ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети апостол Јуда. Један од Дванаесторице. Син Јосифов и Саломин, а брат Јакова, брата Господњег. Са Саломом, ћерком Ангеја, сина Варахина Захаријана, имађаше Јосиф дрводеља четири сина: Јакова, Јосију, Симона и Јуду. Овај Јуда назива се понекад Јуда Јаковљев, по знаменитијем од себе брату своме Јакову. Своју посланицу свети Јуда почиње овако: "Јуда слуга Исуса Христа, брат Јаковљев" (Јд 1, 1). И ако се и он могаше назвати братом Господњим колико и Јаков, он то не чињаше из смирења и стида, јер у почетку он не вероваше Христу Господу; и када старац Јосиф пред смрт хтеде и Исусу дати део имања као и осталој деци својој, сви се томе успротивише па и Јуда, само Јаков драговољно одели део од свога дела и намени га Исусу. Још се Јуда назива Левијем и Тадејем. Има још један Тадеј, од Седамдесеторице апостола (в. 21. август), но овај Тадеј, или Јуда, био је један од великих апостола. Проповедао је Јеванђеље по Јудеји, Самарији, Галилеји, Идумеји, Сирији, Арабији, Месопотамији и Јерменији. У Едеси, граду Авгаровом, допунио је проповед онога другога Тадеја. Када проповедаше у пределима око Арарата, би ухваћен од незнабожаца, распет на крст и стрелама убијен, да вечно царује у царству Христовом.



2. Преподобни Пајсије Велики. Мисирац по рођењу и језику. По једном виђењу у сну мајка га заветова Богу на службу. Као младић дође преподобни Памбу, и овај га прими за ученика и за саученика преподобног Јовану Колову, који и описа житије Пајсијево. На радост свом духовном оцу Пајсије прилагаше труд к труду, и подвиг к подвигу. Више пута јављао му се пророк Јеремија, кога је он нарочито волео и чешће читао; јављали су му се чешће и ангели Божји, па и сам Господ Христос. "Мир теби, возљубљени угодниче мој!" рекао му је Господ Христос. По великој благодати од Бога Пајсије је имао нарочити дар уздржавања од јела. Често није окушао хлеб по петнаест дана, још чешће по недељу дана, а једном је, по сведоџби Јована Колова, седамдесет дана проживео не окусивши ништа. Имао је велику борбу са духовима злобе, који су му се јављали понекад онакви какви и јесу а понекад у виду ангела светлих. Но благодатни слуга Божји није се дао никад обманути и прелестити. Био је прозорљивац и чудотворац знаменит по свему Мисиру. Преселио се у вечност 400. године. Преподобни Исидор Пелусиот пренео његове мошти у своју обитељ, и чесно их сахранио.



3. Свети мученик Зосим. Војник римски у време цара Трајана. Храбро исповедао своју веру у Христа Господа, због чега је претрпео љуте муке. Усред мука чуо глас с неба: "Мужај се, Зосиме, и крсти се. Ја сам с тобом!" Ангели Божји јављали му се у тамници. После многих мучења секиром посечен 116. године.

4. Преподобни Јован отшелник. Подвизавао се у VI веку близу Јерусалима. Подвигом достигао високи ступањ чистоте и силе, тако да му се зверови покораваху. У дубокој старости упокоји се у Господу 586. године.

 


Свети Јован Шангајски

Рођен је 1896. године у Русији, као Михаило Максимовић. Име је добио по Св. Архистратигу Михаилу, којег је његова породица прослављала као свог заштитника. Наиме, са очеве стране, Св. Јован Шангајски био је српског племићког порекла, па је и задржано и породично прослављање Св. Архангела Михаила. Предак му је био и велики светитељ, Св. Јован Тоболски. Као царски официр, млади Михаило Максимовић је рањен током борбе у десну ногу, због чега је доживотно храмао. Након завршеног Правног факултета, због грађанског рата у Русији долази у Србију, земљу свог порекла, где завршава и Теолошки факултет у Београду. Зарађује за живот продајући новине испред Саборне цркве у Београду, где постаје омиљен међу парохијанима. Доцније, постаје и свештенослужитељ овог светог храма, посвећеног Св. Архангелу Михаилу. У Миљковом манастиру у Србији прима монашки постриг, добивши име Јован, по свом претку-светитељу. По одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ, постаје професор на Битољској богословији, где остварује трајно пријатељство са владиком Николајем Велимировићем и аввом Јустином Поповићем. Владика Николај говорио је за њега да је анђео Божији у људском обличју и живи светитељ, упућујући ђаке да беспоговорно слушају о. Јована. О. Јован (Шангајски) ноћу никада није спавао, већ је обилазио ђаке док спавају, покривао их и молио се над њима. Од дана монашења па све до краја живота, никада више није спавао у кревету. Ноћи је проводио на коленима, у молитви пред иконом Богородице и Спаситеља. Јео је једном дневно, у поноћ, а спавао тек сат или два на коленима, и даље у молитви, узевши на себе један од најтежих подвига побеђивања своје природе. Упознавши молитвено заступништво Св. Наума Охридског, коме су узношене молитве за душевне болеснике и болесне уопште, увек је са собом носио икону овог светитеља и њоме исцељивао, како на Охриду тако и до краја живота, ма где се налазио. На Западу је обилазио душевне болнице и ноћу тајно исцељивао болеснике крај ове иконе. Архиве шангајских болница бележе бројне случајеве чудесних исцељења његовим молитвама. Када је хиротонисан за епископа, добио је премештај за Шангај, у Кину. Тамо утемељује Кинеску православну цркву. Оснива чувено сиротиште Св. Тихона Задонског и удомљује око 4000 деце. Успоставља блиске везе са православним црквама Србије, Украјине и Грчке. Захваљујући његовом мисионарском раду и љубави, стотине хиљада Кинеза прелази у Православље. Када је добио премештај у Сан Франциско, сви штићеници овог дома пошли су за њим у Америку. Обилази бројне западноевропске градове и оживљава спомен на западне светитеље. Кажу да не постоји неко ко је тако добро познавао – именом и житијем – све западне светитеље, нарочито помесне, чије је име почело да бива предато забораву, све док он није оживео поново спомен на њих. Учио је да свака земља мора поштовати своје помесне светитеље, колико и остале велике православне свете. Имао је дар натприродног памћења. Свету Литургију је служио на руском, српском, грчком, енглеском, холандском, француском и кинеском, стојећи бос у олтару, сматрајући се недостојним да гази обувен пред Светим Престолом, због чега је у Француској назван и Св. Јован Боси. Никада није пропуштао ни један дан да не служи Литургију. Постаје епископ Западне Америке и Сан Франциска, подиже у овом граду цркве, сиротишта, болнице, старачке домове, школе, мензе, спасава ноћу напуштену децу са улица, обилази болесне у болницама и домовима, људе у невољи и на самрти, моли се за њих, помаже свердно, причешћује их и чудесно исцељује, творећи небојена чуда још за живота. Појављује се увек непозван, видевши својим прозорљивим духовним оком коме је потребна његова помоћ и заступништво. Појављује се веома брзо и код оних који су га у молитви призивали, чак и тамо где су све капије биле закључане и под строгим надзором. Док је боравио четири године на Филипинима, молећи се ноћу на све четири стране света, заустављао је урагане или би они заобилазили острво, да би поново ударали на острво када га је Св. Јован Шангајски напустио. О њему се никада није могло говорити са становишта обичних, људских мерила... По његовом благослову, преподобни о. Серафим Роуз оснива манастир Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који постаје расадник Православља у Америци. Као члановима Руске Заграничне Цркве (која се није слагала са тадашњом расколничком званичном руском црквом), Спрска Православна Црква им пружа свесрдну помоћ, признајући их као интегрални део СПЦ. Заједно са Св. владиком Николајем, заслужан је за канонизацију Св. Јована Кронштатског. Захваљујући њему десило се и прво рукоположење за епископа Православне цркве Француске. Овај чудесни, прозорљиви старац, преиспуњен љубављу, чудима и молитвом, предаје своју ангелску душу Господу 2. јула 1966. године, у молитви, пред иконом Богородице Курско-Коренске, од које се никада није одвајао. У постељу је положен након 40 година. Његова сахрана, којој су присуствовале хиљаде и хиљаде поклоника, од туге је претворена у радосно прослављање победе живота над смрћу, победе Васкрсења Христовог. Његова соба претворена је у капелу, у којој се од тада врше богослужења. Испод ње је основана америчка мисионарска парохија Св. Нектарија Егинског Чудотворца, кога је Св. Јован веома поштовао и волео. Мошти Св. Јована Шангајског обретене су 1993. године нетрулежне, а данас почивају у храму посвећеном икони Богородице "Свих жалосних Радост" у Сан Франциску. Од светог јелеја из кандила над његовим моштима небројено много људи је добило исцељење, а многоструко се потврдило и његово силно и брзо заступништво пред Богом свима који му се са вером и љубављу помоле. Заштитник је путника, нарочито оних који лете авионом, болесних, деце, сирочади, удовица, зависника (помаже алкохоличарима и наркоманима), неправедно оптужених, душевних болесника, одгонитељ непријатељских напада и демона и брзи помоћник током великих временских непогода, саобраћајних несрећа и других опасности.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈУДЕ, брата Господња по телу

Свети апостол Јуда бејаше један од дванаесторице апостола, из племена Давидова и Соломонова. Родио се у галилејском граду Назарету од праведног Јосифа дрводеље, потоњег обручника Пречисте Дјеве Марије, и од матере Саломије. Ова Саломија беше ћерка Ангеја, сина Варахијина, брата светог Захарије, оца светог Јована Крститеља. Са Саломијом Јосиф имађаше четири сина: Јакова, Јосију, Симона и Јуду. Овај свети Јуда назива се понекад Јуда Јаковљев, по занаменитијем од себе брату своме Јакову, који се назива братом Господњим. Своју посланицу свети Јуда почиње овако: Од Јуде, слуге Исуса Христа, а брата Јаковљева (ст. 1). Он тако назива себе из смирености, јер сматраше себе недостојним назвати се братом Господњим по телу; нарочито стога што у почетку сагреши пред Господом у незнању, прво неверјем, а друго небратољубљем. Да Јуда сагреши неверјем, о томе сведочи свети Јован Богослов, говорећи: Ни браћа његова не вероваху у њега (Јн. 7, 5). Објашњавајући ово место, свети Теофилакт разуме под браћом Исусовом децу Јосифову. Он вели: "Увреде наносе Христу и браћа, деца Јосифова (међу којима беше и овај Јуда). А откуда код њих такво неверје према Њему? - Од њихове властите рђаве воље и од зависти, јер је рођацима својствено да завиде више својима него туђинцима".
Очигледно је, дакле, да Јуда у почетку из незнања сагреши Господу Христу неверјем и завишћу. А сагреши и небратољубљем, као што о томе пише у Житију светог Јакова, брат Божија.[1] Јер када Јосиф, по повратку из Египта, стаде делити своју земљу деци коју имађаше од прве жене, он пожеле дати део имања и Господу Исусу, рођеноме надприродно и нетљено од Пречисте Дјеве Марије, који у то време још беше мали дечак. Но томе се успротивише три Јосифа сина, међу њима и овај Јуда, само Јаков драговољно одели део од свога наслеђа и намени га Исусу, због чега потом и би назван братом Божјим. А свети Јуда, свестан тих својих ранијих грехова, неверја и небратољубља, не усуђиваше се називати себе братом Божјим, већ називаше себе само братом Јаковљевим, као што и у Посланици својој пише: Од Јуде, слуге Исуса Христа, а брата Јаковљева (ст. 1).
Овај свети апостол Јуда има још и друге називе. Евангелист Матеј назива га Левијем и Тадејем. Ови називи дати су апостолу Јуди не без нарочитих разлога. Наиме: реч "Левије" значи "срдачан". Свети Јуда, дакле, би назван Левијем зато што он, после у незнању учињених грехова према Господу Исусу, уверивши се да је Исус истинити Месија - Христос Бог, свом душом се приљуби уз Њега срдачном љубављу.
Апостол Јуда назива се још Тадејем. Тадеј значи: онај који хвали, онај који исповеда. Свети Јуда, дакле, би назван Тадејем, јер је славио и исповедао Христа Бога, и Његово Еванђеље објавио многим народима. Има још један Тадеј, од седамдесеторице апостола (21. августа), но овај Тадеј, или Јуда, био је један од великих апостола.
Свети апостол Јуда имађаше велику ревност за Господа Христа и гораше од жеље да сав свет позна Христа - истинитог Бога, и да верује у Њега, и да Га љуби, да би добио спасење. Та ревност његова спомиње се и у Еванђељу. Јер када Господ говораше ученицима својим: Који има љубав к мени, имаће к њему љубав Отац мој; и ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се сам (Јн. 14, 21). - тада му рече Јуда, не Искариотски, већ овај брат Господњи по телу: Господе, шта је то да ћеш се нама јавити а не свету? (Јн. 14, 22). Као да је тиме рекао: Господе, дај познање о Теби не само нама него и целоме свету; јави спасење Твоје не само нама неколицини него и васцелом роду људском. Јер смо не само ми слуге Твоје и ученици Твоји, исто и сав свет; упозна ли Те као Творца и Спаситеља свог, заволеће Те топло, и послужиће Ти верно, и прославиће Те вавек.
По вазнесењу Господа Исуса Христа на небо, свети апостол Јуда кренуо је у свет, као и остали апостоли Спасови, на проповед Еванђеља. По сведочанству црквеног историчара Никифора,[2] "божанствени Јуда, не Искариотски, него други. који се двојако називаше Тадеј и Левије, син Јосифов а брат Јакова, збаченог са крова јерусалимског храма, проповедао је Еванђеље и ширио хришћанство спочетка у Јудеји, Галилеји, Самарији, Идумеји, затим у Арабији, Сирији и Месопотамији, најзад дошао у град Едесу, који је припадао цару Авгару,[3] где је пре њега проповедао Еванђеље други Тадеј, један од седамдесеторице апостола. Ту апостол Јуда доврши и допуни оно што не беше довршено тим Тадејем.
Има знакова да је свети апостол Јуда проповедао хришћанство и у Персији, откуда је и написао на грчком језику своју Саборну Посланицу, упућену свима вернима.
Многе напоре, патње и труде поднео је свети апостол Јуда, проповедајући Еванђеље по разним земљама, обраћајући народе вери у Христа и изводећи их на пут спасења. У таквим крстоносним подвизима стиже он и до Араратске покрајине. Ту он одврати мноштво људи од идолопоклонства и приведе их Господу Христу. Тиме свети апостол изазва против себе идолске жреце. Они га ухватише и разним мукама дуго мучише. Онда га на крст распеше и стрелама изрешеташе. Тако заврши свој подвиг и течење своје свети апостол Јуда и пређе ка Христу Богу, да од Њега прими венац вечне награде на небесима.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАИСИЈА ВЕЛИКОГ

Као што трулежна и пролазна лепота овога света привлачи к себи људе који жуде за њом и чини те се они, ради мале сласти, колебају осећањима и умом тако сежу за страстима, да не само презиру обећани им не бески живот, него се авај! - одвраћају и од самог Творца истинитог живота и претпостављају садашње будућем, драговољно пригрљујући на тај начин љуту и бесконачну смрт; тако и вечна на небесима блага побуђују у онима који се надају добити их неизмерну чежњу за њима и насићују срца њихова неком божанственом и неисказаном слашћу, и чине да се они непрестано сећају тамошњег блаженства, награде за трудове, и дивног славља подвижника; мисао о томе подстиче их на толико усрђе према тим вечним благима, да они не само временско и пролазно презиру, него чак ни живот свој не штеде, желећи да за Христа душу своју положе, и смрт за Њега претпостављају свима земаљским сластима и лепотама. А када нема гоњења хришћана, онда се они труде да ту жељену за Христа смрт доживе на други начин: они узимају на себе дуготрајан, но за њих неопходан, пбдвиг самоумртвљења; при томе подносе безбројне муке: сваки дан постећи се, и разним подвизима подвизавајући се, и борећи се са невидљивим демонима и, будући у телу, непрестано приморавајући природу своју да се противи бестелесним непријатељима.
Један од таквих добрих и божанствених људи бејаше човек о коме хоћу сада да вам причам, вели писац овога житија свети Јован Колов,[4] изложивши његово рођење, младост и чудесно живљење. Име томе човеку беше Паисије. Слушајући преславне и надприродне ствари о њему, нека нико не посумња у њих, и нека нико не мисли да ја, из поштовања према овом светом оцу, ишта додајем у казивању о њему: он је далеко изнад сваке људске славе и, будући слављен од свих анђела у вишњим насељима, њему није потребна похвала од нас малих и грешних. Но ја ћу испричати о њему ради користи слушалаца и оних који желе да подражавају његове врлине. А испричаћу оно што сам очима својим видео и ушима својим чуо. Дакле, почећу повест о славном и поучном животу преподобнога од самог детињства његовог.
Овог великог и блаженог мужа роди Египат, где се некада роди велики међу пророцима боговидац Мојсије, који својом блискошћу к Богу и великим чудесима прослави Египат, као што о томе казује Свето Писмо. Но не мање прослави се Египат и по други пут - због преподобног Паисија, који се роди у њему и обогати га својим чесним именом и многим врлинама.
Родитељи блаженог Паисија беху људи благоверни, бојаху се Бога, хођаху беспрекорно у заповестима Његовим и стараху се да разноврсним добрим делима угоде Богу. Они имађаху седморо деце, и васпитаваху их у доброј науци: да подражавају своје родитеље у врлинама. Они имађаху имања довољно, и потребитима даваху неоскудно. Њихове руке свагда беху пружене на давање, и што даваху ништима, то им се двоструко враћало од божанствених дарова. Али пошто нико од људи не може избећи смрти, то и родитељ Паисијев оде из овог живота, оставивши чесној жени својој старање о деци, међу којима најмањи по годинама беше дечак Паисије. Он беше највећа брига материна.
Једне ноћи, када мати Паисијева спаваше, она имаде овакво виђење: јави јој се анђео Господњи и рече: Бог, Отац сиротујућих, посла ме к теби да те питам, зашто си испуњена сувишном тугом односно деце, и стално си обузета тешком бригом о њима? Еда ли се једина ти бринеш о њима, а не и Бог? Остави, дакле, сада своју тугу и дај вишњем Богу једнога од твојих синова, да се кроз њега прослави пресвето и увек слављено име Господње. - Она на то одговори анђелу: Сви синови моји су Божји, и ако Му је који по вољи нека га узме. - Анђео онда узе Пасија за руку и рече: Овај је Богу по вољи. - Тада мати рече: Боље узми једнога од старијих. - На то јој анђео одговори: О, добра жено! не знаш ли да се сила Божија обично пројављује код слабих? Дакле, овај најмањи изабран је Богом, и он ће Му угодити". - Рекавши то, анђео отиде.
Пробудивши се од сна, мати преподобнога се чуђаше божанственом виђењу, и узношаше благодарне молитве Богу, и говораше: Нека буде, Владико, милост Твоја на нама и на слузи Твоме Паисију! - Изговоривши ове и сличне речи, и дуго се помоливши Господу, она одведе сина свог у цркву Богу, ради постављења у клир. А блажени дечак Паисије, удостојивши се ступања у клир, стаде подражавати врлинске мужеве и, растући годинама и разумом, он уједно растијаше и благодаћу Божјом. С дана на дан срце се његово разгореваше све већом и већом љубављу к Богу, и он неизмерно жуђаше за монашким постригом. И када наступи време да му се та жеља оствари, те да у монашком чину стане водити савршенији живот, он благодаћу Божјом би као безазлено јагње одведен у Скитску постуњу, и тамо приведен пастиру словесних оваца, блаженом Памву.[5] Он га с љубављу и радошћу прими, и обуче га у свети иночки образ. Блажени Памво беше обдарен даром предзнања: по откровењу одозго он је знао све шта ће бити с Паисијем, и зато гледаше на њега као на изабрани сасуд благодати Божје, која га упућиваше на свако добро дело.
Пре свега блажени Паисије ревносно прохођаху послушање, усрдно се покоравајући оцу свом и у свему испуњујући вољу његову. При томе вођаше врло суров начин живота, и као по степеницама пењаше се у срцу свом ка савршенству у врлинама. А преподобни отац наш Памво, видећи да се он сав предаје великом подвижничком подвигу, и желећи да га подстакне на још већи, рече му: Чедо Паисије, почетник подвижник треба врло опрезно да чува сва чула од спотицања и саблазни, а нарочито да чува очи од радозналог гледања, и да никоме не гледа у лице, него да стално гледа доле, а умом да гледа у висину, и да унутрашњим очима посматра неисказану лепоту славе Божје, славећи и певајући свемоћног Господа.
Научен овим речима свога учитеља, и Божјом љубављу рањен, блажени Паисије одлучи да то оствари на делу. И стварно, у току три године он врло строго држаше ову заповест: не гледати на туђа лица; и никада не гледате на људско лице, а марљиво читаше свете књиге, непрестано пазећи на речи Божје, и њиховим поукама као водом напајајући душу своју. И беше он, по речи Давида, као неко дрво засађено крај потока, које расте и цвета и род сладак доноси у своје време (ср. Пс. 1, 3). Њему премила беше она псаламска реч к Богу: Како су слатке језику мом речи Твоје, слађе од меда устима мојим (Пс. 118, 103). И непрестано се молећи, и постом и бдењем тело своје морећи и духу га подјармљујући, он у дубини срца свог, као у некој ризници, слагаше врлине.
Преподобни пак старац Памво, видећи Паисија како напредује, радоваше се таквом његовом врлинском животу по Богу; и родитељски пазећи на њега, он га руковођаше на веће подвиге, и побожно и лако упућиваше на свако богоугодно дело и знање, док га не начини најискуснијим међу иноцима.
А када настаде време одласку светог старца Памва ка небеском наслеђу, ка коме је тако жудео прећи, он великим благословом благослови блаженог Паисија и много пророчких речи изрече о њему, па пређе ка оном блаженом животу, да тамо прими очекивана неизразива блага. А ја смирени Јован, вели писац овог житија, остадох са свештеним Паисијем. У свему слични један другоме, ми живљасмо далеко од других, и, држећи се и у молитвеном правилу и у животу устава који примисмо од нашег оца, ми подржавасмо један другог, бринући се о спасењу душа наших. Али након мало времена, блажени Паисије зажеле најузвишенији подвиг и живот, те смо се морали растати. Све више разгоревајући се духом ка суровијем испосништву, он поче по читаву седмицу не јести, једино је у суботу и недељу јео само хлеб са сољу и пио воду, а у остале дане уместо хлеба телесног хранио се хлебом духовним. Он често читаше пророчку Књигу богогласног Јеремије, и овај свети пророк му се много пута јављао, објашњавајући му недокучиве у пророштву свом тајне и сакривеним мислима подстичући му ум на жељење обећаних блага. Но пружајући се напред ка најсуровијем начину живота, Паисије презре првобитно пошћење своје и изабра ново: он се стаде постити по читаве две недеље узастопце, и тек по њиховом истеку он узимаше по мало хлеба и соли, и воде под меру. За ово његово пошћење и равноангелно живљење нико не знађаше сем јединог Бога, који види све тајне људске и коме је откривено и све оно што још није објављено. Поред тога у њему се појави жеља да на себе узме и подвиг најстрожијег молчанија, да би насамо приносио мољења Владици Христу, приближио Му се још више и био обасјаван Његовом светлошћу.
Дознавши за ову његову жељу, наставља Јован Колов, ја са великом тугом схватих, да нам се ваља раставити. Но желећи да сазнам, да ли је ова његова намера од Бога, или од обичне људске самовоље, ја му рекох: Брате Паисије, ето ја видим да ти желиш да узмеш на себе подвиг безмолвног житија; искрено ти кажем, и ја имам ту исту мисао, само нисам уверен, да ли је тај помисао од Бога или не. Стога, помолимо се милосрдноме Богу, да сам Господ наш по Својој вољи устроји наш живот и да нам открије, да ли да заједно живимо или да се раставимо. - Паисије ми на то одговори: Добро кажеш, мили; учинимо то што предлажеш.
И ми, ставши на молитву, сву ноћ топло се молисмо Богу. И милосрдни Господ, не желећи презрети наше мољење, посла нам са извешћем светог анђела Свог, који, представши нам у свануће, рече: Господ вас раздваја у животу вашем; ти, дакле, Јоване, обитавајући овде, буди другим људима наставник ка спасењу; а ти, слуго Христов Паисије, пређи одавде на западну страну пустиње, и к теби ће се, говори Господ, сабрати велики збор инокујућих и, по Његовом наређењу, биће тамо саздан манастир, и прославиће се преко тебе име Његово.
Рекавши то, анђео отиде. А ми, вели Јован, с благодарношћу се поклонисмо Богу и, по наређењу Његовом, раздвојисмо се: ја остадох на истом месту, а блажени Паисије отпутова далеко, на западну страну пустиње; тамо он издуби у гори пећину и настани се у њој. И ту он свесавршеном чистотом својом и многим подвизима толико се приближи к Богу, да му се и сам Христос јављао, поучавао га и упућивао на врлину, као што ће се то видети из каснијег излагања.
Једнога дана, када Паисије сеђаше у својој пештери и певаше божанствене песме, њему се јави Спаситељ и рече: Мир теби, моме возљубљеном угоднику! - А он, обузет страхом и трепетом, рече: Христе човекољупче, Спаситељу! ја сам Твој слуга, и зашто ми Ти, Владико, указујеш тако велику милост, те си изволео сићи к мојој недостојности? - На то му Господ одговори: Видиш ли ову пустињу, како је огромна? Ја ћу је тебе ради напунити постницима који ће славити име моје.
Тада изабрани угодник Божји Паисије, павши на земљу, рече: Владико Господе! Твојој крепкој руци све се покорава, и што Ти пожелиш, то и бива; но молим Твоју благост, дај ми да схватим, откуда ће се добијати оно што је потребно и нужно онима који се буду подвизавали у овој пустињи? - Спаситељ му на то одговори: Веруј мени који ти истину говорим: ако нађем да имају љубав, мајку свих врлина, и видим да извршују заповести моје, онда нека се низашта нужно не брину, јер ћу се ја старати о њима. - Тада Паисије понова упита Господа: Још једном упитаћу Твоју благост: на који ће начин они лако прећи ђавоље замке, и избећи љута искушења демонска? - На то му Господ одговори: Ако заповести моје, као што ти рекох, они буду држали с кротошћу, правдом и смиреним срцем, онда ћу их ја не само дићи изнад свих ђавољих борби и лукавих заседа, него ћу им и Царство небеско дати у наслеђе.
Рекавши то, Спаситељ са славом узиђе на небеса. А свети Паисије, још више испунивши срце своје страхом Божјим, стаде непрестано размишљати о Спаситељевом силаску с неба к њему.
Но отац зависти и човекомрзац - непријатељ ђаво, видећи да Паисије јуначки прелази преко његових замки, да је неуловљив за његове мреже и да је изнад свих његових нападаја, силно се јеђаше. И пошто не могаше да му се приближи, због божанске силе дате Паисију од Бога, он стаде измишљати друга лукавства, да би саплео слугу Христовог. Мислећи да га улови златном удицом лакомства, ђаво одлучи да га под видом милостиње ухвати у мрежу среброљубља, па кад Паисије буде отпао од свог убоштвољубља, онда ће љутим духовима зла постати лакши напад на њега. У том циљу лукави враг рода људског упути се неком египатском кнезу, човеку богобојажљивом и веома богатом. Јавивши му се у облику анђела, ђаво рече кнезу: Возљубљени, устани и иди у пустињу; тамо ћеш наћи човека по имену Паисија; он је пуки сиромах, али веома украшен врлинама, и изабрани је сасуд божанствене благодати. Када га будеш нашао, ти га, не цицијашећи, добро обдари златом, да би он имао чиме задовољити потребе и осталих пустињожитеља.
Кнез тај, не схватиши демонску превару, него мислећи да је то стварно анђео, узе доста злата и много другог, потребног за монахе, па крену ка светом Паисију. Но божанска сила, која обитаваше у Паисији, откри Паисију замку ђавола који хоће да га под видом кнежеве милостиње зароби лакомством. И божанствени муж одмах устаде и пође у сусрет кнезу. И када свети Паисије срете кнеза, кнез га упита за пустињожитеља Паисија: ко је он и где живи? А Паисије са своје стране упита кнеза: Ради чега иштеш Паисија? Кнез одговори: Донесох да му дам злато, сребро и остало што треба, да би он то раздао монасима. У одговор на то, преподобни рече кнезу: О, христољупче! знај да злато и сребро нису потребни онима који добровољно живе у овој пустињи, и нико од настањених овде неће хтети примити ишта од твоје имовине. Стога се ти, не жалостећи се, врати своме дому, а Бог ће примити твоју добру намеру. Желиш ли пак да то што си са собом донео, раздаш немашнима, онда ето ти по египатским градовима много невољних, убогих, ништих, сирочади и удовица, - збрињавај њих, па ћеш велику награду примити од Бога.
Поверовавши светитељевим речима, кнез се врати и поступи по његовом савету: своје имање раздаде ништима и убогима и невољнима. А преподобном Паисију, када улажаше у своју пећину, јави се ђаво и рече: О невоље, Паисије! Шта да радим с тобом, када ти одгониш све моје лукаве замисли? Идем дакле да са другима водим борбу, а на тебе већ нећу више долазити, јер си ме победио. - Божанствени пак муж запрети ђаволу силом Христовом и одагна га од себе. Срамно одагнан, ђаво више не смејаше да бестидно приступи к светоме.
После тога преподобни оде у унутрашњи део пустиње. Боравећи тамо телом, он духом својим заједно са Небеским Силама предстојаше Владици свих. Уподобљавајући се Бестелесним Силама, он се предаде још строжијем животу; и зато се удостоји постати још на земљи гледалац небеских ризница, јер Дух Свети, који живљаше у њему, благоволи показати му славље праведника на небесима. Једном, ставши на молитву, Паисије се обрете, као крилима узлетевши, на небу: и виде тамо најпре прекрасна рајска насеља, препуна неисказаних радости; затим виде цркву првенествујућих и вечно ликујућих, и удостојивши се тамо причестити се невештаствене хране Божјих Тајни, он доби дар крајњег уздржања и неједења.
Причешћујући се Божанствених Тајни једанпут у седмици, и то у недељу - дана васкрсења Господња, преподобни Паисије провођаше до друге недеље потпуно без хране. Таком силом благодати, Творац обогати његову природу. Мени, вели писац овог житија, нека верује сваки који верује речи Божјој, јер реч Божју имам за верног сведока. Не каже ли то и реч Божја, да се све покорава наређењу Божјем? А пошто је реч Божја истинита, онда нека сваки верује да је истинито и ово што ја говорим. По причешћу Божанским Тајнама Тела и Крви Христове преподобни Паисије је понекад проводио по седамдесет дана без телесне хране. И то није чудновато, јер божанска благодат има неисказану моћ, те је могла у Паисију подржавати живот боље него ли поткрепљење трулежном храном. Јер тело оних који живе по телесној природи, да не би изнемогло, тражи трошну храну за своје окрепљење; а они који у надприродном животу успеше као бестелесни, њима Стваралачка сила зна преизобилно давати ову благодат, којој се људска природа добро повињава, и живи не толико о телесној колико о духовној храни. Свемоћни Саздатељ, Бог наш зна како да у току триста и више година сачува без хране живот седморице спавајућих младића[6]; исто тако Он у небеским насељима одржава живот пророка Илије до Последњег дана. - Но о томе доста је; да пређемо сада на блаженог Паисија.
К овом преподобном оцу стицаху се не само мноштво инока него и мирјана, који су желели да живе поред њега; и населивши се око њега, као рој пчела, они ненасито жуђаху да се насите сладошћу његовог духовног меда. А он, из вечног божанског извора црпући слађу од видљивог меда благодат, точаше им ово духовно пиће, пуно неисказане сладости. И сваки дан растијаше број братије, који се сабираху и множаху око њега; сви они, одбацивши све лепоте овога света, еванђелски узимаху на раме јарам Христов. И неке од ове братије преподобни отац одвајаше на подвиг молчанија, да насамо разговарају с Богом топлом молитвом; некима пак наређиваше да са другима певају у цркви и заједно са братијом бораве у послушањима и уопште раде све; а неке одређиваше да изучавају рукодеље, да би они, не само хранили себе трудом руку својих, него и гладне сиромахе хранили, и немашну братију и путнике дружељубно збрињавали. А темељ свему беше ово: да нико ништа не ради по својој вољи, него по наређењу и расуђењу опитних отаца. - Такав беше завет преподобнога за братију који се сабираху к њему, такво његово учење за њих. Што се пак тиче устројства безмолвног живота самог преподобног оца Паисија, то је немогуће подробно изложити, стога од многога нека нешто мало буде речено.
После доста времена преподобни, видећи да му братија својим долажењем нарушава безмолвије, молитвено тиховање, стаде се беспокојити пошто беше велики љубитељ молчанија. Стога он донесе одлуку, да напусти то место и старање о братији. И тајно од свих, он изиђе одатле и отпутова у најзабаченија места пустиње; и тамо на једном месту нађе пећину, настани се у њој, и проведе тамо три године. И за то време њему силно порасте коса на глави; и он, привезујући је некако вешто за колац, који беше побијен на врху пећине, сву ноћ без дремања свршаваше свеноћне молитве; а како ноћу тако и дању он не даваше себи покоја, потпуно се предајући раду, и само у раду имађаше себи одмор, ради љубави Божје, којом гораше стално. Стога и сам беше љубљен Богом, и удостојаван божанског јављања и лицегледања Христова, као што је и сам Спаситељ наш у светом Еванђељу рекао: Који има љубав к мени имаће к њему љубав Отац мој; и ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се сам (Јн. 14, 21).


Једном, када преподобни Паисије гораше особито пламеном љубављу к Богу и сав ум његов беше богомисленом молитвом удубљен у Господу, њему се, као и раније, јави Христос Спаситељ. А он, не будући у стању гледати пресветлу славу пресветог лица Спасовог, паде на земљу обузет страхом и трепетом. Но човекољубиви Владика пружи руку Своју, подиже Паисија са земље, и рече му: Мир теби, угодниче мој! не страши се и нека не дршће срце твоје, јер делима твојим веома се наслађује доброта моја, и мени је врло мио подвиг твој. Весели се, дакле, и прими због тога лепо уздарје: ево дајем ти овакав дар: све што заиштеш од Оца мог у име моје, даће ти се. - А свети Паисије, видећи тако велику доброту Господњу, доби мало смелости и рече: Човекољупче Христе Боже! када по неисказаној доброти Својој Ти удостојаваш мене недостојног и бедног толике благодати Твоје, ја Те онда смирено молим: Ти ме сам упути и научи, за кога и за какве потребе треба да се молим, јер ја видим сва моја сагрешења пред Тобом, и за недостатке своје свагда молим милосрђе Твоје; опрости и покриј милосрђем Твојим мноштво грехова мојих, и дај ми да остало време живота овога проведем безгрешно, да бих, ставши лако на стазу спасења, помоћу Твојом и руководством Твојим несметано стигао добром завршетку. Јер ко може без Твоје помоћи и упутства ишта добро учинити и милост од Тебе добити? и која су наша добра дела, који труд, и какав подвиг, достојни тако превелике милости Твоје, када би ми чак и смрт за Тебе поднели, као што нам и ваља душе своје полагати за Тебе, Творца и Искупитеља нашег, и премилосрдног љубитеља нас грешних? Јер када Ти, бесмртни Бог, проливајући Своју пресвету крв за нас смртне људе, претрпе крст, гроб, да би нам васкрсењем Својим устројио спасење, онда колике смрти треба ми да претрпимо ради Тебе, Спаситеља нашег?
Када свети Паисије са великом сладошћу срца говораше ово Спаситељу, Он га благослови и, одступивши од њега, узиђе са славом на небеса. А Паисије се поклони Владици своме, славећи Га и благодарећи Му за милосрдно снисхођење к њему.
Хоћу сада, вели писац овог житија, да истакнем велику ревност овог преподобног за свету веру, која се једном показа на овај начин. У једном египатском селу живљаше неки старац, по животу веома добродетељан, али у Светом Писму неук. И он из незнања паде у овакву јерес: за Свету Тројицу он говораше да није тројица него двојица, тојест, он исповедаше Оца и Сина, и изостављаше Светога Духа, говорећи да Он није Бог. И тако сам верујући погрешно, он и друге учаше том зловерју: и многи од простог народа следоваху његовом богохулном умовању и учењу, видећи његов врлински живот по Богу. Но Христос Бог који свима устројава спасење, не желећи да старчев труд и испоснички подвизи буду узалуд, обавести о њему блаженог Паисија и показа му село и место где старац живљаше. Свети Паисије се одмах стаде хитно спремати за пут: својим рукама направи много котарица, сваку са по три ушице, и пође са котарицама к томе старцу, правећи се странац који продаје своју рукотворину. Многи од инока који се налажаху при старцу и држаху се његовог лажног учења и неправе вере, угледавши странца и његове котарице, и не знајући да је то Паисије, стадоше га питати, ко је и откуда је. А он на то одговараше да је дошао из пустиње да прода своје рукодеље. Питаху га и за котарице, зашто су начињене са по три ушице. Свети Паисије им на то одговори: Пошто сам слуга Пресвете Тројице и Њен усрдни љубитељ, то и котарице начиних са по три ушице на ознаку Свете Тројице, да бих ја не само срцем веровао и устима исповедао него и рукодељем мојим, које прасликује тројичност Божанских Лица, прослављао Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа; јер једна ушица је начињена на ознаку Бога Оца, друга - на ознаку Бога Сина, трећа на ознаку Бога Духа Светога; и као што свака котарица има три ушице, а по себи је једна, тако су и у Светој Тројици три Лица а један Бог.
Пошто свети Паисије у тако кратким речима изложи тајну Свете Тројице, постидеше се присутни људн заједно са својим испосником и, спремивши се да га слушају, они му рекоше: О, чудесни, реци нам о православљу још јасније, и поучи нас још више твојим речима, јер си нас оним што си већ рекао веома задивио. - И божанствени Паисије, испунивши се Духа Светог, стаде, као искусан наставник, благоразумно и богомудро изобличавати јеретичку заблуду и њену убитачност по душу, и учити их светој православној душеспаситељној вери, и упућивати их на пут истине. Дуго им преподобни Паисије говораше из Божанственога Писма и из богонадахнутих књига, добро их научи да верују у Свету Тројицу и да Је побожно исповедају, и обрати оног старца и све што беху с њим к покајању за пређашњу заблуду њихову. И пошто их тако просвети, он крену натраг у пустињу узносећи благодарне молитве Господу. А када се приближи пустињи, изненада засија велика светлост пред његовим очима, и он, погледавши, виде сву пустињу испуњену анђелским војскама; задивљен, он недоумеваше шта је то, и мољаше Господа да му открије шта ово виђење значи. И одмах свети анђео, који му сапутоваше, рече: Ово ти показа Бог, да би ти знао, да и када си ти овде и када си одсутан, анђели по наређењу Његовом чувају иноке који обитавају у овој пустињи, као што ти сам Господ обећа. - Паисије онда и за ово узнесе благодарност Богу Промислитељу, па крену даље и дође у своју келију.
Треба сада рећи нешто и о пророчком дару светог Паисија, јер овај угодник Божји беше пун прозорљивости.
Пошто слава о божанственом и светом Паисију прохођаше свуда и побуђиваше многе врлинољубиве душе да се упознају с њим и разговарају, то и блажени Пимен, који у то време беше сасвим млад, веома зажеле да види светог Паисија. Стога он оде к преподобном Павлу и стаде га молити да пође са њим к великом Паисију, јер Павле имађаше обичај да често посећује светог Паисија. Но на ову молбу отац Павле одговори Пимену: Чедо, ти си још млад, и мене је стид да те водим том светом мужу, јер је он велики угодник Божји и воли молчаније, и ми не одлазимо к њему тако олако, него са расуђивањем, и то не свагда, него у згодно време, ради користи душевне. - На то му Пимен одговори: Али, оче, кад стигнемо к њему, ја ћу остати ван келије, а ти сам уђи к светоме, и не мала сладост души мојој биће само да чујем глас његов када буде разговарао с тобом. Но ако се чак и не удостојим чути глас његов, онда бар да се ја бедни дотакнем келије његове; поред тога, када ти будеш излазио од њега, ја ћу се дотаћи чесних ногу твојих, које су ступале унутра по келији његовој; и узећу прах од земље по којој ступају свете ноге угодника Божјег. И то ће за мене бити богат благослов.
Блажени Павле, видевши да Пимен све то говори са великом смиреношћу и благом вером, узе га са собом и одоше к великом Паисију. Када стигоше до келије светога, Павле куцну и уђе сам, а Пимен остаде ван. Примивши Павла с љубављу, као отац, свети Паисије упита и за младог Пимена, кога иако још не беше видео телесним очима, али га духовним очима беше угледао још издалека; - и рече Павлу: Где је твој млади сапутник? Павле одговори: Он остаде ван келије, оче, јер се боји и стиди да уђе к теби. - Наредивши да Пимен уђе, свети Паисије рече: Није добро забрањивати таквима улазак к нама, јер таквима Спаситељ учини лаким и улазак на небеса; и к старијима говори у светом Еванђељу: Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско (Мт. 18, 3).
Рекавши то, свети Паисије узе јуношу Пимена и, окренувши га лицем к себи, благослови га, а Павлу рече: Веруј ми, драги Павле, овај ће дечак спасти душе многих људи, и многи ће се, благодарећи њему, удостојити рајског насеља, јер је с њим рука Господња, која га штити и к божанственом путу води. - Рекавши то свети Паисије, и руке своје на главу Пименову положивши, понова га благослови. И после дугог разговора о спасењу душе он их отпусти с миром. Сам пак, безмолствујући, молитвено тихујући у самоћи, ревносно упражњаваше своје уобичајене испосничке подвиге.
Но већ је време да пређемо и на преславна чудеса преподобног Паисија.
У крајевима сиријским живљаше један велики подвижник, украшен разним врлинама. Једном, када овај инок стаде на молитву, њему дође мисао: коме је он од угодивших Богу сличан? - Чим он то помисли, чу се божанствени глас с неба који гово раше: Иди у земљу Египатску, па ћеш тамо наћи мужа, по имену Паисија, који као и ти има смиреноумље и љубав к Богу. - Чувши то, чесни старац одмах с радошћу крену на пут, не марећи што је пут тако дуг и врло тежак. Журно путујући из Сирије у Египат, он стиже до Нитријске Горе[7] и упита за Паисија, где се налази. И пошто Паисијево име беше свуда познато, њему одмах казаше место његова боравка. Но и Паисију старчев долазак не би непознат, јер му благодаћу Божјом то би откривено. И уставши, Паисије изиђе у сусрет старцу. Сревши се у пустињи, они се с љубављу загрлише и светим целивом у Господу целиваше. Затим дошавши у Паисијеву келију и сатворивши молитву седоше. И старац се први обрати речју к светом Паисију; он говораше сиријским језиком преко тумача, јер не знађаше египатски. А Паисије, будући Египћанином, туговаше не мало што не зна сиријски језик, јер није желео да пропусти ниједну корисну реч старчеву. И подигавши очи своје к небу, и ум устремивши к Богу, он уздахну из дубине срца и рече: Сине, Речи Божја, дај мени, слузи Твоме, да разумем силу речи овог светог старца!
И чим он то рече у себи - о, да блиске помоћи Божје! - он одмах стаде разумевати сиријски говор старчев и, поучаван Божанственим Духом, он стаде говорити с њим сиријски. И наслађиваху се обојица водећи међу собом богонадахнуте разговоре без тумача. И казиваху један другоме своје подвижничке подвиге, откривене им од Бога, и каквих се Божјих дарова удостоји ко од њих.
Тако они проведоше шест дана, насићујући се духовном слашћу и веселећи се о Богу, Спаситељу свом. А по окончању душекорисних разговора својих, када старац већ хтеде да се враћа у свој завичај, свети Паисије призва све своје ученике, који тада беху с њим, и рече им: О, чеда возљубљена! овај преподобни муж, савршен у врлинама, пун је благодати Светога Духа. Стога приступите сви, удостојте се благослова његовог, и примите молитве његове у заштиту вама од свих нападаја ђавољих.
Када то свети Паисије рече, сви ученици његови стадоше преподобном старцу Сирјанину одавати дужно поклоњење и примати благослов од њега. Затим, помоливши се Господу за ученике Паисијеве, и давши светом Паисију љубазни у Христу целив, и простивши се са свом братијом, овај старац крену у своју земљу, испраћен од Паисија и његових ученика.
Врло брзо по старчевом одласку дође к светом Паисију један брат од оних што усамљенички живљаху; и рекоше му ученици светога: О, возљубљени! овде код нас беше један човек Божји из земље Сирије, велики међу оцима старац, просвећен умом и срцем; он нас много укрепи својим душеспаситељним речима; он малочас крену натраг у своју постојбину, и ако хоћеш можеш га достигнути, јер није далеко одмакао, него је ту негде у близини. Похитај, дакле, и стигни га, да би се удостојио благослова од њега. - И брат тај хтеде одмах да похита за старцем. Али свети Паисије му рече: Не иди, јер је преподобни старац већ прешао више од осамдесет потркалишта пута, ношен на облацима у своју земљу. - Када то светитељ рече, сви се удивише, и прослављаху Бога, дивног у светима Својим.
К преподобном Паисију дође једном неки брат који је желео да га види, и затече га где спава; а поред главе светитељеве угледа где стоји свети анђео хранитељ, дивна изгледа; и удививши се рече: Заиста Бог чува оне који Га љубе! - И брат се не усуди да приђе к заспалом оцу због присуства анђела, него заблагодаривши Богу отиде, јер доби велику корист од тога што се удостоји видети анђела Божја покрај преподобног.
Један од ученика светог Паисија, покоравајући се његовом наређењу, крену у Египат да прода своје рукодеље. На путу он случајно срете неког Јеврејина који је такође ишао у Египат и продужи пут заједно са њим. Путем Јеврејин, увидевши простоту његову, стаде својим поганим језиком изливати отров, који у срцу свом имађаше од душегубне змије, и рече иноку: О, возљубљени! зашто ви тако верујете у простог, распетог човека, када он није очекивани Месија? Други ће доћи, а он не. - Пошто Јеврејин изговори те и многе друге лукаве и душегубне речи, инок би, по умној слабости својој и по простоти срца, саблажњен Јеврејином: пажљиво слушаше његове речи као да су истините, и салећен да одговори, он рече: Можда је и тако, као што ти говориш.
О, преваре и неочекиване напасти! јер овај инок (авај мени!) одмах се лиши благодати крштења, о чему ће бити речи касније.
Када се инок врну у пустињу и дође к преподобном Паисију, старац постаде неприступачан за њега; и не желећи ни да погледа на тог ученика свог, он се на све могуће начине склањаше од њега и не одговараше му ни једну реч. И пошто се дуго време отац тако клоњаше ученика тог, овај туговаше због тога и паћаше срцем, не знајући своју кривицу и грех према светом Паисију. Најзад, улучивши згодан тренутак, инок дође и припаде к ногама преподобноме, говорећи: Зашто, оче, одвраћаш чесно лице своје од мене, и презиреш мене, бедног ученика свог? и то што никада раније ниси имао обичај чинити, ти сада показујеш према мени, одвраћајући се од мене као од неког мрског човека? - Старац му на то рече: Ко си ти, човече? ја те не знам. - Инок одговори: Шта то туђе видиш у мени, оче, те ме не познајеш? нисам ли твој ученик тај и тај? - и он при томе изговори своје име.
Старац му онда рече: Тај ученик мој бејаше хришћанин и имађаше на себи благодат крштења; а ти ниси такав. Но ако си ти стварно тај мој ученик, онда ваистину благодат крштења отиде од тебе и обличје хришћанина узе се. Стога, кажи шта се десило с тобом? и испричај о искушењу што те је снашло, и какав си душегубни отров примио на путу? - Опрости ми, оче, одговори инок, ја ништа нисам учинио. - Светитељ му онда рече: Иди далеко од мене заједно са онима који су се одрекли Бога! Ја нећу да разговарам с тобом. Јер када би ти био онакав мој ученик какав си био раније, ја бих те и видео таквим какав си раније био.
Тада инок уздахнувши, стаде ронити сузе умилења, говорећи: Ја и јесам тај твој ученик, а не неки други, и не знам шта сам рђаво учинио. - Велики Паисије га онда упита: С ким си разговарао на путу? - С неким Јеврејином, одговори инок, и ни с ким другим. - Светитељ га упита: Шта је Јеврејин говорио теби, и шта си му ти одговарао? - Ученик на то одговори: Јеврејин ми ништа друго није говорио, већ само ово рече: Христос коме се ви клањате није прави Христос, него ће други Христос доћи у свет. А ја му на то рекох: Можда је и тако, као што ти говориш.
Тада старац узвикну: Па шта може, несрећниче, бити горе и гадније од те речи, којом си се ти одрекао Христа и божанственог крштења? Иди сада и оплакуј себе како хоћеш, јер ти нема удела са мном, него је име твоје написано са онима који су се одрекли Христа, и ти ћеш са њима примити суд и муке.
На ове речи светог старца ученик уздахну и заплака, па подигавши очи своје к небу он завапи к преподобном, молећи га и говорећи: Оче, смилуј се на мене кукавног, и дај мир души мојој! Несмотреношћу лишивши себе божанственог просвећења и поставши радовање за лукаве демоне, ја не знам куда да се денем? Ево, прибегавам к Богу и к твојим светим молитвама; не презри мене јадног, и умоли за мене Владику Христа, да ме понова обаспе Својим првобитним милосрђем!
Док се он тако мољаше, умилостивљујући старца више сузама него речима, свети се сажали гледајући га и рече му: Стрпи се, чедо, треба нам дуго молити за тебе милосрђе човекољубивог Бога. - Рекавши то, старац се затвори на молитву и стаде се топло молити ка свемилостивом Господу, да прости грех његовом ученику, који по несмотрености и простодушној непажњи сагреши Њему. И Господ, који никада не превиђа него свагда испуњује молитве Свога угодника, преклони се на милост и опрости сагрешившем. А знак опроштаја би овакво виђење: преподобни виде благодат Светога Духа где се у виду голуба врати ка томе ученику и уђе у његова уста; а виде притом и злог духа где изиђе из ученика у виду тамног дима и разли се по ваздуху.
Видевши то, преподобни се насигурно увери да је Господ подарио опроштај сагрешившем брату и, обративши се томе брату, рече: О, чедо! заједно са мном подај славу и благодарност Христу Богу! јер нечисти дух хуле изиђе из тебе, а место њега у тебе уђе Дух Свети, враћајући ти првобитну благодат крштења. Од тада, дакле, чувај себе, да не би више, из лењости и необазривости, поново упао у мреже богохулства и, тешко сагрешивши, наследио огањ геенски.
Такво беше једно од чудеса светог Паисија. Но треба говорити и о друтим славним делима његовим.
Једном дође к светом Паисију неки старац Јован, који много година проведе у пустињи, обучавајући се испосничким подвизима. Он беше веома гладан и имађаше потребу за храном. Сазнавши Духом Светим да је Јован веома гладан, свети Паисије рече своме ученику: Брзо нам спреми трапезу и донеси храну, да се са оцем Јованом нахранимо. - Када трапеза би готова, преподобни Паисије предложи Јовану да се прихвати, рекавши: Због твога великог уздржавања теби је потребна храна; узми дакле и поткрепи се. - Јован му на то рече: Прости ми, оче; сада је пост, и ја треба да постим због многих грехова мојих. - Старац се удиви Јовановом уздржању, одмах устаде и, погледавши на небо, рече из дубине срца: Господе, посети слугу Твога Јована, који се сврх силе труди ради имена Твог!
У то време када се свети Паисије тако мољаше у себи, Бог због молитве његове посла диван и преславан дар ономе за кога се он мољаше: Јован се нађе као у усхићењу, и виде неког предивног младића који у рукама држаше храну и пиће и даваше му их да се поткрепи у глади; а кад дође к себи, он беше испуњен велике сладости, као потпуно сит од пребогате трпезе, и већ му није била потребна храна предложена од старца, будући обилно нахрањен анђелском храном. Но заблагодаривши Богу и Његовом угоднику светом Паисију, он оде у своју пустињу, и још више појача свој пост, стално говорећи себи: Веома слатко једох, стога ћу се надаље постити с усрђем. - Тако овај блажени Јован, крепљен молитвама светог Паисија, напредоваше у испосништву.
Када сам понекад седео код преподобног Паисија, вели блажени Јован Колов, писац овог житија, к њему долажаху неки иноци са жељом да чују од њега корисну по душе њихове реч: при томе га често питаху: Говори нам, оче, о спасењу; како да живимо по Богу? - А старац им на то одговараше: Држите заповести Божје и чувајте предања отачка. - И понова га иноци мољаху: Кажи нам, оче, још нешто на корист душа наших. - А божанствеии муж, прозорљивим очима својим видећи помисли њихове, говораше свакоме о чему ко мисли, и при томе им казиваше које су им помисли добре а које рђаве, и због чега им те помисли дођоше у срце. - И ти иноци, веома задивљени прозорљивошћу старца, говораху ми, вели Јован Колов, насамо: Оче Јоване, заиста нам ава Паисије откри све тајне срца наших; и оно што само јединоме Богу беше познато, он све то јасно виде у нама. - А ја им на то рекох: Много пута и ми искуством познасмо ту његову прозорљивост. Ако ми верујете, рећи ћу вам истину, јер немам шта друго говорити о њему сем истине. Поред тога, ми се и истинитог Судије бојимо, који каже у Светом Еванђељу: Својим ћеш се речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити. За сваку празну реч коју људи рекну даће одговор у дан суда (Мт. 12, 37. 36). Дакле, нелажну и непразну реч вам говорим: све што често у себи помислих и што тајно од других учиних, отац Паисије, сусрећући ме када сам к њему одлазио, говораше ми о свему томе, као да је заједно са мном у келији мојој био и видео све што радим. - Чувши то од мене, иноци се зачудише и рекоше: Диван је Бог у светима својим (Пс. 67, 36). И после тога они одоше, прослављајући Господа за велику благодат Његову коју је дао слузи Своме, светом Паисију.
Рећи ћемо још и о томе како силне беху молитве преподобнога и како могаху и великог грешника, који је одступио од Бога, обратити опет к Богу и привести спасењу.
Неки брат, по имену Исак, идући за својом вољом, напусти своје пустињско безмолвије, пустињско молитвено тиховање, и настани се близу града. И пошто често одлажаше у тај град ради продаје свог рукодеља, он лако упаде у мрежу погибли на следећи начин. Једна Јеврејка приђе к њему, да купи нешто од онога што је он продавао. А он, погледавши је у лице, примети њену лепоту, и одмах га захвати нечиста помисао према њој. Такође и жена, видећи да је он још сасвим млад, загледа се у њега, и после разговора који се разви међу њима, они заробише један другог сатанском љубављу. И ускоро, садејством ђавола, инок се заплете у мреже те рђаве жене и, зачевши муку, роди безакоње: јер напустивши иноштво, он се ожени њоме. Но што је још горе од тога, - о бола! - он бедник не само иноштво него и веру своју напусти због љубави према тој жени, и пређе у јеврејску веру. И служећи старозаветном закону њиховом, он се стално дружаше с Јеврејима, и хуљаше Христа, Спаситеља нашег, као што Га Јевреји хуле. Јер у свему он следоваше вољи погане и проклете жене своје, која беше обузета таком злобом према Христу и таком мржњом према пресветом имену Његовом, да је често, прислонивши главу свога беднога мужа на своје груди и отворивши му уста, малим дрвцетом чачкала његове зубе, говорећи при томе: "да не остане међу зубима нека мрвица хришћанског причешћа". Јер та безбожна жена мишљаше, да код хришћана божанско Причешће дуго остаје међу зубима. А муж радо пристајаше уз злобу њену и постаде непријатељ Христу, Господу нашем.
О безбожја! Знам ја да ће све вас заболети душа слушају ћи ово. Но ја се дивим дуготрпељивости Божјој, и великом човекољубљу Његовом, и неизмерној божанској благодати Његовој, која не само праведнике љуби него и грешнике жали, и тајном посетом дотиче се срца њихова, слично сунчаном зраку који проничући кроз малу рупицу у одасвуд затворену одају, сву је обасјава.
Но, враћам се на прекинуту повест. Онај несрећник инок, који се отуђи иноштва и хришћанства, и пагубним безверјем гураше себе у дубину ада, после доста дуго времена стаде се полако будити као из неког сна и, изобличаван својом савешћу, постајати свестан своје пропасти. У то време нека братија из оне пустиње, у којој је отпали инок Исак раније проводио подвижнички живот, дођоше у град због неких потреба својих. Божји пак промисао удеси да ти иноци прођу поред оне куће где тај прелашћеник живљаше са Јеврејком. Угледавши их где пролазе, њему се душа потресе, и он се опомену ранијег живота свог и чесне дужности свете братије, па изађе из куће и стаде их распитивати: Откуда сте? ко сте? због чега дођосте? - Они му на то одговорише: Ми смо из Нитријске Пустиње;[8] ученици смо великог Паисија; дошли смо овамо ради својих потреба.
Тада он, уздахнувши дубоко, исприча им све о себи, и усрдно их стаде молити, да великоме старцу доставе његову молбу: да он умоли Господа за њега, да се молитвама његовим избави из замке вражије. Иноци, сажаливши се у срцу свом на њега, обећаше му да ће његову молбу доставити светоме старцу, што стварно и учинише: јер вративши се дома, они о свему томе испричаше блаженом оцу. Саслушавши их, старац уздахну из дубине срца и рече: Авај мени, возљубљена чеда, колики људи отпадоше од божанске благодати због жена! Указања на такве људе имамо у светим књигама, написаним од древних отаца. Јер за врага, који војује против људи, нема јачег оружја од жена. Користећи то оружје, противник је лако савлађивао и велике људе. Сетите се великог Давида и његових унука и праунука. Ето због чега и ми треба да смо свагда опрезни, и да се стално молимо Богу, да нас избави од такве клопке.
Рекавши то, старац се затвори у својој молитвеној келији и, ставши на молитву, говораше к Богу: Господе Исусе Христе, Сине Божји и Речи! не презри дела руку Твојих и не допусти томе иноку да потпуно буде вргнут у дубину погибли, него милостиво погледај из небеског станишта Свог, и не презри молитве које Ти приносим; прими мољење за одступившег од Тебе, који је већ почео да долази к себи; молим се Твојој благости: призови га на покајање.
Тако се светитељ мољаше много дана, и непрестано умилостивљаваше доброту Божију. И молбама његовим умољено би милосрђе Божије, јер Спаситељ не презире молитве оних који Га љубе. К светоме старцу, дакле, јави се сам Господ; и Он Свезнајући питаше га: За кога вапијеш к мени дан и ноћ? за оног ли што се одрекао мене и отишао непријатељима, за оног несрећника што некада беше монах, а сада је Јеврејин? за њега ли се ти молиш, угодниче мој Паисије? - Старац на то одговори Господу: За њега молим Твоју благост, човекољубиви Господе. Јер гледајући на Твоје милосрђе, које све призива к спасењу и не жели смрти грешника него очекује његово обраћење, ја се због тог милосрђа Твог дрзнух молити за њега доброту Твоју; призови, Добри Пастиру, заблуделу овцу, и прими је понова у Свој тор, и буди милостив према њему. - На ову молбу Спаситељ му рече: О, угодниче мој! дивно је твоје благоумље, јер ти, угледајући се на моју љубав, бринеш се о спасењу грешника. Стога не тугуј: даће ти се што иштеш. - Рекавши то, Спаситељ узиђе на небеса.
Не прође много времена, а она зла жена Јеврејка, поражена гневом Божјим, умре. Тада се Исак понова врати у пустињу и, притекавши к преподобноме, припаде к чесним ногама његовим, плачући и исповедајући грехе своје; и својим повратком и покајањем он причини велику радост преподобноме и свима оцима те пустиње. И пошто би много поучен од великога оца, Исак понова прими пређашњу веру, и понова се обуче у анђелски образ; и подвизаваше се у великим трудовима, плачући и ридајући за грехе своје. И тако проживевши остале дане своје у покајању врлински и богоугодно, он отиде ка Господу. И све то грешник доби молитвама преподобног Паисија: покаја се и спасе се. А ми који слушамо оваква преславна дела, треба да славимо и певамо Христа Бога, који тако узвелича угодника Свог.
Међу ученицима преподобног Паисија бејаше неки старац, који имађаше световне навике и обичаје; и када иноци долажаху к преподобноме ради поуке и слушаху његове богонадахнуте речи, слушаше с њима и тај старац, али никакве користи од тога не добијаше, јер не имађаше у себи добро обрађену и влажну земљу, него му срце беше као камен тврдо, те се добро семе божанствених поука не могаше у њему укоренити ни никнути. А што је још горе, он чак исмеваше речи светога старца: јер, пошто би отишао од лица преподобнога, он се пред другом братијом ругаше поукама преподобнога, говорећи при томе сушту и одвратну лаж. И неки иноци се саблажњаваху хулама које слушаху од њега. Након доста времена братија, не желећи више да слуша одвратне речи његове, а и не смејући да о томе обавести светога оца, одоше код једног богољубивог и врлинског подвижника, и пожалише се на оног неваљалог старца. Подвижник тај устаде и заједно с њима крену ка великом Паисију.
У то време свети Паисије се бављаше богоразмишљањем, и чу се анђелски глас: Нека ти је знано, оче, да онај старац који са ученицима твојим обитава, изазива код друге братије саблазан и размирице. Стога је потребно пресећи његов непристојни обичај и исправити га помоћу заповести. - На овај глас свети Паисије одговори: Давно бих то ја учинио, када бих знао да га могу исправити. Али пошто је ђаво готов да га погуби и, долазећи му, мами га својим лукавствима у мрежу своју, то ја и не смем да му кажем нешто оштро, да га моја реч не би огорчила и увредила, и он због тога изишао из братства и из пустиње, и отишао у свет. У том случају ја бих испао виновник његове погибли и био крив пред Богом што нисам могао трпети брата, кушаног врагом. Треба се молити за њега, да се исцели од таквог недуга. - Рекавши то, он се стаде молити Богу за тог старца, и тог часа виде хулног и бестидног духа где излази из старца.
Потом стигоше братија ка оцу са оним богољубивим подвижником, и пре но што почеше говорити о непристојном старцу, дође и он сам за њима и, припавши к ногама светога оца, стаде их сузама обливати, кајући се и просећи опроштај, и обећавајући да ће исправити свој живот. И од тада он постаде кротак и послушан; и с радошћу слушаше богонадахнуте поуке што излажаху из уста преподобног оца, и стараше се усрдно да их спроведе у дело. И ускоро он многе превазиђе у врлини, и постаде искусан отшелник, помоћју и молитвама светог Паисија, који му испроси велику милост од Господа.
Но о овоме је доста. Не треба прећутати и друга преславна дела светог Паисија: зато ћемо изоставити казивање о многобројним чудесима његовим, јер је немогуће да подробно описујемо сва та чудесна дела његова. Дакле, пошто смо доста рекли о њима, остала ћемо прећутати.
Једном дођоше к светом Паисију у пустињу два млада брата, и по наређењу његовом стадоше живети заједно са осталом братијом који се већ налажаху у његовом манастиру. Сам пак преподобни Паисије са учеником својим живљаше одвојено у пустињи, далеко од свога манастира. Дуго време та два брата носише подвиг послушања; затим дођоше к старцу и молише га да им допусти да живе у пустињи насамо, отшелнички. Видећи њихову усрдну тежњу ка подвигу постништва и сматрајући да су способни за издвојено пустињачко безмолвије, он им испуни жељу и благослови их да се преселе из манастира у пустињачко отшелништво. И та два брата, нашавши себи у пустињи згодно место за безмолвије, за молитвено тиховање, настанише се тамо и провођаху живот богоугодно, одбијајући јуначки све нападе злих духова. Али невидљиви враг, увек завидећи добрим људима и умејући проналазити различите и разноврсне замке против слугу Христових, пронађе лукавство против њих, и наведе овакво искушење на њих: једноме од пустињожитељних отшелннка, који не беше још сасвим у монашком нестицању, би украдена његова убога имовина келејна. Малодушан, тај отшелник жаљаше за украденим стварима и тражаше свуда онога који га је покрао, али га не пронађе. Чувши пак за неког пустињожитељног прозорљивог старца и надајући се да му он може открити покрадене ствари и крадљивца, он се упути к ње.му, јер к преподобном Паисију није смео ићи, да га овај не би стао ружити због имовинољубља. Дошавши код тог прозорљивца, инок га мољаше да му каже где се налазе покрадене ствари и ко их је украо. Али тај старац уствари не беше благодаћу Божјом просвећен у прозорљивству, него провиђаше по дејству ђаволске силе. И он, научен од ђавола, оклевета она два инока који се недавно настанише у пустињи. Притом рече: Они извршише крађу; ухвати их, и не пуштај их док ти не даду твоје покрадене ствари.
Чувши то, отшелник одмах одјури у лавру те пустиње; и дошавши к игуману, измоли од њега јаку стражу, па оде даље и изненада нападе на два безмолвствујућа брата, ухвати их као злочинце, и бијући их и вукући их доведе у лавру. Ту их с бешчешћем затворише у тамницу. А игуман са старцима, поверовавши том прозорљивцу, осуди те невине иноке, као лопове, да буду лишени монашког чина и да буду мучени због покрадених ствари.
Преподобни Паисије, благодаћу Божјом прозорљиво сазнавши све то што се збива, и сажаљевајући та два брата који невино страдају, устаде и крену из своје келије у ту лавру. О његовом доласку брзо се свуда рашчу, пошто међу пустињацима не беше славнијег имена од Паисијевог, јер је Паисије свуда био слављен због свог узвишеног живота. Да би га поздравили, слегоше се к њему братија и старци из околних манастира и отшелничких келија. Између осталих дође и онај старац, који по прелести демонској издаваше себе за прозорљивца. И када сви оци и братија дадоше светом Паисију љубазни целив у Христу, велики отац их упита: Куда склонисте она два млада инока пустиножитеља? - Братија ћутаху. Затим неки од њих, одговарајући, рекоше: Оче, они су лопови, и због рђавог дела свог они су у тамници затворени. - Свети их на то упита: Ко вам каза за њих да су лопови? - Братија онда, указујући на прозорљивог старца, одговорише: Овај прозорљиви старац обавести нас да су они лопови. - Тада велики Паисије упита тог старца: Је ли истина то што си рекао за њих? - Он одговори: Истина је што сам рекао, јер ми то би откривено од Бога. - На то свети Паисије рече: Када би та прозорљивост твоја била од Бога а не од демонске прелести, онда се ђаво не би видео у устима твојим.
Чувши то, сви бише обузети страхом: јер је свима било јасно да су речи што излазе из Паисијевих уста истините. И сви стадоше ружити прелашћеног прозорљивца, и примораваху га да иште опроштај од преподобнога. И он, обузет стидом, припаде к чесним ногама светитељевим, говорећи: Оче, прости ми и помоли се за мене прелашћеног. - Светитељ сатвори молитву за њега, и одмах на очиглед свију из уста прелашћеног изиђе демон сујете и лажи и, претворивши се у огромног дивљег вепра, веома разјарен јурну на преподобног, желећи да га зубима својим разнесе. Но блажени отац, запретивши нечистом духу, посла га у бездан. А старац, који раније беше прелашћен ђаволом, осети и очима својим виде где изиђе из њега демонска сила прелести; па испуњен страховитим ужасом и трепетом, паде на земљу и ваљаше се крај ногу Паисијевих, молећи са сузама да му подари потпун опроштај. Тако и братија који, поверовавши прелашћеноме, злостављаху невине, припадоше сви к светоме и мољаху за опроштај. И изведоше из затвора она два млада инока, и сви, гледајући на њих, плакаху с умилењем, а они што им беху неправду нанели прошаху од њих опроштај. Преподобни пак Паисије поучи све, да се чврсто пазе од таквих прелести вражијих и да не верују лажном прорицању оних који се праве свети и прозорљиви. Затим, издвојивши се насамо са лаврским игуманом, каза му где су положене покрадене ствари, а о онима који су извршили крађу не рече ништа. Онда, давши опроштај свима, и сатворивши молитву за све, он се врати у своју келију.
У та времена и у тим египатским пустињама засија у испосништву други угодник Божји, преподобни Павле, ради чијих молитава Бог такође јављаше велику милост људима. Пожелевши једном да га посети, преподобни Паисије оде к њему. И састадоше се они као два анђела Божја и као два војника Христова, који снажно савлађују невидљиве непријатеље и помажу један другоме. И беху они обојица као јака тврђава, неосвојива никаквим нападима вражјим. И разговараху међу собом речима пуним Духа Светога, а уједно се наслађиваху и слатким плодом молчанија. И у старости својој они сваки дан измишљаху чисто младићске подвиге, као да изнова почињу подвизавати се и водити још савршенији живот. Велики Паисије беше старији и по годинама од Павла, и већ временит; а блажени Павле беше растом наочит и душом бодар; и рече преподобни Паисије: Док смо у овом животу Господ наш не жели да се тело наше разлењује; и биће стидно и срамно, ако се у време исхода нашег обретемо у лењости.
Када преподобни Паисије то рече, блажени Павле, саслушавши, рече: О, началниче отаца! ја већ ево следим твом похвалном и добром савету - не разлењивати тело, и надам се у Бога да ће ми твојим светим молитвама дати да свој живот проведем по твојој вољи.
Пошто преподобни Паисије и блажени Павле много дана проведоше заједно и користише један другоме разним поукама, они се опростише љубазним целивом у Господу, и растадоше се телесно али не духом. Преподобни Павле остаде на своме месту, а свети Паисије се врну у своју келију.
Оба ова света оца беху чудотворци, прогонитељи страсти, искусни руководиоци у делу спасења душа људских, молитвеници за све и свакога, свима посредници и наставници спасења, људи силни у делу и речи, добар пример свима и свакоме, јер се монашки труди свештенога Павла веома слављаху, а многобројни и надприродни постнички подвизи блаженога Паисија, које он обављаше тајно, беху познати многима, иако не сви, оно бар неки. И беху неки од тих подвига познати зато, да би могли побудити на благодарност свемоћном Богу оне који слушају и на још ватреније усрђе оне који се подвизавају. А превисоко житије његово није у стању потпуно изразити ниједна реч људска, јер он много служаше Господу тајно, и по великом смирењу свом није волео да добра дела његова буду позната другима. И када би га ко од братије питао: Која је врлина највише? - Он је одговарао: Она која се чини тајно и о којој нико не зна. - И још је говорио да је велика врлина ово: поступати у свему по вољи других а не по својој.
У целом врлинском животу свом преподобни је за сваки посао имао одређено време, и тога се распореда строго држао. Он је имао време када је ћутао, време када је говорио, време када се усамљивао и затварао у својој келији, време када је излазио к братији и разговарао с њима о душекорисним стварима. И тако се преподобни у безмолвију, у усамљеном молитвеном тиховању приближавао Богу путем богомисленог узлажења, а у општењу са братијом тражио спасење ближњега. А најдивније беше то, што је он умео мудро скривати своје врлине, да подвизи живота његовог не би били много познати онима што живљаху заједно с њим. Јер када су братија почињали да га славе због неког подвига његовог, он је одмах остављао тај подвиг, и прихватао се другог, да би онај први отишао у заборав. А када га ја, вели писац његовог житија, питах: Зашто тако поступаш? он ми радосно одговараше: Зато, да би пређашњи подвиг мој остао неповређен; јер је људска похвала - велика опасност, и ко се ради ње труди, мала му је корист, и од таквих људи мало се њих спасава, пошто им сујетна слава веома нашкођује. Добро је о томе Господ наш рекао: Да не зна левица твоја што чини десница твоја (Мт. 6, 3).
Опоменувши се ових речи из поука преподобнога, наставља свети Јован Колов, ја приступам завршетку своје повести. Преподобни отац наш Паисије, велики по животу и просвећен врлинама, достигавши дубоку старост, заврши овдашње трудове своје, и би позван од Господа на вечни одмор у небеском блаженству. Тело његово би чесно погребено мноштвом инокујућих, а душу његову прими бесмртни живот небески.[9]
Мало времена после тога и блажени Павле у својој предалекој пустињи отиде из овдашњег живота. Прешавши ка нестаривом животу, он се заједно са светим Паисијем настани у светлости светих, да би се и блажене душе њихове заједнички наслађивале бесконачним упокојењем, као што се у монашким подвизима трудише заједно. Чесна тела њихова нису дуго почивала одвојено: по промислу Божјем она бише положена на једном месту, и то на следећи начин. Преподобни отац наш Исидор, који се постио у својој обитељи на гори Пелусиској,[10] чувши за престављење великог Паисија, седе на лађу и доплови до места где беше погребено свето тело преподобног оца. Чесно га извадивши из земље и обавивши погребеним покривачима, он га положи у ковчег, желећи да обитељ своју обогати њиме, као неком великом ризницом, драгоценијом од сваког богатства. Уневши ковчег у лађу своју, он крену са великом радошћу, певајући и славећи Господа. А када пловљаху недалеко од оне пустиње, где почиваше чесно тело преподобног Павла, лађа одједном стаде, заустављена непознатом силом, и сва се окрену ка тој пустињи Павловој. Лађари се дуго трудише да лађу крену са тог места и отплове даље, али никако не успеваху; они два дана проведоше у том труду, али не могаху да макну, и беху у великој недоумици. А преподобни Исидор, схвативши да је то заустављање лађе по дејству промисла Божјег, нареди лађарима да не крмане лађом него да је пусте да плови куда хоће. И лађа, вођена невидљивом руком, доплови до обале и наседе у плићаку према пустињи, где је лежало тело светога Павла. То сневесели све на лађи и они беху у великој недоумици. Утом на ту обалу дође из пустиње неки знаменит старац, по имену Јеремија, и довикну онима на лађи, говорећи: О, возљубљени! зашто се сврх сила трудите борећи се са лађом? Зар не видите да преподобни Паисије призива љубимца свог, преподобног Павла? Он хоће да заједно с њим буде пренесен у ваш крај и на једном месту положен. Зато похитајте и узмите тело његово.
Чувши то, преподобни Исидор и сви што беху с њим испунише се великом радошћу и, изишавши на обалу, питаху тог чесног оца Јеремију: Где је положено тело светог Павла? - Он их одведе у далеку пустињу и показа им гроб преподобног Павла. Они онда узевши чесне мошти његове, драгоценије од најскупоценијег злата и драгог камења, однесоше их к моштима светог Паисија, и чим уђоше у лађу, одмах лађа сама крену са свога места и, - о чуда! - заплови тако чудесном брзином да зачас стиже у пристаниште Пилусије. Онда преподобни Исидор изнесе на копно чесне мошти обојице светих отаца, Паисија и Павла, однесе их са појањем псалмова и духовних песама у своју обитељ и положи у цркви, њиме подигнутој. И биваху преславна чудеса: узнемиравани од нечистих духова и болесници болесни од најразноврснијих болести добијаху исцељење од самог додира к чесним ковчезима њиховим, изгоњаху се нечисти дуси, и сваки недуг се тренутно лечаше молитвама ових великих угодника Божијих.
Ја Јован, звани Колов, од многога написах ово мало на корист оних који читају и слушају, а у славу Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.



СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЗОСИМЕ ВОЈНИКА

У оно време када цар Трајан[11] управљаше римском државом, незнабошци беху обузети великим идолодемонством, заблудом и страшном слепоћом, зато и би устројено љуто гоњење на Цркву Божију. У то време истакнути незнабожац Домитијан, игемон Антиохије Писидијске,[12] дође к цару Трајану и моли га да му да власт над хришћанима, да све, који неће да принесу жртву њиховим боговима, приморава на то тешким мукама. Добивши од цара таку власт и обукавши се у ђавољи оклоп, он као неки лав беснијаше гневом на оне који се све до смрти чврсто држаху своје вере у јединог истинитог Бога - Христа. Пролазећи пак кроз Созопољски крај, он се приближи граду, званом Аполонија.[13] У том граду живљаше неки незнабожац, војник, по имену Зосима, који жарко жељаше да постане следбеник Христове вере. Чувши да се игемон приближава и да ће настати гоњење хришћана, Зосима збаци са себе војничко оружје и оде к светој цркви. Научивши се вери у Христа, он прими свето крштење, и стаде се обучавати хришћанским делима, упражњавајући чистоту и целомудрије, пост и молитву.
Након неколико дана по доласку игемона Домитијана у град Аполонију, к игемону дође један идолослужитељ и рече: У овом граду има војник Зосима, који ниподаштава цара и твоју власт; он се одрече војничког чина, датог му од цара Трајана, одбаци своје оружје, и каже да је хришћанин, и да ниушта не сматра наше богове. Поред тога он се и царских закона гнуша, и презире царску власт.
Чувши то, игемон нареди: Нека се тај Зосима доведе овамо на судиште. - Тада чета војника оде, по наређењу игемона, к Зосими, ухвати га и доведе на суд. Угледавши га, игемон га упита: Јеси ли ти Зосима? Војник Христов одговори: Ја сам Зосима, слуга Господа мог Исуса Христа. Игемон онда рече: Прво нам кажи у каквом си звању, па потом чији си слуга. Свети на то одговори: По звању ја бејах војник вашег земаљског цараг али се одрекох пагубних богова ваших и постадох војник Небеског Цара - Христа, истинитог Бога. Игемон тада рече: О безакониче! име ти Христово неће ништа помоћи, него боље принеси боговима жртву, па ће ти се опростити грех који ти учини према цару нашем Трајану, који те је удостојио војничког звања. Свети на то одговори: Нипошто нећу принети жртву боговима вашим. - Тада Домитијан нареди да војника Христовог одведу у тамницу.
Сутрадан свети би опет изведен на суд, са рукама везаним позади, и игемон нареди да га обесе на мучилишном дрвету. Када мученик би обешен, Домитијан му рече: Погани Зосима, принеси боговима жртву, иначе ће ти овог часа сви удови бити кидани жестоким мукама. На то свети одговори: Не само речима, него ни мукама нећеш ме моћи убедити да принесем жртву боговима твојим.
Тада игемон нареди да снажни војници бију мученика. Бијен немилосрдно, свети Зосима рече к игемону: Узалуд се труде твоје слуге, јер пошто ме Господ укрепљује, ја не осећам наношене ми ране. - И мученик би дуго бијен, да се и земља обагри крвљу. Онда мученик громко повика ка Господу, говорећи: Господе Боже свесилни, који седиш на престолу славе Своје, Ти си распростро небо, основао земљу, сабрао све воде у једно збириште, надо наша и узданицо слугу Твојих, услиши мене који Ти се молим, и не допусти да будем побеђен грозним претњама или самим мукама, да би сви они, који не знају име Твоје, упознали преко мене Тебе, јединог истинитог Бога.
Када се свети мученик тако мољаше, дође глас с неба говорећи: Буди јунак, Зосима, и држи се, јер сам ја с тобом, и ништа ти неће одолети. - Тај глас чу Домитијан и сви што беху с њим, и неки притом рекоше: Велики је ово мађионичар! а други говораху: Није ово мађионичар веђ слуга Христа Бога свог; и заиста је велик хришћански Бог, од кога би послан овај глас овоме човеку!
Тада игемон нареди да четири војника силно растегну мученика на четири стране. Тако растезан, мученик подиже очи своје к небу и рече: Господе Боже мој, Ти знаш помисли људске, надо хришћана, прибежиште и одморе оних што су у невољама, избави ме од пагубне подлости демонослужитеља Домитијана, да би сви ови присутни дознали Тебе, да си Ти Бог живи, који постоји од пре свих векова и који ће постојати вавек.
И тада многи од присутног народа, дивећи се великом трпљењу мучениковом, повероваше у Христа. А игемон, видећи све то, и бојећи се да се сви не обрате у хришћанску веру, постиђен и бесан од једа шкргуташе зубима и размишљаше у себи каквом смрћу да погуби слугу Христовог. Најзад нареди да се донесе велики железни одар и да се под њим наложи велика ватра, па да се на њему испече мученик. Када се одар силно усија, игемон нареди да мученика нага испруже на одру. И када свети мученик, оградивши себе крсним знаком, узиђе на одар, одмах Господ огањ претвори у росу, јер преко анђела Својих Он посла помоћ мученику. И док сви посматраоци мишљаху да је мученик умро од страшног огња, анђели Господњи га подигоше са одра, и на очиглед свију поставише га поред одра живог и ни најмање огњем повређеног. Видећи такво чудо, народ прослави истинитог Бога, који посла свете анђеле своје и избави слугу Свога од таког огња; и многи тада приступише вери Христовој. А игемон, уставши са свог судијског места, постиђен оде дома, пошто претходно нареди да мученика узму и држе под стражом.
Убрзо после тога игемон Домитијан пође у град Кононејски,[14] а нареди да и мученика Зосиму везана воде за њим, да би га тамо мукама уморио. Дошавши у тај град и севши на судишту, он нареди да мученику обуку гвоздене чизме, које изнутра беху начичкане оштрим клинцима, и да га ланцима привежу за младе бесне коње, па да трчи с коњима. Свети мученик, привезан за те коње, у гвозденим клинчавим чизмама тако брзо трчаше, да изгледаше да и саме коње претицаше: јер Бог беше са њим и помагаше му. И трчећи тако, свети мученик говораше: Господе Боже, који ногама мојим дајеш брзину јелена, даруј ми трпљење до краја!
Видећи такво трпљење мучениково, игемон нареди да мученика закључају у тамницу и да му не дају никакву храну ни пиће, да би скончао од глади и жеђи. Пошто свети мученик проведе три дана без хране и пића, два предивна младића уђоше у тамницу: један од њих ношаше чист хлеб, а други - воду у суду; и рекоше светом страдалцу: Прими овај драгоцени дар, послан теби од Господа Бога твог. - Примивши дар, мученик Христов једе и пи, и поткрепивши тело, заблагодари Господу говорећи: Благодарим Ти, Господе, што си се смиловао на мене и ниси ме презрео, него си ме наситио небесним Твојим хлебом и пићем; хвалим и славим величину Твоју вавек, амин.
Идућег дана игемон понова заседе на судишту, и нареди да мученика доведу на истјазавање. Свети мученик предстаде светла лица, са умом потпуно устремљеним к Богу. Игемон се дивљаше, угледавши мученика како се ни најмање није изменио у лицу после толиких мука, и рече му: О, Зосима! опамети се бар сада и принеси жртву боговима, да не би био издробљен мучењем и умро љутом смрћу. - На то му свети мученик одговори: Ти, ако хоћеш, приноси жртву сличним теби демонима, а ја, као што ти и раније рекох, служим Богу моме.
Разгневивши се, игемон нареди да мученика обесе на мучилишту, и при томе рече мученику: Видиш ли, јадниче, на колике си муке стављен? Зар ме још нећеш послушати и боговима жртву принети? - Свети страдалник одговори: Који љуби Бога живога, низашта не сматра те муке.
И нареди игемон да железним гребенима стружу тело мученику. Струган тако, свети мученик громко повика к Богу, говорећи: Сада нарочито увиђам милосрђе доброте Твоје, Христе, Творче светлости, јер си ме укрепио да све јуначки трпим и да ништа нетрпељиво не проговорим, да би преко мојих мука сила Божанства Твог била још боље упозната.
Када свети мученик изговори то, игемон нареди да га скину са мучилишта и понова поставе пред њега, па му рече: Многе си муке поднео ради Христа твог, и никакву корист ниси добио; стога, приступи и принеси бар сада жртву боговима. Свети мученик одговори на то: Домитијане, свирепи и нечовечни мучитељу, испуњени сваке безбожности! побој се Бога небескога, па остави своју заблуду и не називај идоле боговима, јер су они демони, а не богови.
Тада игемон рече: Ти ли се, о најпоганији човече, усуђујеш богове наше називати демонима, богове којима сав свет приређује празнике? - На то мученик рече: Таква празнична светковања, каква се сада приређују твојим боговима, нека се после приређују у паклу теби, и твоме цару, и свима који верују у њих.
После овога игемон понова нареди да мученика обесе на мучилишно дрво, и да му свећама пале стомак. А свети мученик говораше игемону: Не само стомак мој, него и цело тело моје спали, па ме ипак никада победити нећеш, јер је са мном Христос који ме укрепљује. Ево, ја силно желим да будем убијен од тебе: јер је то слава моја пред Христом мојим, ако ја умрем за Њега.
Не знајући шта више да ради с мучеником, игемон га најзад осуди на смрт, и то да му глава буде одсечена секиром. Када светог Зосиму вођаху на место погубљења, он се мољаше Богу говорећи: Господе Боже мој! погледај на мене грешног, и прими душу моју са онима који су Ти угодили од памтивека, јер си Ти слава моја и похвала од сада па кроза све векове вечне.
Стигавши на место погубљења, свети мученик би посечен секиром, и тако положи главу своју за Господа свога. То се зби деветнаестог јуна,[15] у граду Кононејском, за Трајанова царовања у Риму, док међу нама хришћанима царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ОТШЕЛНИКА

Оставивши свет, преподобни отац наш Јован постаде монах и живљаше у пустињском отшелништву у Палестини, недалеко од Јерусалима, проводећи дане своје богоугодно у посту и молитвама. О богоугодном животу његовом у књизи, званој Лимонар, састављеној од преподобних отаца Јована и Софронија, пише следеће:
Нама, Јовану и Софронију, ава Дионисије, презвитер и сасудочувар свете цркве у Аскалону,[16] казиваше о ави Јовану Отшелнику, да је био велики по своме животу и веома богоугодан. Живљаше он у околини села Сехуста, на двадесет потркалишта од Јерусалима. У својој пештери старац имађаше икону Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, са Предвечним Младенцем - Христом Богом нашим на Својим рукама. И када је старац полазио куда: или далеко у пустињу, или у Јерусалим да се поклони чесном Крсту и гробу Христовом и посети света места, или да се помоли на Синајској Гори или оним светим мученицима чије се мошти налажаху далеко од Јерусалима, јер је старац волео да одаје чест светима, па је понекад одлазио у Ефес на гроб светог Јована Богослова, а понекада и к светом Теодору у Евхаиту, и чак к светој Текли у Селевкију Исавријску, и к другим светима, - једном речју: ма куда одлазио на богомољу, он је у својој пештери увек прислуживао кандило пред иконом Пречисте Богородице, и по обичају упаливши га, он би стао на молитву и молио Бога да благослови пут његов. При томе, гледајући на икону Пресвете Богородице, он би Је свагда молио говорећи: Пречиста Владичице Богородице, пошто одлазим на далек пут, на коме ћу провести много дана, то те молим, Ти сама пази на Своје кандило и чувај га неугасивим све док се ја не вратим; а ја, имајући помоћ Твоју за сапутника, одлазим на означени пут.
Пошто би то рекао светој икони, он је одлазио на свој пут, и задржавао се на путу некад месец, некад два и три, а некад и пет и шест; а када се враћао, он је увек затицао кандило пуно и где гори, као што га је оставио одлазећи на пут; и никада га није нашао угашеним.
О овом преподобном оцу Јовану, у тој истој књизи Лимонару, пише и ово: ходећи једном по околини села где се налазила његова пештера, он срете огромног лава који му је ишао у сусрет. На том месту цут беше веома тесан, налазио се између две ограде од трња, којим земљорадници обично ограђују своје њиве. И тај пут беше толико тесан, да је њиме једва могао проћи један човек пешак, и то ако не би носио на себи никакав терет. И када се старац и лав приближише један другоме: старац не уступаше пут лаву, нити лав због тескобе могаше сврнути с пута, и тако им беше немогуће да се мимоиђу. Видећи да угодник Божји не жели да се врати назад него иде путем, лав стаде на задње ноге с леве стране старца, и тежином свога тела потисну ограду од трња и прошири мало пут, те начини праведнику слободан пролаз, и тако старац прође поред лава очешавши се својим леђима о његова леђа. И тако сваки оде својим путем.
К овоме ави Јовану дође једном неки брат, па не угледавши ништа у његовој пећини, упита га: Како живиш овде, аво, немајући ништа што је потребно за живот? Старац одговори: Чедо, ова пештера је духовна трговина: даје и узима, даје рукодеље а узима све што је потребно.
Овај богоугодни отац, пошто проведе у својим постничким подвизима у трудовима много година, отиде ка Господу,[17] и би прибројан к лику светих, који предстоје Оцу и Сину и Светоме Духу, једном у Тројици Богу нашем, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗЕНОНА

Одрекавши се света, преподобни Зенон постаде ученик великог старца Силуана. Због своје неизмерне послушности, крајњег подвижништва и нестицања, он постаде чудотворац, изгонећи многе демоне из људи. Пошто проведе шездесет и две године у тешким подвизима, преподобни отац Зенон отиде ка Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АСИНКРИТА

Пострадао за Господа Христа мачем посечен. Спомен му се врши у мартирију Св. Исидора унутар храма Св. Ирине, према мору (у Цариграду).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАРЛАМА ШЕНКУРСКОГ

Године 1456. он остави звање и дужност градоначелника Новгородског, и повуче се на своју очевину у Вјажском крају, Архангелска губернија, где се бављаше зидањем многих храмова и просвећивањем народа хришћанском вером. На 15 врста од града Шенкурска, по нарочитом Божјем указању, он подиже манастир у име светог апостола Јована Богослова, замонаши се у њему добивши име Варлам. Као монах он строго испуњаваше сва манастирска послушања, и служаше братији као последњи слуга. Престави се преподобни 19. јуна 1462. године. Године пак 1552. његове мошти бише обретене нетљене и прославише се многим чудесима. Оне почивају у храму његове обитељи.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Спомен светог апостола Јакова празнује се 23. октобра.
2. Никифор Калист - грчки историчар четрнаестог века, оставио нам "Историју Цркве".
3. Овоме Авгару, по предању, Господ Христос послао Свој нерукотворени образ. Едеса - град у Месопотамији.
4. Свети Јован Колов - египатски подвижник; преставио се око 430. год. у пустињској келији близу града Кољцума, данашњег Суеца. Спомен његов 9. новембра.
5. Спомен његов 16. јуна.
6. Чудесно пробуђење седморице младића догодило се за царовања Теодосија Млађег (408 - 450. год.), када се беху појавили јеретици који одрицаху васкрсење мртвих. У време те смутње у Цркви би дато ово очигледно сведочанство о васкрсењу преминулих. Спомен седморице младића 4. августа.
7. У северном крају Египта, на делти Нила.
8. Почетак монаштву у Нитријској Пустињи положен је светим Амоном, савремеником светог Антонија. У самој Нитрији свети Амон основа манастир, а свети Антоније постави почетак устројству скитова. Крајем четвртог века ту бејаше до педесет манастира, уређених по уставу светог Пахомија. На југу од Нитрије налажаше се Скитска Пустиња, где обитаваше много монаха.
9. Свети Паисије пресели се душом у вечност 400. године.
10. Свети Исидор Пелусиот празнује се 4. фебруара.
11. Царовао од 89. до 117. године.
12. Писидија - покрајина на југу Мале Азије, поред Киликије.
13. У Тракији, код Понта; у том граду налазио се и храм у част Аполона, са огромном његовом статуом. У Византијском периоду овај се град звао Созополис. Сада је то - незначајно месташце Сидзеболи.
14. У Писидији, на путу за Персију.
15. Године 116.
16. Аскалон - један од најстаријих градова Палестине, на обали Средоземног Мора.
17. Године 586.