га воде к Аполону!
Када светитељ би одведен у храм Аполонов, он сатвори молитву ка Господу своме, и одмах паде тај идол на земљу и расу се у прах, а после мало времена и храм се тај скверни сруши. Видећи то хришћани прослављаху свемогућег Бога свог, а незнабошци дохватише светог Аполинарија, одведоше га кнезу по имену Таурусу, и предадоше му мученика да га убије. Кнез сазва у судницу све саветнике градске, и пред свима испитиваше Христовог сужња, каквом силом чини он таква чудеса, исцељујући болесне. Светитељ им каза да све то чини Христовом силом, јер је Христос једини истинити и свемоћни Бог. Кнез онда рече: Ја имам сина слепог од рођења; ако ти учиниш да он силом Христа твог прогледа, онда ћемо и ми веровати да Христос јесте истинити Бог; ако пак то не учиниш, онда ћу те предати огњу, да погинеш по заслугама својим. - Светитељ Христов нареди да доведу слепорођеног. Када овај би доведен, човек Божји осени крсним знаком слепе очи и рече: У име Исуса Христа распета отвори очи своје и прогледај! - И слепорођени одмах отвори очи и прогледа. И сви се задивише, и говораху: Заиста је истинити Бог онај који чини таква чудеса. - И многи повероваше у Христа. А кнез ослободи светитеља из руку незнабожног народа, и ноћу га посла на своје имање, удаљено од града шест километара, да га тамо кобајаги држи у оковима. Међутим светитељ проведе у том селу четири године не у оковима него на слободи. И код њега се скупљаху сви верни, а и многи од незнабожаца долажаху к њему; он их проповеђу обраћаше у свету веру и крштаваше; и све болесне које му доношаху он исцељиваше.
У те дане у Риму би изабран за ћесара Веспазијан[6]. Главни жреци у Равени упутише ћесару посланицу следеће садржине: "Ако не погубиш врача Аполинарија, противника твога царства, онда ће пропасти поштовање богова и умањиће се слава Рима, јер он свакодневно заводећи својим магијама много народа, ружи бесмртне богове и руши њихове храмове. Ако пак он један из живих буде уништен, слава Рима сачуваће се занавек". - Ћесар Веспазијан, расмотривши то, отписа у Равену овако: "Ако неко нанесе боговима срамоту и увреду, дужан је да им узврати приношењем дарова, или да буде протеран из града: јер не доликује чинити одмазду некоме за богове, пошто они сами могу одмаздити својим непријатељима, ако се разгневе".
Када овакав одговор ћесарев стиже у Равену, патриције Демостен, који тада беше примио управу над градом, ухвати светитеља Божјег Аполинарија, већ престарелог од година и изнемоглог телом од многих мучења. Гомила незнабожаца захтеваше од Демостена да Аполинарија стави на муке или да га пошље далеко у нека убитачна по здравље места, где би он нестао без трага. Демостен предаде светитеља једноме капетану под стражу, док он не измисли муке на које би га ставио, и убитачна места куда би га прогнао. А тај капетан будући тајни хришћанин, узе човека Божјег и одведе га не у тамницу него у свој дом, и двораше га. После неколико дана он рече светитељу: Господине оче, немој још умрети, јер нам је твој живот веома потребан ради нашег добра; него изиђи ноћу у насеље где се налазе болесници, и остани тамо док се народни гнев не стиша.
Рекавши то светитељу, капетан га у поноћи отпусти да кришом изиђе из града. Када светитељ изиђе, то дознадоше неки од идолопоклоника и појурише за њим. Сустигавши га на путу они га бише и мачевима секоше док им се не учини да је већ умро; онда га оставише и одоше. А када свану дођоше ученици и нађоше светитеља где једва дише; узеше га и однеше у насеље к болесницима, где он проживе још седам дана. Пред кончину његову сабра се к њему сва црква верних. Он им изговори дуге поуке: да не одступају од свете вере Христове и да се гнушају идолопоклоничких гадости; и пророчки предсказа да ће Цркву Христову снаћи многа гоњења. Исто тако он предсказа: да ће после свих љутих невоља идоли бити свуда уништени; да ће засијати светлост побожности по васељени; да ће настати хришћански цареви, и да ће хришћани несметано приносити жртве Богу живоме. А додаде још и ово: Ко непоколебљиво остане у вери Господа нашег Исуса Христа, неће умрети него ће вечно жив бити.
Рекавши то и много друго, светитељ и мученик Христов заспа у Господу. И плакаше за њим сви верни, и положише чесно тело његово у каменом гробу укопавши га дубоко у земљу из страха од незнабожаца да га не ископају из земље и наругају му се.
Светитељ Божји Аполинарије пасао је Цркву Христову двадесет осам година, један месец и четири дана; пострада двадесет трећега јула, за Веспазијанова царовања међу Римљанима, док међу нама царује Господ наш Исус Христос са Оцем и Светим Духом кроза све векове. Амин.[7]

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВИТАЛИЈА, епископа Равенског

Епископовао у граду Равени у Италији; мученички пострадао за Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТРОФИМА и ТЕОФИЛА и са њима тринаест мученика

Свети мученици Трофим и Теофило пострадаше за царовања Диоклецијана[8]. Са њима заједно пострадаше још тринаест верних и истинитих слугу Христових. Јер пошто се не покорише вољи незнабожног мучитеља: не принесоше погане жртве бездахним идолима и не хтедоше се одрећи Христа, њих обесише на мучилишту и стругаху их оштрим гвожђем, па их камењем засипаху; потом им пребише голенице, и најзад их бацише у огањ. Но када они, свемоћном силом Божјом сачувани живи и читави усред огромног пламена, изиђоше из огња неповређени, тада мучитељ, распаливши се љутом јарошћу као адским огњем, нареди да их побију мачем. И бише светим мученицима одсечене чесне главе у част и славу Главе целе Цркве - Господа нашег Исуса Христа.[9]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ АНЕ која је у Левкадиу

Ова преподобна Ана живљаше у време цара Теофила (829-842 г.) Беше из познате и богате породице и телесно врло лепа. Одгајивши је у побожности, родитељи убрзо умреше, те њој остаде велико богатство које она раздаваше потребитима. Чувши за њену лепоту и имање неки Агарјанин, који живљаше у Цариграду, измоли дозволу од цара Василија Македонца (867-886 г.) да ову блажену Ану узме себи за супругу. Но како преподобна Ана то упорно одбијаше он јој много досађиваше и никако је на миру не остављаше. Светитељка тада прибеже к Богу усрдним молитвама да је ослободи ове напасти и Бог услиши молбе верне слушкиње Своје, те Агарјанин убрзо умре. Преподобна захвали за то Богу и одмах остави свет и све имање и отиде у један манастир Пресвете Богородице у Цариграду, замонаши се и одаде се најстрожијим подвизима поста, бдења и молитве. Поживевши тако блажена Ана свега око педесет година, и мало се разболевши, мирно предаде душу своју у руке Божје. После неког времена свете јој мошти бише нађене читаве и благоухане и над њима многи добише исцељења.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПОБИЈЕНИХ ОД БУГАРА у време цара Никифора

Грчки цар Никифор I (802-811 г.) победи 811 године Бугаре, тада још нехришћане. Но затим се одаде весељу и пијанчењу што искористи бугарски хан Крум и изненада нападне на његову војску, самог цара зароби и многе његове војнике одмах погуби, а многе опет зароби. Од ових заробљених војника хришћана многи су били страшно мучени и приморавани од незнабожаца да се одрекну своје хришћанске вере. Оставши чврсти и непоколебљиви, они бише мачем посечени, обешенн, стрелама устрељени и на друге разне начине погубљени, те тако примише венце мучеништва за веру своју у Христа Бога. По некима пак, ово би 26 јула. (Са њима беше заробљен и Св. Петар патриције, о коме видети опширније под 1. јулом).

СПОМЕН СВЕТОГ ТИРСА (ТЕИСА)

У селу Егиалуса у покрајини Амохосту на Кипру постоји храм (из 14-15 века) посвећен Светом Тирсу, који се слави данас 23 јула. Овоме Светоме написа синаксарско житије монах Акакије 1773 године, и назива га епископом Карпасије, који је затим, повукавши се са престола, подвизавао се на месту где му је данас храм.

СПОМЕН СВЕТИХ СЕДАМ МУЧЕНИКА КАРТАГЕНСКИХ

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АПОЛОНИЈА

Пострадао за веру у Господа Христа бачен у огањ и устрељен. По некима, био је епископ у граду Риму.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Клаудије царовао од 41 до 54 године.
2. Равена - град италијанске покрајине истога имена; веома стар; под власт Римљана пао 254 год. пре Христа; године 44 после Христа постао обиталиште епископа, а 432 године - архиепископа; спасавајући се од Алариха, цар Хонорнје године 402 изабра Равену за своју престоницу.
3. Трибун - војни старешина на хиљаду војннка; отприлике пуковник.
4. Галилеја - област на северу Палестине; у њој Господ Христос провео своје детињство и младост; Галилеја је исто тако била по преимућству место Његове проповеди; стога су Господа Исуса и називали Галилејцем (Мт. 26, 69). Незнабошци су често називали хришћане галилејцима. Христоборни цар Јулијан Отступник умро је са речима, упућеним Христу: "Галилејче, ти си победио!".
5. Мизија - земља на северу од Македоније, граничи се Тракијом.
6. Веспазијан царовао од 70 до 79 године.
7. Свети Аполинарије упокојио се око 75 год.; тело његово почива у Равени, у цркви његова имена, а једна рука његова налази се у Риму, у храму посвећеном њему.
8. Диоклецијан царовао од 284 до 305 год.
9. Свети мученици пострадали у почетку четвртог века.