ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Св. муч. Евпсихије. Беше благородног порекла и васпитан добро у вери благочестивој. У време цара Јулијана Оступника, када у Кесарији управљаше црквом Божјом св. Василије Велики, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. Евпсихије са друговима оде и полупа све идоле у храму, па и сам храм разори. Чувши за ово цар Јулијан, разгневи се веома и нареди, да се виновници посеку, да се многи хришћани узму у војску, да се удари огроман данак на хришћане, да се о трошку хришћана поново сазида храм Фортуни, и да се граду томе одузме почасно име Кесарија (које му даде кесар Клавдије) и прозове пређашњим именом Маза. Св. Евписхије беше најпре везан за дрво и мучен љуто, а по том посечен, 362 год. Мало по том опаки цар Јулијан посети тај град на своме путу за Персију, против које ратоваше. Св. Василије изиђе му у сусрет и изнесе три јечмена хлеба у знак почасти и гостопримства. Цар нареди да се светитељу да као уздарје једна шака сена. Рече Василије цару: „ти се нама ругаш, о царе, ми ти принесмо хлеб, којим се хранимо, а ти нам дајеш скотску храну коју ти не можеш својом влашћу претворити у храну људску". — На то цар одговори: „знај да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије!" — Но злобни одступник никада се више не врати жив из Персије, јер погибе тамо заслуженом и неприродном смрћу.

Sveti Prepodobnomucenik_Vadim2. Преп. муч. Вадим. У време персијског цара Сапора би и Вадим, игуман једног манастира и муж чувен због благочешћа, бачен у тамницу са седам ученика. С њима у тамници беше и неки кнез Нирсан, такође хришћанин. Сваки дан изводише их и тукоше. Уплаши се кнез Нирсан и обећа напустити веру и поклонити се сунцу. Сапору то би угодно, но обећа Нирсану дати уз остало и све имање манастира Вадимовог, ако он својом руком посече Вадима. Нирсан се на то сагласи. С дрхтавом руком, устрашен од достојанственог лика св. Вадима, он удараше мачем много пута по врату овога светог мужа, док га једва посече. Но ускоро по том паде у очајање, те сам себе прободе мачем, и сам од себе прими казну за убиство праведника. Пострада свети Вадим 376 год.



Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

9. АПРИЛ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВПСИХИЈА

Свети мученик Евпсихије беше из Кесарије Кападокијске[1], благородног порекла и васпитан добро у вери благочестивој. Младост своју провођаше у беспрекорној целомудрености хришћанској, притом беше врло уман. У време цара Јулијана Одступника[2], када у Кесарији управљаше црквом Божјом свети Василије Велики, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. У том идолишту Фортуне цар Јулијан је увек приносио погане жртве кад год је боравио у Кесарији. И када свети Евпсихије, чије је срце горело великом ревношћу и љубављу за Господа Христа, на дан своје свадбе угледа поворку незнабожаца како са жртвама греде у идолиште, распали се ревношћу по Господу, оде са друговима и полупа све идоле у храму, па и сам храм разори О томе би одмах послат извештај цару Јулијану. А свети Евпсихије, знајући шта му предстоји, раздаде своја имања ништима и невољнима, и припремаше се за мученички подвиг, проводећи време у пошћењу и молитвама.
Чувши за ово, цар Јулијан се веома разгневи не само на Евпсихија већ и на цео град Кесарију, и одмах нареди да се похапсе сви угледни грађани. И једне од њих посла у смрт, друге на заточење, а трећима одузе имовину. Поред тога одузе свима кесаријаским црквама имовину, а клирике силом отера у војску. Самом граду одузе почасно име Кесарија[3] и нареди да се назива пређашњим именом Маза, и избриса га из списка угледних градова, и прогласи га за село. На тамошње пак хришћане удари огроман данак, и нареди да хришћани о свом трошку поново сазидају храм Фортуни. И клетвом се закле да ће град све дотле кињити док галилејци - тако је он називао хришћане - не подигну разорени храм. А за светог Евпсихија, као главног виновника разорења храма, нареди да га муче и приморају да принесе жртву идолима. И држаху светог Епсихија у тамници у оковима, и често га извођаху на истјазање и мучење приморавајући га да се поклони идолима. И обећаваху му да ће му све опростити ако се само поклони идолима. Али Христов војник није хтео ни да чује, већ је мушки стајао у исповедању имена Христова. Онда га обесише о дрво за мучење, и стругоше га гвозденим гребенима све до костију, али му се јави Анђео који га крепљаше у мукама. Затим га још много и дуго мучаше, па му најзад главу мачем одсекоше, и гле чуда! место крви из ране потече млеко и вода. А хришћани узеше свето тело његово и чесно погребоше. То би 362 године.
Град се много патио од гнева тиранинова, нарочито када беше кренуо у рат на Персијанце кроз Кападокију, јер је приближавајући се Кесарији претио да ће град потпуно разорити. У сусрет му изиђе свети Василије Велики указујући му почаст као цару и подносећи му у знак гостопримства три јечмена хлеба, каквим се хлебом сам хранио. Цар нареди својим копљаницима да приме хлебове, а да светом Василију с поругом даду шаку сена говорећи: Ти си нам дао јечам - скотску храну, стога прими од нас сено. На то свети Василије одговори: Ми ти, царе, поднесосмо оно чиме се сами хранимо, а ти нам дајеш скотску храну, коју ти не можеш својом влашћу претворити у хлеб и храну људску. Разгневи се цар и рече светитељу. Знај, да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије. А овај ћу град до темеља разорити, па плугом ово место поорати, да жито рађа а не људе. Јер није тајна да је народ твој савет послушао и дрзнуо се да кип и храм Фортуне разори.
Рекавши то с гневом, цар оде својим путем, и убрзо погибе тамо, убијен светим великомучеником Меркуријем, као што о томе пише у житију светог Василија Великог. А по Јулијановој погибији житељи Кесарије подигоше прекрасну цркву над гробом светог мученика Евпсихија, чије свете мошти даваху исцељење, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом, слављеног вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ВАДИМА и седам ученика његових

За време страдања светих Четрдесет Мученика Персијских, по наређењу цара Сапора[4] би ухваћен свети Вадим архимандрит са седам ученика својих и бачен у тамницу. Овај светитељ беше из града Витлапата, од врло богатих родитеља. И кад донесе одлуку да се замонаши, он све богатство своје раздаде сиротињи. И подигавши манастир изван града, он живљаше у њему врлински, трудећи се у свему да угоди Богу и испуни свету вољу његову. А беше он човек пун благодати и истине, и изабрани сасуд Божји. Вођен божанском и савршеном мудрошћу, он узиђе на Гору Господњу, и обитаваше на светом месту Његовом, и доби благослов од Бога Спаситеља свог и виде лице Бога Јаковљева. У она времена свети Вадим беше у Персији као квасац у тесту. И то квасац од оног квасца мучеништва и исповедања Христа, којим се слаби у вери учврстише. Ваистину он беше камен вере, одсечен од горе оних који од почетка беху верни: изврстан свештеник Божји, који је многе упутио на пут спасења, који је донео храбру и неизменљиву одлуку да пострада мученички за Христа, и који је показао своју велику ревност по Богу. Он се показа толико чист од сваке мрље, да у њему не беше места ни за какво рђаво дело; лакомост беше далеко од њега; жеље угашене у њему, те му нису могле нашкодити. Увидевши његову врлину, Мамон се удиви: злато му се није смело ни на очи показати, јер он беше презрео богатство. Гордост се смири пред њим. Високоумље он изгази као прашину; сиромаштво и кротост овладаше њиме. Правда приниче на њега, и истина заблиста у њему; љубав га загрли, и мир га пољуби и обрадова му се. Слога и једнодушност владаше у његовом духовном тору. И беше он испуњен сваковрсним плодовима правде, јер многе врлине живљаху у њему. И од његових духовних плодова сви с насладом јеђаху досита.
Преподобни Вадим са својим ученицима проведе окован у тамници четири месеца. Сваки дан је био жестоко бијен, али све то он трпљаше радо имајући наду у истинску веру у Бога. Беше у то време с њима у тамници неки кнез Нирсан из града Ариа, такође хришћанин. Цар га је приморавао да се поклони сунцу, али се он не хте одрећи свете вере у Господа Христа, због чега би окован и у тамницу бачен. Но затим га спопаде малодушност, уплаши се од мука на које је имао бити стављен, и не остаде до краја у Христовој вери. Заволевши овај краткотрајни живот и ништавне почасти од смртнога цара, он лиши себе божанског живота и вечних почасти. Али се не могаде наслађивати сластима овога света, већ избегавајући мучеништво он западе у муке, и иштући земаљску славу - получи бешчешће, јер краткотрајног трулежног цара претпостави вечном Небеском Цару. И кнез Нирсан извести цара Сапора да је готов чинити све што му он нареди. Сапор се томе веома обрадова и нареди да га одмах ослободе окова и из тамнице доведу у двор. И рече Сапор присутним кнезовима: Ако Нирсан својом руком посече Вадима, онда ћу га пустити из тамнице и дати му све имање манастира Вадимовог.
Ова царева порука би одмах достављена Нирсану, и он обећа да потпуно испуни цареву вољу. Стога одмах одведоше светог Вадима код Нирсана. Несрећни Нирсан узе мач, приђе мученику Христовом, али га толика дрхтавица обузе да није могао потегнути мач већ стајаше непокретан као камен. Погледавши на њега, слуга Христов му рече: Дотле ли дође твоја поквареност, Нирсане, да си се не само одрекао Бога свог него почињеш и слуге његове убијати? Тешко теби, несрећниче, шта ћеш радити у онај дан када будеш предстао Страшноме суду и давао одговор вечноме Богу? Ја, несрећниче, радо примам мучеништво за Христа, али не бих желео да погинем од твоје руке већ од ма ког другог.
Нирсан се не постиде ни од ових речи, али не могаше ни наређење извршити пошто сав дрхташе. Затим напреже све своје силе и, камена срца, удари мачем по врату мученика. Али пошто му руке силио дрхтаху , он је морао много пута ударити док једва посече светитеља. Тако мучен, свети Вадим предаде свету душу своју у руке Божје. А присутни незнабошци дивљаху се трпљењу мучениковом, јер је непомично стајао као камени стуб док га је Нирсан многократно ударао мачем. Нирсану пак потсмеваху се и ругаху што је слаботиња. Али убицу Нирсана ускоро постиже достојна казна: паде у очајање, те и сам себе прободе мачем, и сам од себе прими казну за убиство праведника.
Пострада свети Вадим за Господа Христа 376 године. А тело светог мученика, које беше бачено изван града, хришћани тајно узеше и чесно сахранише. Седморица пак ученика светога Вадима по смрти овога бише такође посечени за Христа, и тако наследише царство небеско, благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА епископа ДИСАНА, презвитера МАРИАВА, АВДИЕСА и осталих с њима пострадалих у Персији

Када персијски цар Сапор (325-379 г.) удари на грчко царство, заузе место Визатин, и војнике које нађе тамо поби, а старце, жене и децу, као и епископа Илиодора, презвитера Дисана и Мариава и остале клирике остави у животу. Пред своју смрт епископ Илиодор посвети за епископа презвитера Дисана.
Када једном приликом епископ Дисан служаше у цркви пуној народа, врховни маг Адефар оде цару Сапору и оптужи епископа Дисана и хришћане како хуле против цара и његове вере. Цар нареди те доведоше епископа и четири стотине хришћана. Цар их примораваше да се поклоне сунцу, али они одбише. Због тога сви бише мачем посечени. Само петоро од њих уплашише се, примише цареву одвратну веру, и на тај начин несрећници погубише душе своје ради овог привременог живота. Међу мачем посеченима један, по имену Авдиес, остаде жив, јер не беше смртоносно ударен. И стаде потом храбро проповедати Еванђеље Божје. Док је тако проповедао за време једне проповеди незнабожац неки јурну с мачем на њега и уби га. Тако и он с радошћу пострада и придружи се осталим раније посеченим мученицима, јер је туговао и жалио што није пострадао кад и они.

СПОМЕН СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА РАФАИЛА архимандрита и НИКОЛЕ ђакона

Свети свештеномученик Рафаило архимандрит беше родом са острва Итаке (у Јонском мору), а свети Никола беше родом из Солуна и беше ђакон. Обојица заједнички пострадаше за веру Христову у месту Терми на острву Лезвосу (Митилини) 9. априла 1463. године. Много касније бише откривене њихове свете мошти, и на месту њиховог мучеништва би подигнут диван храм, где положише њихове свете мошти.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Кесарија Кападокијска - главни град римске покрајине Кападокиjе у Малој Азији.
2. Царовао од 361 до 363 године.
3. Назив Кесарија долазн од речи кесар (ћесар, титула римских царева).
4. Персијски цар Сапор II царовао од 310 до 381 године, назван Велики