ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученик Јустин Философ. Рођен од јелинских родитеља у самаријском граду Сихему, доцније названом Наблус, 105. године по Христу. Усрдно тражио мудрост у философа, најпре стоика, затим перипатетика, затим питагорејаца и најзад у платониста. Премда га ни Платонова философија није задовољила, ипак се на њој задржао најдуже немајући ничега шта би га више привлачило. Но Провиђењем Божјим јави му се неки часни старац, који поколеба у њему сву философију Платонову, и напомену му, да људи не могу знати истину о Богу док им то Бог не открије, а Бог је открио истину о Себи у књигама Светог Писма. Јустин поче читати Свето Писмо, и сав постане убеђени хришћанин. Ипак није се хтео крстити нити хришћанином назвати све докле се није лично уверио о лажности свих оних оптужби које су незнабошци против хришћана истицали. Дошавши у Рим у долами философској, он убрзо стекне тамо велико поштовање и много присталица. Присуствовао је мученичкој кончини светих мученика Птоломеја и Лукија. Видећи мучење невиних хришћана, он написа апологију (одбрану) хришћана и хришћанског учења и преда је цару Антонину и сенату. Цар с пажњом прочита апологију и нареди да престане гоњење хришћана. Јустин узе препис цареве наредбе и с њом оде у Азију где помоћу те наредбе спасе многе гоњене хришћане. Потом се врати понова у Рим. Када наста гоњење од цара Марка Аврелија, он написа другу апологију и упути је цару. Неки нечасни философ Крискент, циник, оптужи га као хришћанина, из зависти што га Јустин преодолеваше у свима препиркама, те Јустин допаде тамнице. Желећи смрт Јустину, а бојећи се да се овај како на суду не оправда, Крискент улучи прилику, те некако отрова Јустина у тамници. Тако сконча свој земни живот овај велики заштитник вере хришћанске, и пресели се у блажену вечност 166. године.



2. Свети мученик Јустин, Харитон, Харита, Евелпист, Јеракс, Пеон, Валеријан и Јуст. Сви пострадали у Риму за време Марка Аврелија и епарха Рустика. Када Рустик упита: "Мислите ли ви да ћете, ако умрете за Христа, примити награду на небу?" - одговори свети Јустин: "Не мислимо него знамо". После тога сви беху обезглављени, 163. године и преселише се у вечно царство Христа Бога.

3. Преподобни Агапит Печерски. Безмездни врач. Ученик светог Антонија Печерског. Лечио људе молитвом и давањем зеља, од кога је он справљао себи хлеб. Тако излечио и кнеза Владимира Мономаха, због чега се прочује на све стране. Позавиди му на томе кнежев лекар, неки Јерменин, и почне га клеветати. Када се Агапит разболи, дође му овај Јерменин и погледавши га, рече му да ће кроз три дана умрети, а ако не умре, да ће се и он, Јерменин, замонашити. Рече му Агапит, да је њему јављено од Господа да неће умрети кроз три дана него кроз три месеца. Тако се и зби. По смрти Агапитовој дође Јерменин игуману Печерском и замоли га да га замонаши, јер, вели, јавио му се из онога света Агапит и подсетио га на обећање. И тако негдашњи завидљивац поста кротки монах Провиђењем Бога, који је рад да се сви људи спасу. Упокоји се свети Агапит око 1095. године.

 


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ

Благоје Поповић (1894-1979), потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну. У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског. Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе. Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.

 Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовану академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су 1916. назад повучени у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези Религија и философија Достојевског, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светога Синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима. У Атини стиче докторат богословља. Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланици „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси. У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо га је Свети Синод одлучио поставити за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или предлаган за епископа. После тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције. Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско филозофско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светотачке литературе. По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева. Отац Јустин Поповићу Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци… Отац Јустин је се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен – на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године. 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбабским у Храму Светог Саве на Врачару..

 

 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈУСТИНА ФИЛОСОФА

Свети мученик Христов Јустин роди се у Сирији Палестинској, у пределима Самарије, у граду који се првобитно звао Сихем, а доцније[1] би назван Неаполис Флавија.[2] Отац његов Приск беше знатан пореклом, али незнабожац по вери; а и сам Јустин беше идолопоклоник пре но што се просвети светлошћу свете вере. Имајући од младости велику љубав за истину, он успеваше у наукама које се изучаваху у грчким незнабожачким школама, јер беше врло бистар. Изучивши беседништво, он жуђаше за философијом, и у почетку он постаде ученик једнога философа - стојика[3], желећи да упозна њихово учење. Јустин је горео од жеље да сазна истину о Богу, шта је Бог. Но провевши неко време код овог стојичког философа, он од њега не сазнаде ништа о Богу, пошто стојик овај не знађаше Бога, нити сматраше потребним учење о Богу. Стога Јустин напусти овог учитеља и оде код другога, философа - перипатетика[4], који је сматран за мудрог. Не прође много дана, а овај се философ стаде погађати са Јустином око плате, не желећи да га учи забадава. Видећи среброљубивост његову, Јустин осети презрење према њему као према среброљупцу, и изведе закључак да је он недостојан називати се философом, пошто не зна да презире световна богатства.
Тако Јустин са тих разлога одбаци стојике и перипатетике. Но жудећи силно за истинском философијом, која би га привела к познању Бога, он приступи к неком чувеном учитељу философу - питагорејцу. А овај наложи Јустину да најпре изучава астрономију, геометрију, аритметику, музику и неке друге науке, тврдећи да су оне неопходне за овај живот. Размишљајући о томе, Јустин увиде да му је за изучавање ових наука потребно много година, а од њих нема никакве користи за душу. И пошто и од овога учитеља не чу ништа што би задовољило жељу срца његовог, које се из дана у дан све јаче распаљиваше божанском љубављу, Јустин напусти и њега.
Затим се Јустин обрати једноме од платоничара,[5] којих се мудрост у то време веома славила и много поштовала. Овај философ платоничар обећа Јустину да га од подобија телесних предмета научи познању бестелесних, од подобија земаљских - познању небеских, од разумевања идеја - разумевању Бога. Јер претпостављани завршетак ове платоничарске философије био је: прелаз од познања идеја ка познању Бога. Блажени Јустин пристаде на то, надајући се да ће постићи циљ својих стремљења - божанску мудрост: познати Бога и испунити се благодаћу Његовом. И код овог учитеља он остаде доста времена, и убрзо изучи Платонова основна начела и поставке, и постаде међу јелинима философ савршен и славан. Али овим путем Јустин још не могаше достигнути истинско хришћанско богопознање, пошто грчки философи не прослављаху Бога као Бога, него претвараху славу вечнога Бога у обличје смртнога човека и птица и четвороножаца и гадова. Ипак Јустин имађаше извесну духовну утеху, упражњавајући се у богомислију и поучавајући се у богопознању, уколико то могаше постигнути његов ум, још непросвећен истинским учењем.
Шетајући једном сам изван града на усамљеном месту близу мора, и размишљајући о разним философским умовањима, Јустин угледа једног непознатог чесног старца, украшеног седином. Пошто он пажљиво посматраше старца, старац га упита: Да ли ме познајеш, те ме тако пажљиво посматраш? - Не познајем те, одговори Јустин, него се чудим што те видим у овом пустом месту, где нисам очекивао да сретнем никога. Старац на то рече: Рођаци моји одоше на ову страну; очекујући њихов повратак, ја им изађох у сусрет, да бих их могао угледати издалека. А ти, шта овде радиш? Јустин одговори: Ја волим усамљене шетње, да бих несметано размишљао о философским питањима. Старац га упита: Какву корист добијаш од философије? Јустин одговори: Шта корисније може човек наћи од философије? Она је просветитељка ума, вођ и наставница свакоме расуђивању, руководитељка живота; ко је добро упозна, као у огледалу види незнање и заблуде других; без философског учења и правилне употребе разума мудрост не може постојати. Зато сваки човек треба да се учи философији, да би знао шта је корисно а шта није, чега се држати а шта одбацивати. Старац упита: Но доноси ли философија блаженство човеку? Јустин одговори: Зацело доноси. Старац упита: Реци ми онда, шта је философија, и које је блаженство од ње? Јустин одговори: Философија је разумевање свега постојећег и познање истине; а њено блаженство је награда тог самог разумевања и мудрости.
Старац упита: Ако се истина познаје помоћу правилног философског разумевања, онда кажи шта је Бог? Јустин одговори: Биће које се никада не мења већ је свагда подједнако, и узрок је свега постојећег, - ето, то мислим да је Бог. Старцу се допаде овај одговор, па настави са питањима: Да ли у свему постојећем има један општи разум? За некога ко је вичан у извесном занату, каже се да разуме тај занат: било то земљомерење, морепловство или лекарство; не важи ли то исто и у погледу осталих божанских и човечанских ствари? Стога ми још реци: има ли такав разум, из кога се рађа познање и божанских и човечанских ствари? - Несумњиво има, одговори Јустин. На то старац упита: Шта онда, је ли једно и исто: разумети Бога, или разумети музику, аритметику, астрономију, или ма шта слично томе? Јустин одговори: Ни у ком случају, јер једна је ствар знати Бога, а друга - знати неку науку, занат, уметност.
На то старац рече: Добро си одговорио, јер нека знања ми добијамо или од слуха и учења или од посматрања предмета сопственим очима. Ако би ти, на пример, неко причао да у Индији постоји такав и такав звер, који не личи на друге зверове већ се по својим особинама потпуно разликује од њих, ти га не би могао знати, не видевши га својим очима, нити би могао другоме причати о њему да претходно ниси чуо казивање о њему. А сада те питам: како ваши јелински философи могу правилно разумети о Богу или што истинито рећи о Њему, када никакво познање немају о Њему, пошто Га никада нису ни видели ни чули? Јустин одговори: Оче, сила Божанства се не гледа телесним очима, као што људи гледају извесна жива бића на земљи, него се само умом Бог може постизати, као што каже Платон, чијег сам учења следбеник.
Старац га онда упита: Постоји ли у нашем уму нека сила тако способна и толико моћна, помоћу које би могли постићи невидљиво пре но што помоћу телесних чувстава познамо и схватимо ма коју ствар? Јустин одговори: Заиста постоји таква сила; Платон је назива оком ума које је, по његовом учењу, дато човеку да би, очишћено и просвећено учењем философије, могло гледати саму истину божанску, која је узрок свима стварима, постизаваним умом. Та пак истина нема обличје, нити какво подобије, нити узраст, нити ишта што се може видети телесним очима, него је Биће изнад свих бића, непостижно, неисповедљиво, једино добро и лепо; самим тим Бићем од почетка је засађена у благородним душама жеља за познањем Њега, јер Он воли да Га те душе знају и виде.
Старцу беше пријатно слушати овакве речи, али ипак не беше сасвим задовољан овим Јустиновим расуђивањем о Богу, по учењу Платоновом, као несавршеним и, не слажући се с Платоном, рече: Ако Платон тако учи, као што ти исповедаш, зашто онда он сам не позна и не докучи истину Божју? Говорећи да је Бог невидљив и непостижан, он се видљивој твари, небу, звездама, дрвећу и камењу, истесаним у обличју човечјем, клањао као самоме Богу и, претварајући истину Божју у лаж, држао се идолопоклонства, и томе учио друге. Стога сматрам да Платон и остали јелински философи не поседују прави разум, који може постићи истинско познање Бога: "јер они залудеше у мислима својим, и помрачи се неразумно срце њихово; кад се грађаху мудри, полудеше" (Рим. 1, 21-22). Са сигурношћу рећи ћу: ум људски, не упућен Духом Светим и не просвећен вером, никако није у стању да позна и разуме Бога.
Док старац говораше то и многе друге ствари о правом богопознању и истинском богопоштовању, и о осталим божанским предметима, изобличујући заблуде јелинских философа, Јустин се дивљаше. Затим упита: Где онда, и каквог учитеља може човек наћи који би га упутио на истину, ако у Платону и у осталим философима нема истине?
Тада му старац стаде казивати о светим пророцима, говорећи: У врло давна времена, далеко пре свих философа, беху неки људи, свети и праведни и угодни Богу; испуњени Светога Духа, они предсказиваху о ономе што се сада збива. Ти људи називају се пророци. Они једини пре свих познаше истину и, објављујући је људима, они се никога не постидеше нити побојаше; и нико их ничим не могаше убедити, да макар у једној речи одступе од истине; и ташта слава их не могаше победиги. Све што они у откривењима од Бога добише или видеше или чуше, они казиваху чисто, просто, тачно и неустрашиво. Њихови списи постоје и сада; ко их са вером чита, доносе му много користи и просвећују му ум к познању истине. Ови свети пророци потврђују своје речи не виспреноречивошћу или софистичким доказима или умозакључцима, већ простим говором казују саму истину. Јер они сами, без икаквих софистичких разлагања, беху најсигурнији сведоци истине, јер су веровали у јединог истинитог Бога, Створитеља свега, и унапред објављивали долазак у свет Његовог Сина, Господа Христа. И нема сумње, пророци заслужују веру, пошто се нека предсказања њихова већ испунише, а друга се сада испуњују. Истинитост пак неких својих предсказања они потврђиваху чудесима, чинећи дивна дела силом благодати Божје, даване им одозго, што лажни, не од Бога постављени пророци, никада не могоше чинити, већ само заплашише људе неким демонским привиђењима и маштаријама.
Пошто тако поразговара са Јустином, овај непознати блажeни муж рече најпосле Јустину: Пре свега моли се приљежно истинитоме Богу да ти отвори врата светлости, јер само онај може видети и разумети оно што је Божје, коме сам Бог изволи открити; а открива Он свакоме који Га тражи молитвом и приближује Му се љубављу.
Рекавши то, старац оде од Јустина и постаде невидљив: и никада потом Јустин не могаде нигде пронаћи и видети овога човека. Шта Јустин осети у срцу свом по старчевом одласку, казао нам је потом он сам у разговору свом са славним Јеврејином Трифоном: "Огањ неки разгоре се у мени, распаљујући ми дух чежњом за Богом, и порасте у мени љубав према светим пророцима и према оним људима који су пријатељи Христови. Размишљајући о старчевим речима, ја дођох до закључка да је философија коју ми он објави - једина истинска философија, и стадох читати пророчке и апостолске књиге, и од њих постадох истински философ, то јест истински хришћанин".
Казавши то касније Трифону о себи, блажени Јустин обавести потомство о почетку свога обраћења к Богу, да од оног непознатог мужа, као с неба послатог, он би упућен на прави пут.
После тог душекорисног разговора са богонадахнутим старцем, Јустин се одмах даде на тражење хришћанских књига, и стаде са великим усрђем читати Божанска Писма. Древна пророчанства сибила[6] он упоређиваше са предсказањима светих пророка о Христовом оваплоћењу од Пречисте Дјеве, о Његовом добровољном страдању, о будућем Суду и о завршетку видљивог света; и видевши потпуну сагласност међу њима, он се дивљаше, и под унутрашњим руководством Светога Духа он постепено залажаше у све савршеније и савршеније познање Бога и Сина Божја. Из дана у дан у њему се појачаваше духовна топлота к побожности и, нагињући хришћанској вери, он се подсмеваше у себи јелинском безумљу. Но у то време постојаху извесне сметње, које не мало ометаху добру намеру душе у њеном стремљењу ка хришћанском благочешћу; то беху честа и љута гоњења на хришћане, и многе срамне, стидне и нечувене клевете, које су незнабошци лажно износили против хришћана, као да хришћани на својим ноћним богослужењима, када погасе светњаке, уједно са тим гасе и свећу чистоте, узајамно се оскврњујући нечистотом, и као да, слично зверима, једу људско месо. Таквим и сличним гнусним пањкањима незнабошци и Јевреји срамоћаху невине хришћане међу свима народима. Лажи неваљалих и безумних људи веровало се као суштој истини; и сви неверници мржаху хришћане, људе праведне и свете, гнушаху их се и ненавиђаху их као највеће безаконике, одговорне за тешке грехе, и предаваху их на љуте и разноврсне муке и смрти.
Овакве ствари спочетка одвраћаху Јустина од намере да се присаједини хришћанима; но ипак он није много веровао оптужбама, изношеним против хришћана, знајући добро да народни неразумни суд често невине осуђује као кривце, чисте осрамоћује као развратнике, и праведнике жигоше као грешнике. Видећи хришћане како неустрашиво одговарају на судовима, како су храбри у мукама, како сва видљива блага овога света презиру као ђубре, како се добровољно предају на муке за Господа свог, и како хитају на смрт као на пир, Јустин расуђиваше у себи овако: Није истина што се говори о хришћанима, као да они чине такве гадости, јер страстољубиви грешник, који необуздано задовољава телесне жеље и тражи насладе у једењу људског меса, боји се смрти, не подноси муке, не предаје себе добровољно на ране него их избегава; а кад допадне каквог суда, стара се на све могуће начине да се извуче, и не жали средства да се откупи од казне, да би потом могао живети безболно и, користећи се телесиим здрављем, још више задовољавати своје пожуде. Но хришћани нису такви: они добровољно изабирају да страдају за Христа у кога верују, и претпостављају смрт животу, - како се онда може налазити у њима такво грехољубље?
Расуђујући тако, Јустин се брижљиво распитиваше о животу хришћана, и потпуно се убеди да они пребивају чисто и непорочно у страху Господњем, будно чувају своје целомудрије, постом и уздржањем умртвљују себе сваки дан, често се моле, и непрестано се обучавају у свима добрим делима. Убедивши се потпуно у све то, Јустин веома заволе хришћане, приљуби се уз њих свим срцем, и прими свето крштење. И постаде велики поборник Христове вере, борећи се усменом и писаном речи са јелинима и са Јеврејима. И постаде непобедив војник Христов, и силан и храбар подвижник.
Иштући спасење душа људских, блажени Јустин је обилазио разне земље, учећи и проповедајући о имену Христовом, и обраћајући неверне од заблуде њихове к Богу. Дође он и у Рим, као философ, у философској долами, са ученицима својим.
И пошто многи долажаху к њему ради учења, он основа школу, и под видом световне философије он учаше истинској хришћанској философији. Сревши тамо јеретичког првака Маркиона,[7] он му јуначки противстаде, и написа књиге против јереси његове, као и против других јеретичких учења. Тамо у Риму бејаше неки незнабожачки философ - циник,[8] Крискент, велики непријатељ хришћана. С овим нечестивим философом истински хришћански философ свети Јустин непрестано вођаше борбу, препирући се с њим и пишући књиге против њега. Овај циник, проводећи поган и веома безакон живот, мрзео је хришћане због њиховог целомудреног живота по Богу, и завидео доброј слави Јустиновој, пошто је Јустин био слављен и поштован од свих Римљана због своје богонадахнуте мудрости и свог чистог и непорочног живота. У злоби својој циник је клеветао хришћане, лажно их оптужујући за многа срамна дела, да би у очима народа оцрнио Јустина и његове једноверце, и подигао народ противу њих. Слушајући то и гледајући, свети Јустин говораше: Ја желим да страдам за веру Христову и да будем убијен од неверника; и мислим да ће ме смрт снаћи преко овог циника Крискента, човека безумног, који више воли гордост него мудрост, и није достојан да се назива философом, јер се усуђује јавно тврдити ствари које не зна поуздано, како су хришћани тобож безбожници, немају Бога, и чине многа гнусна безакоња. Тако он хули на нас из мржње и злобе, и гори је од простих људи, јер се ови не усуђују говорити о стварима које не знају.
У то време цароваше у Риму Антонин Пиј (138-161 год.), наследник Адријанов. Сам Антонин не беше љут на хришћане; ипак су, на основу наредби ранијих царева, нечестиви идолопоклоници који су били на власти, гонили и убијали хришћане из велике мржње према њима, а и из користољубља, да би се дочепали њихових имања. И не толико због исповедања имена Христова, колико због лажних клеветничких оптужби, они извођаху хришћане на суд, истјазаваху их и предаваху на разне смрти. У то време догоди се у Риму овај случај: нека жена незнабошкиња, која провођаше прљав живот, чувши од хришћана проповед о истинитом Богу и учење о целомудреном животу, о награди праведника и о мукама грешника, би ганута и поверова у Христа. Свога пак мужа, ревносног идолопоклоника, огрезлог у телесним нечистотама, саветоваше на све могуће начине са жељом да га упути на уздржавалачки живот и обрати к истинитој вери. Но када виде да га никако не може поправити, она тражаше начин да раскине брак са њим, да не би више живела заједно с њим и скврнавила себе његовом нечистотом. Муж пак, дознавши који хришћанин научи његову жену хришћанској вери, оде код градоначелника и пожали му се на тог хришћанина, коме беше име Птоломеј. Слуга Христов Птоломеј би ухапшен, и дуго држан у смрдљивој тамници. Затим га градоначелник изведе на суд, и осуди на смрт. У време тог неправедног суђења стајаше тамо неки човек, по имену Лукије, па видевши где блажени Птоломеј би невин осуђен, рече неправедном судији: За какву кривицу, градоначелниче, предајеш на смрт човека који не заслужује смрт? Он није ни прељубочинац, ни насилник, ни убица, ни лопов, ни разбојник, нити је ухваћен у ком другом безакоњу. Његова је једина кривица што је изјавио да је хришћанин.
Грозно погледавши на њега, градоначелник га јаросно упита: Да ниси и ти из броја хришћана? Лукије одговори: Да, хришћанин сам. - Тада градоначелник нареди да и њега предаду на смрт. Но овој двојици хришћана придружи се и трећи, друг њихов, који велегласно објави да је хришћанин, те сви троје положише за Христа душе своје.
Сазнавши за ово неправедно погубљење светих, блажени Јустин се веома ожалости. И написавши Апологију (Одбрану)[9] хришћана и хришћанског учења, он је предаде цару и синовима његовим и целом сенату, неустрашиво готов на муке и смрт за Христа. Цар пажљиво прочита Апологију, удиви се мудрости хришћанског философа, и не само што се не наљути на њега и не предаде га на смрт, него чак похвали ум његов. У тој Апологији свети Јустин изобличи лажност незнабожачких богова, јасно приказа силу Христову, доказа да су клевете на хришћане лажне, и показа да је живот хришћана целомудрен и праведан. Ганут, цар издаде наредбу да хришћане не муче за исповедање имена Христова и да им не одузимају имовину, сем ако би неко био оптужен за кривицу, која заслужује суд и казну. Свети Јустин узе препис ове цареве наредбе, па отпуштен од цара, он по његовом одобрењу отпутова у Азију, где тада хришћани нарочито беху гоњени. И стигавши у Ефес у философској долами, коју до смрти своје није остављао, свети Јустин свима објави и објасни наредбу цареву, и разасла је у тамошње покрајине и градове. И настаде мир у Цркви Христовој, гоњење престаде на извесно време, и би радост велика вернима. Боравећи у Ефесу, свети Јустин имаде препирку са мудрим равином јеврејским Трифоном, и однесе победу над њим, позивајући се на књиге Старога Завета. О тој препирци, као и о споменутој Апологији, опширно се говори у Јустиновом спису: "Разговор са Трифоном Јеврејином".
Пошто проведе доста времена у Ефесу, понова крену натраг у Италију. И, по угледу на Апостоле, он свуда на путу проповедаше Христа, и препирући се с Јеврејима и с јелинима, он их обраћаше у свету веру, а верне утврђиваше. А кад дође у Рим, на њега се са страховитом мржњом и силном злобом окоми гореспоменути незнабожачки философ Крискент циник. Често водећи препирку са њим, свети Јустин га увек побеђиваше и пред свима посрамљиваше. Не могући одупрети се Јустину, и не знајући шта друго да ради, злобни Крискент га многим лажима оклевета пред римским судом. Свети Јустин би ухапшен и, као кривац, мучен у оковима. Но кад га судише на суду, на њему се не нађе никаква кривица. А завидљивац Крискент, бојећи се да Јустина не пусте на слободу, спреми тајно смртоносни отров, и на лукав начин отрова непобедивог војника Христовог. Али се зби оно што писаше св. Јустин у својој I Апологији: "Ви нас можете убијати, али нам не можете нашкодити".
Тако сконча[10] истински философ хришћански, свети Јустин, оставивши за собом многе списе, веома корисне Цркви Христовој, јер су испуњени мудрошћу Светога Духа. И представши подвигоположнику Христу Господу, он доби од Њега венац мученички и би увршћен међу свете Мученике, који славе Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, кроза све векове, амин.



СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈУСТИНА (ЈУСТА) и његове дружине

У оно време, када безбожни идолопоклоници беху по свима земљама и градовима издали безбожно наређење против побожних и благи закон држећих хришћана, да сваки који верује у Христа, буде приморан принети жртву идо лима, бише ухваћени свети мученици: Јустин (Јуст), Харитон и Харита жена, Евелпист, Јеракс, Пеон и Ливеријан, доведени у Рим, и изведени на суд пред градоначелника Рустика. И градоначелник рече Јустину: Покори се боговима и царским наређењима, да не би био осуђен. Свети Јустин му одговори: Никада не може бити осуђен нико, који се повињава заповестима Спаситеља нашег Исуса Христа. Градоначелник га упита: Којег си учења? Јустин одговори: Ја сам марљиво изучавао сва световна учења, и у свакоме знању постигао много, али се затим присајединих истинском учењу хришћанском, ма да оно није по вољи онима који блуде у неправилном умовању.
Тада Рустик рече: Та ли учења, бедниче, волиш, која су супротна нашем умовању? Свети Јустин одговори: Да, волим, јер следујем истинитом учењу хришћана. Градоначелник упита: Какво је то учење? Јустин одговори: Истинито учење које ми хришћани побожно држимо, јесте ово: знати јединог Бога, Творца и Саздатеља свега видљивога и невидљивога, и исповедати Господа Исуса Христа, Сина Божја, некада од пророка предсказаног, који ће доћи и да суди роду људском. Он је Проповедник спасења и Учитељ оних који желе да се утврде у врлини. О бесконачном Божанству Његовом, ја немоћни човек, и мањи од свих, не могу ништа како треба говорити, већ исповедам да је то ствар пророка, јер они пре много векова предсказаше долазак на земљу Онога кога ја назвах Сином Божјим.
Градоначелник упита: На ком се месту скупљају хришћани? Јустин одговори: Сваки одлази куда хоће и може. Зар ти мислиш да се сви ми сабирамо на једно место? То је неостварљиво, јер је Бог хришћански необухватљив местом, но као невидљив Он испуњава земљу и небо, и верни Му се свуда клањају и свугде се Он слави. Градоначелник рече: Ипак нам кажи, на ком се месту састајете, и где ти окупљаш своје ученике? Јустин одговори: Ја сам досада боравио близу дома неког Мартина, поред купатила званог Тимиотини; а дођох у град Рим по други пут, те и не знам друго место осим поменутог; сваког ко је долазио к мени, ја сам приводио истинитом учењу. Рустик га упита: Јеси ли, дакле, хришћанин? Јустин одговори: Да, ја сам хришћанин.
Тада се градоначелник обрати Харитону с питањем: Еда ли си и ти хришћанин? Свети Харитон одговори: С Божјом помоћу, и ја сам хришћанин. Затим Рустик упита блажену жену Хариту, да ли и она следује Христовој вери. Харита изјави да је и она благодаћу Божјом хришћанка. Потом Рустик упита Евелписта: А ти, ко си? Он одговори: Ја сам царски роб, али као хришћанину сам ми Христос дарова слободу, и Његовим милосрђем и благодаћу и ја постадох учесник исте наде, као и ови које видиш.
После тога градоначелник упита Јеракса, да није и он хришћанин. Јеракс му одговори: Зацело, и ја сам хришћанин, јер истога Бога почитујем и Њему се клањам. Градоначелник упита: Јустин ли вас начини хришћанима? Јеракс одговори: Ја сам и био, и бићу хришћанин. А свети Пеон који је ту стајао рече: И ја сам хришћанин. Градоначелник га упита: Ко тебе научи хришћанству? Он одговори: Од родитеља примих ово добро исповедање. На то Евелпист рече: И мене моји родитељи научише да будем хришћанин, а слушајући Јустинове речи, ја се још јаче учврстих у хришћанској вери. Градоначелник га упита: А где су твоји родитељи? Евелпист одговори: У Кападокији. Онда градоначелник упита Јеракса: У којој земљи живе твоји родитељи? Јеракс му одговори: Истинити Отац наш јесте Христос, а мати - вера у Њега; земаљски родитељи моји преставише се, а ја дођох овамо из Иконије Фригијске.
Тада се градоначелник обрати Ливеријану, да и он каже, да ли је хришћанин и не мари ли за њихове богове. Ливеријан одговори: И ја сам хришћанин, почитујем јединог истинитог Бога и Њему се клањам, а ваше богове презирем.
Обраћајући се поново Јустину, градоначелник рече: Слушај ти који се називаш красноречивим и сматраш да си следбеник истинитог учења, ако од главе па по целом телу будеш покривен ранама, очекујеш ли да ћеш због тога узићи на небо? Јустин одговори: Очекујем, јер ако претрпим то мучење о коме ти говориш, онда ћу и ја добити од Господа мог ону награду која је припремљена онима који сачувају Христово учење. Сигурно знам да све, који побожно поживе и на неки начин пострадају за Бога, очекује до свршетка целога света сакривена благодат Божја. На то градоначелник Рустик рече: Ти дакле мислиш да ћеш узићи на небо и добити неку награду од Бога твог? Јустин одговори: Не мислим, него сигурно знам и надам се у то без икакве сумње.
Тада Рустик рече: Хајде да приступимо послу што је пред нама: скупите се заједно, па сви скупа принесите боговима жртву. На то Јустин узврати: Нико који је при здравој памети неће зажелети да лиши себе побожности и упадне у заблуду и безакоње. Градоначелник Рустик рече: Ако се наредбама нашим не будете покорили, бићете стављени на муке без икакве милости. Јустин одговори: Ваистину желимо да претрпимо муке за Господа нашег Исуса Христа, и да се спасемо, јер ће нам те муке издејствовати спасење и смелост на Страшном суду Његовом, коме ће сав свет по Божјем наређењу предстати. - То исто и остали свети мученици рекоше, додајући ово: Чини брзо што хоћеш; ми смо хришћани, идолима принети жртву нећемо.
Чувши то, градоначелник изрече овакву пресуду: Они који неће да боговима принесу жртву и да се покоре царској наредби, нека буду штаповима бијени, па одведени на смрт: нека им одсеку главе, као што закони римски прописују.
И тако свети мученици, славећи Бога, бише изведени на губилиште, па пошто их бише, и секиром им главе одсекоше, они завршише страдања у спасоносном исповедању. Потом неки од верника тајно узеше чесна тела њихова и на достојном месту погребоше, уз садејство благодати Господа нашег Исуса Христа, коме слава кроза све векове, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АГАПИТА ПЕЧЕРСКОГ, БЕСПЛАТНОГ ЛЕКАРА

Када преподобни отац наш Антоније Печерски би прослављен даром исцељивања, к њему дође у пештеру из Кијева овај блажени Агапит, желећи душевно исцељење кроз пострижење у монашки чин. Добивши пострижење, он свом душом следоваше ангелоподобном житију преподобног Антонија, под његовим руководством. Агапит беше очевидац како овај велики муж служаше болеснима, и молитвом их својом исцељиваше; али, скривајући дар, дат његовој молитви, он болесницима даваше биља од своје хране тобож као лек. Видећи то, блажени Агапит се много труђаше, ревносно подражавајући светога старца у подвизима: јер, када би се ко од братије разболео, блажени је остављао своју келију у којој није било ничег што се могло украсти, одлазио к оболелом брату и служио му: подизао га, намештао, на рукама својим износио, и непрестано Бога молио за његово исцељење. А ако се понекад болест и продужавала, тиме је Господ желео да умножи веру и појача молитву слуге свога Агапита. И тако подражавајући подвиге преподобног Антонија, блажени Агапит се удостоји постати учесник и исте благодати с њим: јер молитвом својом исцељиваше све болеснике, и исто тако даваше им биље, које је варио за храну себи, због чега и би прозван лекарем. Глас о њему пронесе се у Кијеву, и многи болесници долажаху к њему, и одлажаху здрави.
У то време у граду Кијеву живљаше неки лекар, пореклом и вером Јерменин, врло вичан у лечењу, да му раније није било равног. Њему је било доста само да погледа тешког болесника, па да одмах погоди и каже дан и час његове смрти; и никада није погрешио. Један од таквих болесника, први бојарин код великог кнеза Всеволода, кога Јерменин баци у очајање предсказавши му смрт кроз осам дана, би донесен у Печерски манастир. Блажени Агапит, сатворивши молитву за њега, даде му да једе биље, које сам јеђаше, и исцели га; и одмах се слава његова пронесе по целој земљи Руској. А Јерменин, рањен стрелом зависти, стаде клеветати блаженога; и посла у Печерски манастир неког на смрт осуђеног, који је пред Агапитом имао узети отров и умрети. Видевши овог где умире, блажени Агапит му даде од биља које сам јеђаше, творећи молитву за њега, и тиме избави од смрти осуђеног на смрт. Од тада се иноверни Јерменин нарочито окоми на блаженога, и подговори своје једноверце да Агапиту даду смртоносни отров да попије; блажени попи отров, и остаде неповређен. "Јер зна Господ избављати побожне од напасти" (2 Петр. 2, 9), као што рече: "Ако и смртно што попију, неће им наудити" (Мк. 16, 18).
Потом се разболе у Черњигову кнез Владимир Всеволодович Мономах.[11] Јерменин овај га је врло брижљиво лечио, али без успеха, јер се болест погоршавала. Налазећи се већ на умору, кнез посла молбу тадашњем игуману печерском Јовану, да блаженог Агапита пошаље к њему у Черњигов ради лечења. Игуман призва к себи Агапита и обавести о кнежевој молби; но блажени Агапит, кога нико никада не беше видео да излази ван манастира ради лечења, смирено рече: Ако ради овога пођем кнезу, онда и к свима морам ићи. Молим те, оче, не приморавај ме да излазим ван манастирске капије ради славе људске, од које пред Богом обећах бежати до последњег даха. Ако допустиш, боље да отпутујем у неки други крај, па да се потом вратим овамо када ова невоља буде прошла.
Када изасланик кнежев увиде да неће моћи приволети блаженог Агапита да посети његовог господара, он стаде молити да му бар да од биља ради исцељења. Приморан игуманом, блажени даде изасланику од свога биља. Изасланик однесе кнезу биље. Чим кнез окуси од биља, одмах оздрави, на молитве блаженога. Тада кнез Владимир Мономах дође сам лично у Печерски манастир, желећи да види онога преко кога му Бог подари здравље, јер се никада раније није срео са блаженим, и сада је желео да му ода поштовање и да га обдари. Али Агапит, не желећи да буде слављен на земљи, сакри се. Онда кнез предаде игуману злато, донесено за Божјег угодника. Но после мало времена, исти кнез понова посла једног свог бојарина са многим даровима к блаженом Агапиту. Бојарин нађе светог Агапита у келији и положи пред њим кнежеве дарове: А блажени му рече: Чедо, ја никада ни од кога ништа не узех, пошто никада не исцељивах мојом силом већ Христовом; стога ми ни ово сада није потребно. Бојарин одговори: Оче, онај који ме посла зна да теби ништа није потребно; него преклињем те, прими ово ради утехе сину твом, коме Бог преко тебе подари здравље; а дарове подај, ако ти је воља, ништима. Старац му на то рече: Пошто тако говориш, примићу с радошћу. А ономе који те послао реци, да и остало што има - туђе је, и да ништа од тога неће понети са собом када буде одлазио из живота; стога нека и остало разда ништима, јер сам Господ, који се налази у ништима, избави га од смрти, а ја сам по себи ништа успео не бих; и молим, нека се он не оглуши о ово што му поручујем, да не би још горе пострадао.
Рекавши то, блажени Агапит узе донесено злато и изађе са њим из келије, као да хоће да га сакрије. И изневши га ван келије, он га баци, а сам побеже и сакри се. После неког времена изиђе бојарин, па видевши све дарове бачене пред врата, покупи их и предаде игуману Јовану. Затим, вративши се кнезу, бојарин му исприча све што виде и чу од блаженога. И сви разумеше да је он - истинити слуга Божји, који једино од Бога иште награде а не од људи. И кнез, не усуђујући се да не послуша светитеља, стаде дарежљиво раздавати своју имовину ништима.
После многих богоугодних трудова и подвига разболе се и сам овај бесплатни лекар, блажени старац Агапит. Сазнавши за то, гореспоменути лекар Јерменин дође му у посету, и стаде се расправљати са њим о лекарској вештини, питајући га, каквим се биљем лечи таква болест. Блажени одговори: Онаквим каквим сам Господ, као лекар душе и тела, подари здравље. - А Јерменин, сматрајући блаженога за велику незналицу у лекарству, рече својим пратиоцима: Овај ништа не зна у нашој вештини. - Затим, узевши га за руку, рече: Истину говорим: трећег дана умреће; ако се промени реч моја, онда ћу ја променити живљење моје, и сам ћу постати овакав монах. Блажени на то ватрено рече: Такав ли је твој начин лечења: више говорити о смрти него о помоћи! Ако си вичан, дај ми живот; ако пак тиме не владаш, зашто ме понижаваш, осуђујући ме да умрем трећега дана? Мене је обавестио Господ да ћу кроз три месеца отићи к Њему. - Јерменин му понова рече: Ето, ти си се већ сав изменио, а такви нипошто не могу да живе више од три дана.
Стварно, свети Агапит беше веома изнемогао, те се сам није могао ни покренути. Међутим, к блаженом Агапиту, који сам беше толико болестан, донесоше ради исцељења неког болесника из Кијева. А блажени, свечудесном помоћју Божјом, одмах устаде, као да није боловао, узе своје уобичајено биље, које му служаше за храну, и показа га Јерменину, говорећи: Ево биља којим ја лечим: види и разумеј! А он, погледавши, рече: Ово није од нашег биља, него мислим да је из Александрије. - Подсмехнувши се његовом незнању, блажени даде болеснику од тог биља и, помоливши се, одмах га оздрави. Затим рече Јерменину: Чедо, молим те, ако ти је по вољи, једи са мном ово биље, пошто ничим другим немам да те угостим. Јерменин му одговори: Оче, ми овога месеца постимо четири дана, и сада ја држим пост. Чувши то, блажени га упита: Ко си ти, и које си вере? Он одговори: Ниси ли чуо за мене да сам Јерменин? Тада му блажени рече: Како си се онда усудио да уђеш овде и оскврнавиш моју келију, па ме још и држиш за грешну руку моју? Иди од мене иноверче[12] и нечестивче! - И овај посрамљен оде.
После тога блажени Агапит проживе, као што прорече, три месеца и, одболовавши мало отиде ка Господу првога јуна.[13] И пошто беше бесплатни лекар на земљи, он прими велику плату на небу, где нема болести. А братија спремише његове чесне мошти за погреб, и уз прописано опојање положише у пештери преподобног Антонија.
По престављењу светог Агапита дође Јерменин онај у Печерски манастир и рече игуману: Одсада напуштам јерменску јерес и правилно верујем у Господа Исуса Христа, коме желим да служим у светом чину монашком. Јер мени се јави блажени Агапит и рече: Ти си обећао да примиш монашки образ; ако слажеш, са животом погубићеш и душу. Ја верујем да је он свет; и да је хтео дуго живети на земљи, Бог би му то даровао.
Ја сам држао да он неће преживети три дана, а Бог му додаде три месеца; а да је желео, живео би и три године. Но ја сада мислим да он сам, као свети, зажеле да нас остави, жудећи за царством светих; и ако га је Бог преставио из привременог живота у овој обитељи, Он му је даровао живот вечни у небеским обитељима. Зато желим да што пре испуним наређење овог светог мужа.
Игуман, саслушавши Јерменина, постриже га у монашки свети чин, и дуго поучаваше лекара туђих тела, да он, угледајући се на блаженог Агапита, буде вичан у лечењу своје душе. А Јерменин, подвизавајући се богоугодно, проведе остатак живота свог у Печерском манастиру, а ту дочека и блажену кончину своју, предавши душу своју у руке лекара душа и тела - Господа нашег Исуса Христа, слављеног са беспочетним Оцем Његовим и са пресветим, благим и животворним Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДИОНИСИЈА ГЛУШИЦКОГ

Рођен у Вологодској губернији; од младости подвизавао се као монах у Спасокаменом манастиру на Кубенском језеру. Одатле заједно са иноком Пахомијем, иштући пустињачко усамљеништво, он пређе на Свету Луку, и ту обнови запустели општежићни манастир. Године 1403. он се удаљи на реку Глушицу, основа ту општежићни манастир, а на пет километара од ње - други манастир, назван Сосновац. Преподобни вођаше суров подвижнички живот, изнуравајући тело постом и бдењем, непрестано боравећи у молитви и налажући на себе тешке подвиге. Свето, строго подвижничко живљење и духовна мудрост преподобнога привлачаху к њему људе разних звања и узраста; и многи остајаху код њега и примаху монашки чин и подвиге. Народ је гледао на њега као на богопосланог пастира и учитеља. Преподобни бејаше вичан живописац, ковач и кројач. Радећи све својим рукама, он ни један минут не провођаше без рада; а храну узимаше само онда када би потпуно малаксао од изнурености. На седам година пре своје смрти, преподобни ископа себи гроб у Сосновцу, и сваки дан долажаше к њему, непрестано подсећајући себе на смрт, и често би по читаву ноћ провео крај ископане раке на мразу размишљајући о томе како да избегне ледену хладноћу таме најкрајње. Упокоји се преподобни 1437. године. Свете мошти његове покоје се у Сосновацком манастиру.



СПОМЕН СВЕТИХ ДЕСЕТ ХИЉАДА МУЧЕНИКА

Пострадаше у Антиохији за време безбожног цара Декија Трајана (249-251.године).

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПИРА

Епископ; у миру се преставио у Господу своме.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФИРМА

Примораван да се одрекне Христове вере и принесе идолима жртву, он јуначки одбио и неустрашиво веру своју исповедио. Зато га: тукли жилама, месо му парче по парче кидали, кичму му ломили, кости му из тела чупали, голенице пребили, кукове сецкали, камењем засипали, и најзад му главу одсекли.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕСПЕСИЈА

Родом из Кападокије. Због исповедања вере у Христа примораван од царског управитеља Кападокије, да принесе жртву идолима, а он исмеја идоле и наружи. Због тога му тело резаше; затим га у ужарену пећ вргоше, а он чуван благодаћу Христовом остаде неповређен. Затим га одведоше у идолски храм пред жртвеник, а он сруши жртвеник. Онда га бацише у казан вреле смоле, зејтина и оцта, у коме два дана остаде; и изиђе одатле без икакве опекотине и плика на телу. То многе незнабошце привуче вери Христовој. Напослетку га изведоше ван града, и главу му одсекоше. И блажена душа његова венценосна узиђе на небо.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕРМИЛА И СТРАТОНИКА

који пострадаше код Београда[14]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ХАРИТОНА, ХАРИТЕ ДЕВОЈКЕ, ЕВЕЛПИСТА, ЈЕРАКСА, ПЕОНА И ЛИВЕРИЈАНА

Ови свети мученици пострадаше мачем посечени од епарха Рустика заједно са светим мучеником Јустином (Јустом).


СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГЕРАСИМА


________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. У првом веку после Христа, када Римљани освојише Палестину.
2. Садашњи Наблус.
3. Оснивач стојичког учења - Зенон, трећи век пре Христа; циљ стојичког учења беше практичног карактера: научити се господарењу над страстима и равнодушности према свему што се збива.
4. Перипатетици - следбеници Аристотела (четврти век пре Христа), учили су да свако познање има свој основ у искуству.
5. Платон (четврти век пре Христа) учио да су идеје о Богу, о души, о истини, о добру, урођене, и да су оригинали земаљских духовних стварности у небеском свету.
6. Сибиле - предсказивачице будућности код Грка и Римљана.
7. Маркион је припадао јеретицима - гностицима; учио је, да је видљиви свет створен не Богом, него нижим Силама Његовим; одбацивао је Стари Завет.
8. Циници (оснивач учења - Антистен, 4. век пре Христа) су доводили до крајности учење о простоти у животу, одбацујући науку, уметност и сву спољну културу.
9. Познате су две Апологије св. Јустина: прва, написана не пре 150 године, има 68 глава, у њој се он стара да хришћанима издејствује покровитељство цара Антонина; друга, написана око 162. године, њоме жели да цара Марка Аврелија приволи на блажије поступање према хришћанима. У својим Апологијама св. философ говори "у име неправедно мржених и гоњених хришћана".
10. Свети Јустин скончао 165-166. године.
11. Мономах је затим кнезовао у Кијеву од 1114. до 1125. године.
12. Јермени су приврженици монофизитске јереси, која је осуђена на Четвртом Васељенском Сабору у Халкидону (451. год.), и одбацују све потоње Васељенске Саборе. Суштина монофизитске јереси састоји се у овоме: У Христу су после оваплоћења две природе сједињене у једну. Ако би остале две, веле они, онда би у Христу морала бити два лица. (Ми православни исповедамо две природе у Христу а једно Лице). Једна група монофизита држала је да тело Христово није било подложно немоћима људске природе: и кад је жеднео, и гладнео, и плакао, и замарао се, - све је Он то чинио зато што је хтео, а не по неопходности природе. Друга екстремна група монофизита тврдила је да се тело Христово, од тренутка свога сједињења са Логосом, има сматрати не само за нетрулежно наго и за нестворено.
13. Свети Агапит упокоји се око 1095. године.
14. О њима видети опширно под 13. јануаром.