ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

Sveti Svestmuc_Ipatije_Gangrijski1. Свештеномученик Ипатије епископ гангрски. Рођен у Киликији; био епископ у граду Гангри. Био је на Првом васељенском сабору. Прочувен на све стране због свог благочестивог живота и чудотворства. Цар Констанције наредио беше да се изгради Ипатијев лик још за живота овога светитеља, и тај лик држаше цар у своме двору као оружје против сваке супостатне силе. Враћајући се једном из Цариграда, Ипатије би нападнут у једном теснацу од јеретика, Новатијана, и отиснут с друма у неко блато. У том једна жена из те дружине удари га каменом у главу, и тако светитељ сконча свој земаљски живот. Но она жена наједном полуди, и узе онај исти камен и удараше њиме саму себе. Кад је доведу на гроб светог Ипатија и помоле се Богу за њу, исцели се по великом милосрђу духа Ипатијева, и поживе остатак живота у покајању и молитви. Свети Ипатије пострада и пресели се у вечно царство Христа Бога 326. године.

2. Свети Јона, митрополит московски. Родом из Костромске губерније. У дванаестој години постане инок и као такав дуго поживе у Симоновом манастиру у Москви. У време митрополита Фотија постане епископ рјазански, а када Фотије умре, Јону изабраше за митрополита, и послаше у Цариград патријарху на посвећење и утврђење. Но утом неки Исидор, Бугарин пореклом, предухитри Јону, стиже пре овога у Цариград, и би посвећен за митрополита руског. Јона се врати на своју столицу у Рјазан. Но Исидор зломислени зло заврши своје митрополитовање. Оде на Сабор флорентијски, и тек после три године врати се у Москву. Скоче на њега сви као на одступника од Православља и прогнају га. Не зна се где је завршио свој живот. На столицу митрополитску дође Јона, пастир добри и мудри. Чудотворац велики, прозорљивац, духовник. Кад Агарјани опколише Москву, Јона их својим молитвом прогна. У старости пожели да га нађе каква болест, да се помучи и мукама потпуно очисти пре одласка у онај свет. По његовој молитви Бог му попусти рану на ногу, као што се претходно јави у визији и неком јереју Јакову. Од те ране светитељ умре и оде међу небеске грађане 31. марта 1461. године. Над његовим моштима збише се многа чудеса. Неки нем човек, Јован, би доведен над мошти светитељеве. Јован целива руку Јонину и, како он после причаше, та рука га ухвати за језик, и он осети јак бол. Када ослободи језик и окрете се к својима, проговори као да никад и не би нем.

3. Свештеномученик Авда, епископ града Сузе. Посечен за Христа 418. године у Персији од цара Издегерда. Његов ђакон свети Венијамин буде пуштен од мучитеља под условом да више не проповеда Јеванђеље. Он на тај услов најпре пристане, но не могадне срцу одолети, те продужи распростирати по народу истину Христову. Због тога буде ухваћен и убијен, на три године после светог Авде, 421. године.

4. Преподобни Аполоније. Знаменити пустињак мисирски. У петнаестој години одрекао се света и повукао на неку гору где је четрдесет година проживео, хранећи се само растињем пољским. Потом основао манастир, у коме је имао петсто монаха. Упокојио се мирно 395. године.



Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

31. МАРТ

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИПАТИЈА ЧУДОТВОРЦА, епископа Гангрског

ОВАЈ велики угодник Божји, свети Ипатије, епископ у граду Гангри у Пафлагонији[1], учествовао је на Првом Васељенском Сабору у Никеји,[2] где је са осталим светим Оцима борећи се за веру предао Арија анатеми. Имао је од Бога велику силу чудотворства: исцељивао је од сваке болести, и изгонио демоне. У једном селу горку воду он претвори у слатку. На другом једном месту он молитвом изведе топлу лековиту воду. А кад је једном по мрачној ноћи путовао поред једне реке, запаљене свеће јављале су се из воде и осветљавале му пут, да се не би оклизнуо и пао у реку. Он и страшног дракона умртви. Јер за царовања Констанција,[3] сина Константина Великог, на неки непознат начин увуче се однекуд у царске палате велики дракон, и леже пред сама врата царских ризница, где се чувало злато и целокупно богатство царско. И не даваше никоме да се приближи. Уплашен тиме, цар Констанције посла изасланике светитељу Божјем Ипатију, молећи га да дође у Цариград, јер светитељ беше прочувен на све стране због чудеса која је благодаћу Христовом чинио. При доласку цар га срете и поклони му се до земље, и указа му свако поштовање.
И мољаше га да својом молитвом отера испред царских ризница дракона, кога никаква људска сила није могла отерати. Многи су духовници покушавали да га молитвом одагнају, али нису успевали, па су неки и пострадали. Светитељ му на то рече: Ако наша молитва и не успе, царе, успеће твоја вера у Бога.
И павши на земљу, светитељ се мољаше дуго. Затим устаде и рече цару: Нареди да се усред хиподрома,[4] где се налази статуа твога оца, постави велика пећ и наложи јака ватра, па нек ме чекају док не дођем тамо. - То одмах би учињено. Свети чудотворац Ипатије узе свој архијерејски жезал, оде к царским ризницама и стаде жезлом бити дракона. Цар и народ су то издалека са страхом и трепетом посматрали, јер се дракон не хтеде помаћи, иако га је светитељ дуго ударао. Очекивали су да дракон скочи на светитеља и убије га, као што је урадио са неким свештеницима. Но светитељ подиже очи к небу, призва Господа у помоћ, па жезал метну у уста дракону, и рече му: У име Господа мог Исуса Христа хајде за мном! Дракон стеже зубима жезал, и иђаше са светитељем као везани заробљеник, јер га велики чудотворац заиста свеза силом Божјом. И тако водећи дракона, светитељ обиће цео иподром и трг. А сви са ужасом и дивљењем посматраху то. Јер дракон беше веома страшан, имао је у дужину шесдесет лаката. И кад се светитељ приближи до силно ужарене пећи, он рече дракону: У име Христа, кога и ја најмањи проповедам, наређујем ти да уђеш у овај огањ! - Страшни дракон се залети, улете у ужарену пећ, и тамо изгоре.
И сви присутни, који то са ужасом посматраху, прославише Бога што у дане њихове јави свету такво светило и таквог чудотворца као што је свети Ипатије. Тада цар узнесе велику благодарност Богу и његовом угоднику, светом Ипатију. И отада почитоваше блаженога као оца свог. И нареди цар да се изради Ипатијев лик још за живота овога светитеља, и тај лик држаше цар у своме двору као оружје против сваке непријатељске силе.
Када се свети Ипатије враћао из Цариграда у свој град, на путу у једном теснацу чекала га је наоружана заседа злобних јеретика Новатијана.[5] И када он наиђе, они изненада налетеше на њега, многе му ране зададоше, па га са високог брега у неко блато бацише. А светитељ, једва жив, подиже мало руке увис, упери поглед у небо, и као некад свети првомученик Стефан мољаше се за своје убице, говорећи: "Господе! не прими им ово у грех!" И док се он још тако молио, жена једна из те исте дружине удари га каменом у главу и светитељ сконча свој земаљски живот.[6] А света душа његова, одрешивши се од тела, узиђе к Богу. Убице пак узеше тело светитељево, сакрише га у једној оближњој плевњи, и отидоше.
Али казна Божја брзо постиже убице: ону жену одмах спопаде нечисти дух, и она наједном полуде, и узе онај исти камен и удараше њиме сама себе. Затим и сви остали полудеше, и силно се паћаху.
Потом земљоделац, сопственик оне плевње, који ништа није знао о злочиначком убиству, дође да узме из плевње храну за стоку. И чу глас Анђела који певаху, и запрепашћен чућаше се. А кад узимаше сено, он обрете мртво тело све извранављено, и још се више уплаши. И распознавши да је то тело његовог епископа, светог Ипатија, он хитно обавес^и своје сажитеље, па онда отидоше у град Гангру, те известише о томе. И одмах се граћани гангрски са великим плачем упутише тамо, узеше чесно тело светог оца и пастира свог, па га чесно сахранише на истакнутом месту.
А када су тело светитељево носили да сахране, жена убица иђаше за светим телом и удараше себе оним истим каменом којим уби архијереја Божјег, и пред свима исповедаше грех свој. Када свето тело би сахрањено, тада се ова жена исцели од лудила на светитељевом гробу. Исто тако на светитељевом гробу исцелише се од лудила и сви остали учесници у убиству светитеља. Тако светитељ и по смрти својој јављајући незлобивост своју, учини добро непријатељима својим. А догодише се тамо и многа друга чудеса и исцељења људима, који су с вером долазили на гроб светитељев.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АВДЕ епископа и ВЕНИЈАМИНА ђакона и осталих

СВЕТИ Авда живљаше у време цара Теодосија Млађег[7] и беше епископ у Персији у граду Сузи. Персиски цар Издигерд[8] устроји најстраховитије гоњење на хришћане. И то овим поводом. Епископ Авда, украшен сваковрсним врлинама, покренут божанственом ревношћу разруши храм у коме се Персијанци клањаху огњу као божанству. Сазнавши за то од мага, идолопоклоничких жречева, цар нареди да му доведу епископа Авду. Цар најпре кротко захтеваше од епископа Авде да поново сазида разрушени храм. Свети епископ то одби, и изјави да он то не може учинити. Цар онда издаде наредбу да се поруше сви хришћански храмови, и да се немилосрдно гоне хришћани. По заповести цара божанствени Авда имао је бити први погубљен. Дознавши за то, свети епископ се веома обрадова, па сав весео и радостан прими блажену смрт мученичку.
Његов ђакон свети Венијамин буде пуштен од мучитеља под условом да више не проповеда Еванђеље. Он на тај услов најпре пристане, но не могадне срцу одолети, те продужи распростирати по народу истину Христову. Због тога буде ухваћен и убијен, на три године после светог Авде. Њему мучитељи најпре забише оштре клинце испод ноката на рукама и ногама, па га онда набише на колац, и тако он предаде свету душу своју у руке Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АКАКИЈА ИСПОВЕДНИКА, епископа Мелитинског

АКАКИЈЕ свети беше епископ у граду Мелитини, у Јерменији, у време злог цара римског Декија (249-251. г.). Због проповедања Христа, би ухваћен од идолопоклоника и предан епарху града Маркијану. Пред њим он смело исповеди своју веру у Христа Спаситеља и у целокупни Његов домострој спасења, који обухвата и Херувиме и Серафиме. А изобличи и исмеја неразумну и ништавну многобожачку веру и лажне јелинске богове. Због тога буде подвргнут страшним мукама и бачен у тамницу.
Потом епарх Маркијан извести о свему цара Декија, а цар нареди да светог Акакија отпусте без вређања и кажњавања. Тако свети исповедник Христов би пуштен на слободу, и хођаше носећи на телу свом ране Христове, којима просвећиваше многе и обраћаше у Хришћанство. Упокоји се у миру у трећем веку.[9]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МЕНАНДРА

ПОСТРАДАО за своју веру у Господа Христа го вучен по стењу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АПОЛОНИЈА

ЗНАМЕНИТИ пустињак Мисирски. У петнаестој години одрекао се света и повукао на неку гору, где је четрдесет година проживео, хранећи се само растињем пољским. Стекавши из детињства навику у врлинском животу, он изврши велике подвиге, те једном чу глас Божји који му рече: "Аполоније, иди сада у насељена места, јер ти треба да духовно родиш за мене изабране људе".
После тога Аполоније одмах крену у оближњу пустињу, и тамо се у подножју горе настани у једној малој пештери. Ту се он, преклонивши колена, у току читавих дана молио Богу. Хранио се храном коју му је Бог слао по анђелу. Та пустиња беше близу насељених места, и преподобни, посећујући по внушењу Светога Духа та места, сабра око себе велико мноштво инока, око пет стотина људи, и руковођаше их у разним подвизима монашког живота. Он је са њима заједно узимао храну само недељом, а у све остале седмичне дане није јео ништа: ни хлеба, ни сочива, нити ишта друго спремљено на ватри, него се хранио искључиво дивљим пустињским растињем.
Преподобни Аполоније заведе у својој обитељи овакво правило: иноци који су се подвизавали с њим, нису узимали храну док се најпре не причесте Светим Христовим Тајнама, Обично су се причешћивали сваки дан око девет сати пре подне, па су потом иноци седали за трпезу, и за време обеда сваки дан слушали поуку. Остало време дана сви су они проводили у корисним пословима, и тиме изгонили из својих помисли лукава внушења ђавола. Руководећи многе иноке у таком животу, свети Аполоније доживе дубоку старост и пресели се ка Господу 395. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИПАТИЈА, игумана Рутинског

ОВАЈ преподобни родио се у Фригији.[10] Када му је било осамнаест година отац га једном изби, и он побеже од куће и отпутова у Тракију. Тамо ступи у један манастир, одаде се подвизима монашког живота, и убрзо се прочу својим врлинама. Он никада није пио вина; и једном, ступивши у борбу са телесном страшћу, проведе у посту педесет дана, и не окуси ни хране ни воде. Када дознаде за то настојатељ манастира, он за време вечере у присуству братије сам својом руком даде Ипатију чашу вина и хлеба, после чега се Ипатије одмах ослободи страсти која га је мучила, и он за благодари Господу и своме наставнику.
После извесног времена Ипатије, по савету свог духовног оца, отпутова у Цариград да укаже помоћ једноме човеку који се налазио у неком тешком искушењу. Том приликом он би од помоћи и своме оцу који беше допутовао у Цариград. Пошто затим испрати оца свог у његов завичај, Ипатије са два инока отпутова у Халкидон. Тамо се настани у манастиру Рутинском, који у то време имађаше чудан и ружан изглед, јер беше потпуно запустео, и свима је улевао неки страх. Неки Рутин, као световњак, сазида некада диван манастир и доведе у њега египатске монахе, који се и подвизаваху у њему, славећи Бога. Али када Рутин умре, монаси се разиђоше из његовог манастира, и манастир остаде пуст. Временом он зарасте у коров и непроходан шипраг, па се затим у њега увукоше и настанише нечисти дуси, због чега постаде страшило, те нико није смео ни да пролази поред њега. Нашавши манастир у таком стању, преподобни Ипатије изагна из њега бесове, очисти га и уреди, па се са поменута два инока настани у њему. Сам он стаде правити власенице,[11] док се један монах бавио усевом а други баштованством.
После неколико година преподобни Ипатије отпутова у Тракију и ступи у онај манастир где се раније подвизавао. Али монаси манастира Рутинског ускоро дођоше к преподобноме, молећи га да им буде игуман. Преподобни пристаде, и од тога времена стаде вршити велике подвиге. Многи од монаха, угледајући се на њега, постигоше велико савршенство у богоугодном животу. За своје подвиге божанствени Ипатије се удостоји дара чудотворства од Бога, и чињаше мноштво Чудесних исцељења. Тако, он исцељиваше бесомучне, слепе, сухе и жене крвоточиве. Многим нероткињама он измоли од Бога способност да рађају децу, и мајкама дојиљама поврати млеко. Много пута он молитвом изведе воду, додаде хлеб и другу храну, умножавајући их у време оскудице. Он молитвом одгоњаше сваку болест од људи и од домаћих животиња. Храна му је била: варено семење, поврће и мало хлеба. Па и ову оскудну храну он је узимао само касно увече. При томе, ради одржања својих старачких сила он је пио по мало вина.
Преподобни Ипатије поживе осамдесет година, те му и коса и брада побелеше као снег. И у тако дубокој старости он и по изгледу и по делима својим остаде чио као и пре. Четрдесет година он проведе у звању свештеноначелника монаха, и осветла свештенство и, пославши испред себе ка Господу својих осамдесет ученика, он се и сам, славећи Господа, мирно упокоји, око 446. године.

ПРЕСТАВЉЕЊЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОНЕ, митрополита Кијевског и целе Русије

Свети Јона је родом из града Галича, у близини Казанске области. Његов благочестиви отац звао се Теодор. У својој дванаестој години Јона се обуче у монашки лик у једном од манастира Галичке покрајине. Одатле он оде у Москву у Симонов манастир.[12] Ту се он много година труђаше у манастирским послушањима.
У то време митрополит у Москви беше Фотије.[13] Када једном дође у Симонов манастир, митрополит Фотије отслужи молепствије у цркви Пресвете Богородице. И пошто даде благослов архимандриту и братији, њему се прохте да види и манастирске послушнике и да их благослови. Он сврну у пекару и угледа блаженог Јону где је од великог труда заспао, а десна му рука савијена као да њоме благосиља. Митрополит не нареди да га пробуде, него га тако спавајућег благослови, пророчки рекавши присутнима: "Овај ће монах бити велики светитељ земље Руске и многе ће упутити на пут спасења". Ово се пророчанство архијереја Божјег касније ипуни. Неколико година после тога, по Божјем благоволењу, по избору од стране свештеног сабора и по жељи цара, блажени Јона би постављен за епископа града Рјазања и Мурома, где он обрати к Богу и крсти многе невернике, идолопоклонике.
Када блажени митрополит Фотије отиде ка Господу, велики кнез Василије Васиљевич[14] сазва архиепископе и епископе Руске земље и сав свештени сабор, и нареди им да достојног мужа изаберу за велики престо Руске митрополије. И по једнодушној жељи свих би изабран блажени Јона, епископ Рјазањски; јер га сви знађаху као мужа добродетељна и света.
Блажени Јона са посланицом великога кнеза отпутова у Цариград к цару Јовану Палеологу и к свјатјејшем патријарху Јосифу, да прими постављење за митрополита. Али пре но што он стиже у Цариград, злоумни Исидор (каснији унијата), родом из Солуна, већ беше посвећен за Руску митрополију и испраћен из Цариграда за Русију. По његовом одласку, свети Јона допутова у Цариград и предаде цару и патријарху посланицу великог кнеза. Прочитавши је, они веома жаљаху што су похитали са постављењем Исидора, кога већ беху послали за Русију. И говораху светом Јони: "Шта сада да радимо? Ти си закаснио са својим доласком к нама; ми смо већ поставили другога на Руску митрополију, Исидора, и то не можемо изменити: Исидор је већ митрополит Руски. Стога се ти врати на свој епископски престо, и чекај, шта ће Бог устројити односно Исидора. Када он или умре, или га на неки начин смене, тада ћеш ти, благословом патријаршиског престола Цариградског бити постављен за митрополита Кијева и целе Русије". - И тако они испратише светог Јону дрма.
Исидор пак најпре дође у Кијев; потом у пролеће отпутова у Москву, где проведе све до јесени; у јесен крену на Запад на Флорентиски сабор (1437-9 г.), тобож ради утврђења православне вере. Провевше тамо три године, он се врати у Кијев као отступник од свете православне вере, али тамо не би примљен. Тада се он упути у Москву, да тамо шири своје отступничко учење. Велики пак кнез Василије Васиљевич, дознавши за његово отступништво, сазва све архијереје и сав духовни чин Руске митрополије ради расмотрења те ствари. Саставши се и расмотривши света правила, они видеше да је Исидор донео са Флорентиског сабора туђе и противно Православљу учење, и не хтедоше да га имају за свог митрополита. А велики кнез нареди Исидору да живи у једном манастиру, док он не извести о томе свјатјејшег патријарха у Цариграду.
Исидор, видећи да се његово отпадништво обелоданило, испуни се стида и, не сачекавши ништа, кришом побеже у Рим, где од папе би ласкаво примљен. А на Руску митрополију опет би изабран свети Јона. По благослову свјатјејшег патријарха Цариградског Григорија Мелисине он би посвећен својим архијерејима у Моекви у саборној цркви, 15. децембра 1448. године. И тако, он би први митрополит посвећен од стране руских архијереја, по благослову апостолског престола цариградског.
Ступивши на престо Сверуске митрополије, свети Јона се стаде двоструко јаче подвизавати и труд на труд прилагати, силно се старајући да свуда утврди побожност. Тога ради он одушевљено распростираше богонадахнуто учење шаљући посланице. Као истинити пастир, он утврђиваше православну веру, што се јасно види из самих посланица његових. Уопште, он улагаше огромно старање да неповрећеном сачува поверену му Богом паству.
Бог дарова светом Јони благодат чудотворства: да исцељује недуге и да претсказује будућност. Тако, молитвом својом он подиже са одра и оздрави кћер великога кнеза Ану, која беше на самрти. А један човек, обузет ђаволском завишћу према светитељу, говораше да велику кнегињу није исцелила митрополитова молитва, него је болест сама по себи прошла. Блажени митрополит призва к себи тога човека, поучи га да не хули на благодат Светога Духа, и говораше му: "Чедо, не сумњај ни најмање, јер "што је у људи немогуће у Бога је могуће" (Лк. 18, 27); Бог дарова живот девојчици по вери, но нарочито по нади, њених побожно владајућих родитеља". Али овај не послуша, него стаде говорити још хулније речи. Тада му свети Јона рече: "Нека се завеже твој зли језик! нека се запуше твоја богохулна уста! уместо оне девице која је била на самрти, умрећеш ти!" И тог тренутка богохулник паде на земљу онемевши, неспособан да ишта проговори; само је очима унезверено гледао, и за кратко време испусти душу, јер се дрзнуо похулити на дар Светога Духа који се налазио у овом великом архијереју.
Код овог великог оца бејаше подрумаром неки инок Пимен. Њему је било наложено да даје пиће болешљивој сиротињи која буде долазила. Једном к њему дође једна убога удовица и мољаше га да јој да мало медовине, пошто је болесна. Но он јој љутито одговори: "Одлази, жено, још није време да се даје пиће". И удовица оде са тугом. Дознавши за то, светитељ Божји призва Пимена и рече му: "Брате, ти не знаш какву си удовицу ожалостио; она је угодница Божја. Зато те Бог кажњава смрћу. Иди дакле, покај се брзо за грехе своје, јер дође време твоје смрти". И нареди свети Јона своме духовнику да Пимена постриже у схиму. И у дан у који би пострижен у схиму Пимен се престави, као што рече светитељ Божји.
Једном приликом свети Јона даде много новаца једном свом послушнику, наредивши му да даје милостињу убогима. Но овај раздаде један део новаца, а други утаји за себе. Једна убога удовица дође к светом митрополиту и пожали му се на послушника, говорећи: "Свече Божји, твој послушник ми ништа не даде од новаца који си наменио сиротињи". Светитељ дозва послушника и упита га: "Зашто си се огрешио о ову удовицу, не давши јој ништа?" Послушник одговори: "Давао сам јој много пута, али она бестидно проси опет". Удовица то порицаше и упорно тврђаше, да ништа није добила од њега. Послушник викну на њу са гневом: "Одлази! Умрећеш зато што лажеш!" Тада светитељ рече послушнику: "Неће бити тако^ јер ова удовица говори истину а ти крадеш и лажеш. Зато ће удовица остати жива, а ти ћеш умрети". И тог часа послушник се разболе од врућице и умре.
Бољарин Василије Кутуз није веровао у чудотворну силу светог Јоне, није одлазио к њему, и није тражио благослов од њега. Но он се једном разболе од силне зубобоље; и љуто паћаше од ње, не могући се никако излечити. А када једнога, дана архијереј Божји свети Јона служаше божанствену литургију у саборној цркви, деси се у цркви и овај зубоболни бољарин. По завршетку свете литургије свети Јона призва к себи овог бољарина Василија, благослови га, даде му нафору и, пошто га поучи из Светога Писма, изненада га удари својом руком по образу тако, да многи у цркви чуше тај шамар. Василије силно зајаука: "О, како ме боли! ти ми и последње зубе изби!" И тог тренутка осети да је оздравио, и да му је зубобоља прошла. И отиде дому свом радујући се и славећи Бога, и хвалећи великог угодника Његовог светитеља Јону.
Године 1451, по попуштењу Божјем, би за грехе предака наших најезда безбожних агарјана на Руску земљу. Један сараценски кнез са мноштвом Татара изненада ее приближи Москви, запали њена предграђа, и стаде са свих страна притискивати сам град. Блажени митрополит Јона са целокупним клиром, узевши часне крстове и свете иконе, у литији обилажаше бедеме градске, чинећи молепствије, при чему свети митрополит многе сузе проливаше узносећи к Богу усрдне молитве за град и за људе. Угледавши једнога инока, старца манасткиа Чудова, по имену Антонија, који се одликовао подвижничким врлинским животом и кога је познавао, свети Јона му се обрати овим речима: "Сине и брате Антоније, помоли се милостивоме Богу и Пречистој Богородици да избави град и све православне хришћане од ових безбожних агарјана". На то му Антоније одговори: "Превелики архијереју, благодаримо Бога и Пречисту Матер Његову, крепку и брзу помоћницу нашу: јер Она услиши молитве твоје, и умоли Сина свог Господа нашег Исуса Христа да ради тебе буде спасен овај град и сви православни хришћани. Ови агарјани скоро ће невидљивом силом бити побеђени и прогнани; само је једино мени суђено од Господа да будем убијен од непријатеља".
Тек што старац Антоније изговори то, изненада долете стрела од Татара и устрели старца Антонија, од чега старац убрзо издахну. Митрополит Јона са целим сабором чесно погребе убијеног подвижника. А када наступи празник Полагања ризе Пресвете Богородице, другога јула, међу Татарима настаде пометња: изненада их спопаде некакав страх и ужас, те побегоше од града гоњени невидљивом силом Божјом. Свети митрополит нареди онда да се у његовом двору што пре сазида црква у част Полагања ризе Пресвете Богородице, а у спомен избављења од агарјана молитвама Божје Матере, пошто се тога дана град ослободи варварске опсаде.
Затим, пошто прође много година, преблажени отац наш Јона, достигавши дубоку старост, приближи се чесној кончини својој, поводом које би овако откривење од Бога. Стражар саборне цркве Максим, по стражарској дужности својој обилазећи једне ноћи око цркве, угледа цркву отвореном, и у њој свеће горе и свештеници певају. Препавши се од тога, он отрча да извести о томе црквеног ризничара, јереја Јакова. Овај хитно дотрча, али нађе цркву затвореном, као што је и била, само се унутра видела светлост. Он откључа врата, уђе у цркву, и не нађе у њој никога, само су свеће гореле. Од тога се он препаде, и чу из олтара глас који му говораше: "Јакове, иди, реци слузи моме, митрополиту Јони, пошто он ради спасења душе своје иште од мене болест телу свом, ја сам услишио његову молбу: послаћу му рану на ногу, и он ће од те ране умрети. Само нека што пре мудро посвршава све послове око поверене му пастве, пошто ће се скоро преставити".
Чувши тај глас, Јаков се испуни страха и ужаса; и сав збуњен, он никоме не каза за своје виђење, па ни самом светитељу, коме је дужан био казати. Сутрадан пак, свети пастир Јона призва к себи Јакова и упита га: "Јакове, где си ти ноћас био, и шта си видео и чуо? Зашто ме не извести о ономе што ти би откривено о мени?" Поражен и дршћући од страха, Јаков паде пред ноге светитељу и рече: "Опрости ми, владико, ја нисам смео да ти то кажем, но видим да ти је то открио Дух Свети". Светитељ му рече: "Бог нека ти опрости, чедо! Но обавештавам те, да ће Бог узети од тебе супругу твоју. Стога пожури и побрини се око њене душе, да би она скончала у чистом покајању". - Супруга пак јереја Јакова била је до тога часа потпуно здрава. Но када се он врну дома, затече је већ тешко болесну. И кроз три дана она умре по хришћански, пошто се исповеди и причести Светим Тајнама Христовим.
После тога и сам велики светитељ Јона поживе неко кратко време. Преиспуњен благодати Светога Духа и добрих дела, и сатворивши "светињу у страху Божјем" (2 Кор. 7, 1), он се у дубокој старости удостоји блажене кончине: разболе се од ране на нози и, изнемогавши телом, не изнеможе духом, јер се и у болести својој не одвајаше од цркве. Спремајући се да своју свету душу преда у руке Богу, он даде мир и благослов великоме кнезу, његовом потомству, и свему народу. И са молитвом на устима разреши се од тела, и отиде ка Господу 31. марта 1464. године. Он је пасао Цркву Божију дванаест и по година. Чесно пак тело његово би положено у саборној цркви Пресвете Богоматере.
Неколико година по престављењу светог Јоне, престави се и велики кнез Василије Васиљевич. После њега на престо ступи његов син, велики кнез Јован Васиљевич,[15] самодржац Руске земље. По благоволењу Божјем, а са благословом преосвећеног митрополита Геронтија,[16] он зажеле да место старе сазида нову саборну цркву. Стога, узевши чесне мошти светог чудотворца митрополита Петра,[17] пренесоше их привремено у другу цркву. По разрушењу старе цркве,[18] када стадоше копати ровове за темељ нове велике цркве, пронађене бише мошти осталих митрополита: Теогноста,[19] Кипријана,[20] Фотија, и овог светог Јоне Чудотворца.
Када у време проналаска ових чесних моштију стадоше вршити саборне парастосе, донесоше ту једног седмогодишњег дечка, по имену Симеона, који беше раслабљен од Рођења. Он беше син свештеника Петра, који је служио при храму светог Јована Лествичника. Презвитер саборне цркве Алексије, узевши на руке тог раслабљеног дечка, положи га до ногу крај раке светога Јоне и, држећи га, наложи му да се моли. Подржаван овим јерејем, малишан се мољаше, па громко узвикну три пута: "Киша иде!" Међутим, дан је био ведар, и на небу није било ни једног облака. И тог часа малишан постаде здрав, и без ичије помоћи сам оде дому свом, док се сви дивљаху овоме чуду и прослављаху Бога и Његовог угодника, светога Јону.
Године 1479. би завршено зидање саборне цркве Успенија Пресвете Богородице. Пошто црква би свечано освећена, пренесоше у њу чесне мошти светих митрополита: чудотворца Петра, Теогноста, Кипријана, Фотија и овог угодника Христовог Јоне. А пошто мошти његове беху целе и нетрулежне, положише их у кивот и поставише отворене у саборној цркви, где и сада на исти начин почивају, и удостојавају прошене благодати многе који им са молитвом приступају.
Неки човек, по имену Јован, беше нем и не могаше ништа говорити. Он дође једном код кивота светога Јоне и поклони се чесним моштима његовим, целивавши његову свету руку. Не зна се, како се томе човеку по неисказаном промислу Божјем, показа да светитељ пружи своју руку, ухвати га за језик и чврсто га држаше, те он стаде громко запомагати. Свештеници и народ који се тада налажаху у цркви, притрчаше к њему на његово запомагање, и беху у недоумици зашто немча запомаже. Затим видевши да светитељ испусти из своје руке његов језик, Јован престаде запомагати, и стаде. јасно говорити и казивати пред свима о томе како му се на чудесан начин разреши језик од немила. Све присутне спопаде страх и ужас од овог преславног чуда, и заједно са исцељеним Јованом слављаху велика дела Божја и величаху великог чудотворца светитеља Јону.
И друга многа чудеса догађаху се, и сада се догађају, од светих моштију светог митрополита Московског Јоне, свима који им прибегавају са вером, у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ТРИДЕСЕТ ОСАМ МУЧЕНИКА

ОВИ свети мученици беху сродници; због исповедања своје вере пострадаше мачем посечени.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВЛАСИЈА

РОЂЕН у граду Амореји; преставио се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА ЧУДОТВОРЦА

У МИРУ се упокојио.

Молитвама Светих Твојих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.

Свети Сисоје 1946. год.
Манастир Суково
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Пафлагонија - покрајина у Малој Азији.
2. Овај Сабор одржан 325 године.
3. Цар Констанције царовао од 337 до 361 године
4. Место на коме се одржавају коњске трке; тркалиште.
5. Новат - презвитер Картагенске цркве, живео у трећем веку, и познат као оснивач црквеног раскола. А тај се раскол састојао у овоме: када 248 године у Картагени би изабран за епископа свети Кипријан, пет презвитера, међу којима се издвајао Новат, беху незадовољни тим избором, па се одвојише од Кипријана; при томе Новат, без знања и одобрења епископа, постави за ђакона Фелицисима, човека богата и утицајна. Овај раскол у Историји Цркве познат је под називом: "раскол Новата и Фелицисима". Ови расколници новатијани бише осуђени на Картагенском сабору 251 г. и у Риму. Они се после проширише донекле и на Исток
6. Светитељ скончао око 326 године.
7. Теодосије Млађи царовао у источној половини римскога царства од 408 до 450 године.
8. Издигерд I царовао од 401 до 420 године.
9. Обретење моштију овог св. Акакија празнује се 15. септембра. Њега треба разликовати од св. Акакија II, епископа Мелитинског, који се празнује 17. априла
10. Фригија - римска провинција у Малој Азији.
11. Власеница - кострет, груба хаљина од грубих животињских длака, коју су монаси носили обично непосредно на телу.
12. Симонов манастир - на левој обали реке Москве, основан 1370 год. учеником и нећаком преподобног Сергија Радонешког Теодором, са благословом митрополита Алексија. Свој назив манастир је добио од места, које се, по имену свога поседника, називало Симоново.
13. Био митрополит од 1408 до 1431 г.
14. Владао од 1425-1434 г.
15. Владао од 1462 до 1505 године.
16. Митрополитовао од 1437 до 1489 године.
17. Био митрополитом од 1308 до 1326 године.
18. То је било 1472 године.
19. Митрополитовао од 1328 до 1353 године.
20. Два пута био на престолу Руске митрополије; први пут: од 1381 до 1382 године; други пут: од 1390 до 1406.