ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

Sv Prepodobni_Marko_Areutski1. Свети Марко Исповедник, епископ Аретусијски у Сирији. О његовом страдању извештавају свети Григорије Богослов и блажени Теодорит. Према тим извештајима Марко је, у време цара Константина, разорио неки храм незнабожачки и превео многе у веру Христову. Но кад дође цар Јулијан на престо, и ускоро поста одступник од вере Христове, тада се и неки аретусијски грађани одрекоше Христа и вратише незнабоштву. И сад они усташе на Марка зато што им је храм разорио, тражећи да он или храм сазида или да плати неку велику суму новца. Пошто се старац Марко отказа да учини иједно од тога двога, то би шибан, руган и кроз улице вучен. Затим му одрезаше уши танким и јаким концем, па га онда обнажише и медом намазаше, па оставише привезана за дрво на летњој вућини, да би га осе, комарци и стршљенови уједали. Но мученик Христов све претрпе без јаука. Беше сасвим стар а у лицу светао као ангел Божји. Незнабошци све ниже спуштаху цену свога храма, тражећи најзад од Марка неку сасвим незнатну суму, коју он могаше лако дати. Но он се одрече да да и један новчић. Његова трпељивост учини огроман утисак на грађане, због чега они почеше дивити му се и жалити га, и због чега и спуштаху цену храма свога скоро ни до чега, само да би он остао у животу. Најзад га пустише на слободу, и један по један опет сви примише поуке од њега и повратише се у веру Христову. За слично дело пострадао је у то време ђакон Кирил из града Илиопоља под гором Ливаном. Он је био разбио неке идоле у време слободе хришћанства, те под Јулијаном буде за то љуто мучен. Толико беху на њ озлобљени незнабошци, да кад га убише, зубима својим распараше му и отворише утробу. Истога дана кад и свети Кирил пострадаше и многи други. Злобни незнабошци исекоше тела њихова на комадиће, помешаше с јечмом, и дадоше свињама. Но стиже их казна убрзо, свима поиспадаше зуби и на уста удари несносан смрад.

2. Преподобни Јован пустињак. Син беше неке жене хришћанке, Јулијане, у Јерменији. Још као дечак остави мајку своју и одбеже у пустињу. Сав пламтијаше од љубави према Христу Господу. У пустињи се најпре предаје руководству духовника Фармутија, који се беше толико удостојио код Бога, да му ангел Божји свакога дана даношаше хлеб. После се млади Јован удаљи и повуче у самоћу. Спусти се у неки сух бунар, где проведе пуних десет година у посту, молитви и бдењу. Свети Фармутије доношаше му од ангелског хлеба и даваше. Јер не хте ангел Божји лично давати хлеб младоме Јовану, да се овај не би тиме погордио, него преко његовог духовног оца Фармутија. После десет година тешког подвига у бунару представи се свети Јован Господу, и мошти се његове показаше чудотворне. Поживе и прослави се од Бога и од људи у IV веку.



Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

29. МАРТ

СТРАДАЊЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКА, епископа АРЕТУСКОГ, и КИРИЛА ђакона, и многих других

О СТРАДАЊУ преподобног Марка, епископа аретусијског,[1] свети Григорије Ниски у својој Првој Речи против богомрског цара Јулијана Одступника пише ово: Ко не зна шта се догоди дивном Марку аретусијском? И ко се неће сетити повести о њему? Он је у време цара Константина Великог[2] разорио неки храм незнабожачки, и многе незнабошце извео из заблуде на пут спасења, не само својим благовестним беседама него исто тако и својим беспрекорним животом. Стога су га мрзели и били љути на њега сви демонољубиви Аретусијанци. И када незнабошци добише силу за царовања Јулијана Одступника,[3] у то љуто време преподобног Марка дочепаше руке мучитеља. Пламен гнева незнабожачког букну, и стаде се нагло ширити. Видећи то, преподобни намисли да се уклони, не толико од страха, колико повињујући се заповести Господњој: Кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23). Јер нама се наређује да се склањамо од гонитеља. Јер хришћани, ма да јуначни и чврсти у трпљењу, треба да се не само старају о своме спасењу него и да гонитеље штеде, да не би, бесни од злобе, нанели себи велику погибао.
И када свети Марко виде где због његовог бекства и скривања друге злостављају, тлаче, киње, и на тешке душевне муке стављају, он донесе одлуку, те се врати из бекства, и добровољно се пријави разјареним незнабошцима. И какву онда свирепост не доживе? коју муку не измислише? Сваки се трудио да му зада посебну муку; но то мноштво мука само распаљиваше светитељево јунаштво. И то их нарочито довођаше до беса што су сматрали да се он вратио међу њих, не толико што је храбар у мукама, већ што их презире и ниподаштава. И старац светитељ, добровољни страдалник, би вучен кроз град, мучен, шибан, грђен од свију, од младих и старих, од људи и жена, од градоначелника и првака. Сви су се утркивали, ко ђе му нанети већу пакост и грубост. Мислили су да је велика ствар - изложити мукама многим и сатрти старца који се јуначки држао. Вукоше га по улицама, ваљаше га по блату, на муке додаваху увреде, чупаше га за косу, кидаху му делове тела, гураху га, тело му ножевима бодијаху. И тај тужни призор окренуше на смех и потсмех: привезаше га за дрво, одрезаше му уши танким а јаким концима, па га онда обнажише и медом намазаше, па оставише на летњој врућини, да би га осе, комарци и стршљенови изуједали. Но мученик Христов, иако сасвим стар, показиваше се врло млад у подношењу мука, лице му остаде светло, па чак и у самим тим мукама он налажаше неку насладу, и ругаше се мучитељима. Још се и то казује о њему, да болове није осећао, већ као да је неко други страдао а не он. И страдање своје сматрао је за славу своју, не за невољу.
И ко, иоле милосрдан и човекољубив, не би био тронут таким призором? Али то нису смели показивати, једно из страха од царева гнева, а друго из страха од градоначелника. Тако светитељ трпљаше силне муке, не желећи да незнабошцима да ни пребијене паре за разрушен храм. Јер они су тражили од њега, или да им сазида храм који је разорио, или да им плати велику суму новаца. Но видећи како он радо подноси муке, незнабошци све ниже спушташе цену свога храма, и најзад затражише од њега неку сасвим незнатну суму, коју он могаше лако дати. Али он одби да да и један новчић на тај циљ. То јасно показа да је он страдао за веру.
А свети Марко беше један од оних што сакрише богомрског цара Јулијана, када су га још као дете гонили и хтели да га убију. И због тога је, како се сматра, заслужено страдао, и заслуживао још веће муке што је, не знајући, сачувао од смрти тако велико зло васељене. Прича се да је аретусијски епарх, иако незнабожац, био дирнут разноврсним мукама преподобног Марка, те се осмелио и изашао пред цара, и рекао му: Зар нас није срамота, царе, да овога старца на толике муке стављамо? Па ипак га не могосмо победити. Али није ни славно ни чесно њега победити.
А блажени Теодорит пише: Видевши огромну трпељивост дивнога старца, светога Марка, аретусијски незнабошци се раскравише, и дивећи му се они га најзад одвезаше и пустише у слободу. И један по један опет сви примише поуку од њега и повратише се у веру Христову.
А о светом ђакону Кирилу блажени Теодорит[4] пише ово: А зло што незнабошци у Финикији починише, ко може без суза споменути? У граду Илиопољу под гором Ливаном они се сетише ђакона Кирила, који у време цара Консатнтина Великог распаљен божанском ревношћу многе идоле у том граду поразбија. И они не само ђакона Кирила убише, него му зубима својим распараше и отворише утробу. Но Божја казна их убрзо стиже: свима поиспадаше зуби, језици им се у устима уцрвљаше и сатрулише и на уста им удари несносан смрад; најзад сви ослепеше. Тада и у палестинским градовима Аскалону и Гази злобни незнабошци многе свештенике, монахиње и жене посвећене Богу исекоше на комадиће, помешаше с јечмом, и дадоше свињама. Тако свети мученици добише победничке венце у царству Христовом, а мучитеље очекују вечне муке у аду, по праведној одмазди истинитог Бога Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.[5]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА БУНАРЦА

У ЈЕРМЕНИЈИ живљаше једна веома богата и богобојажљива жена, по имену Јулијана. Као млада, она остаде удовица са двоје деце, Јованом и Темистијом. Пошто тадашњи незнабожни цареви издадоше указ и наредбу о гоњењу на хришћане, Јулијана се уплаши, узе своју децу, отиде и склони се у једну усамљену и забачену кућу. Тако сакривена, она васпитаваше своју децу у науци и страху Господњем. А синчић њен Јован, чим би дошло време молитве, остављао је мајку и одлазио у цркву. И пошто би се тамо прикривен помолио, он се опет враћао својој мајци. У то време сви су се хришћани скривали из страха од идолопоклоника. А када једном по обичају свом Јован оде у цркву на молитву, нађе га тамо неки богољубив хришћанин и саветова му да је боље да иде у шуму на молитву него у цркву, јер је у опасности да падне у руке идолопоклоницима. Јован послуша тај савет, и рече својој мајци: Госпођо мајко моја, један богољубив хришћанин позвао ме да идем до њега, а ја сматрам да треба за то да затражим од тебе благослов и молитву, па онда да идем. Мајка га пусти, мислећи да ће се он брзо вратити.
Пошто се поздрави са мајком и сестром, он оде у пустињу код једног египатског монаха, по имену Фармутије. Ту се најпре подвизавао под руководством свога духовника Фармутија, који се толико беше удостојио код Бога, да му ангел Божји свакога дана доношаше хлеб. Потом узе благослов од свога духовника и повуче се дубље у пустињу. Тамо пронађе један сух бунар, у коме беше много шкорпија и змија. Он се помоли Богу и скочи у бунар. При томе га анђео Господњи прихвати и сачува неповређена, јер бунар беше дубок двадесет аршина.
Кад се обрете на дну бунара, он рашири руке крстолико, и тако проведе у молитви четрдесет дана, не једући, не пијући, не спавајући и не спуштајући руке. А све животиње одмах побегоше. Анђео Господњи, који свакодневно доношаше хлеб Фармутију, стаде доносити и Јовану, али не непосредно већ преко Фармутија, да се Јован не би погордио пошто је био млад. А Анђео рече Фармутију: Ево, Господ ти шаље овај хлеб да га даш ави Јовану који се налази у сухом бунару. А Јован, примивши хлеб од Фармутија, заблагодари Богу и једе. И продужи Јован славити Бога. И сваког дана добијаше хлеб од старца. Али ђаво, не могући да гледа подвиге Јованове, претвори се у слугу и, дошавши к старцу Фармутију, преласти га својим речима. И одоше заједно до сухог бунара, и стаде старац Фармутије да саветује Јовану оно што не треба. Јован разумеде да је то ђаволова замка, и онда исправи старца и посрами ђавола, и тако их одасла обојицу, не претрпевши никакву штету по себе.
После тога ђаво сакупи мноштво демона, и преобличи их у личности Јованове мајке и сестре и његових пријатеља и рођака и слугу и робова и познаника. Сви они дођоше код бунара, и на његовом отвору плакаху и кукаху, преклињући Јована да изађе само да га виде и да им каже неколико речи. Али светитељ се на дну бунара мољаше Богу, и уопште им се не одазва. Тада демони постадоше невидљиви.
Пошто преподобни Јован проведе десет година у сухом бунару, и изврши васцело подвижништво и врлину - ατώρθωσε πασαν ασκησιν και άρετήν (= доживе васцело подвижништво и врлину), тада вођен ангелом Божјим дође к њему да га сахрани неки монах Хрисије, који се тридесет година подвизавао у пустињи. И три дана стајаше Хрисије крај отвора бунара, заклињући Јована свемогућим Богом, да не сакрије од њега ниједну своју врлину, него да му их каже, пошто тако угоди Богу. Тада се догоди чудо нечувено: подиже се бунарско дно и изнесе преподобног Јована; и сретоше се двоје преподобних и поздравише се. И пошто није било лепо да одбије заклетву којом га преподобни Хрисије беше заклео, блажени Јован му исприча цео свој живот и своје подвиге. Затим целивавши Хрисија светим целивом и опростивши се са њим, он отиде ка Господу.
Тада Хрисије ископа гроб, својом расом покри мошти преподобног Јована, и поклопац од бунара метну преко гроба. Затим изврши опело. И после тога посади на том месту једну палму, и - о чуда! палма одмах пусти корење, и порасте у велико дрво, и процвета, и даде. зрео род.
Гледајући ово чудо, Хрисије заблагодари Богу говорећи: Хвала Ти, Господе, што оне који Те љубе и славе, Ти прослављаш и чиниш наследницима царства Свог! - И док Хрисије тако расуђиваше молећи се, узе га Дух Господњи и однесе на место где се подвизавао. Потом позва једног побожног и вичног човека, и замоли га да запише оно што он виде и што чу.
Преподобни Јован живео у четвртом столећу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕВСТАТИЈА ИСПОВЕДНИКА, епископа Витинијског

ОВАЈ свети отац наш и исповедник Евстатије, отресавши са себе као тешко бреме свет и оно што је у свету, постаде монах. И носећи јарам Христов, он одлучно испуњаваше заповести Његове и труђаше се на спасењу душе своје. А доцније, на многа преклињања од стране народа, он прими свештенички чин. Свагда је благодарио Бога, у кога је непоколебљиво веровао; према свима је имао љубав нелицемерну; био је поучљив, смирен, самилосан, милостив, ревнитељ добрих дела. Због тих својих врлина он постаде и архијереј у граду Киу у Витинији. Поставши епископ, он је доста година управљао Црквом по канонима и предању светих Апостола. А када јерес иконоборачка стаде потресати Цркву Христову, онда блажени Евстатије, наоружан знањем Светога Писма, поражаваше иконоборце. Због тога неки иконоборци оптужише светитеља иконоборном цару. И светитеља прво претњама засуше, затим га шамараше, тукоше, по тамницама вукоше, злостављаше, на судове изводише и шибаше. Најзад га иконоборци дебелим моткама избише, па из епархије протераше због побожног поштовања светих икона. И он у заточеништву проведе неколико година у мукама, у злостављањима, у оскудици, гладујући, жеђујући и наготујући. Изнемогао од свих тих злопаћења, блажени благодарећи Бога пресели се у вечне обитељи (у 8. веку).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈОНЕ, ВАРАХИСИЈА, и оних с њима

ОВИ свети беху из Персије у време персијског цара Сапора,[6] и римског цара Константина Великог. Монаси, они једног дана оставише свој манастир, и одоше у место, звано Мармиавох. Тамо нађоше у тамници девет светих мученика, чија имена беху: Занит, Лазар, Марут, Нарсис, Илија, Мар, Авив, Симеит и Сава. И осоколише их да истрају у исповедању Христа све до краја. И они заиста истрајаше, и примише венце мучеништва.
Али због тога монахе ухапсише, па их изведоше пред три судије, који се зваху: Масдрат, Сиро и Мармис. Судије саветоваху а уједно и страшаху свете монахе, да се одрекну вере Христове а обожавају сунце и воду. Но свети монаси нису хтели ни да чују.
Стога најпре везаше Јону, да би га мучили по персијском закону. Јер по томе закону Персијанци када хоће некога да муче, они га најпре положе на земљу, па му и руке и ноге вежу за једно дрво, те је човек непомичан као камен; и онда га бију моткама, а бијени не може да мрдне. Пошто на такав начин дуго тукоше бодљикавим моткама светог Јону, они му затим конопцима везаше ноге, па га одвукоше на отворено поље, да се тамо злопати и мрзне целе ноћи на зими и мразу.
Затим стадоше да муче светог Варахисија: ставише му испод пазуха усијану парчад гвожђа; затим му растопљено олово сипаше у очи, у уста, и у гушу. То исто учинише и светом Јони. После тога везаше ноге Варахисију, па га главачке обесише, а Јони прсте на рукама и ногама одрезаше, кожу му са главе одраше, језик му ишчупаше, па га у казан пун кључале смоле бацише. Али благодаћу Христовом он остаде неповређен. Затим га затворише у један гвоздени кавез, па бацише у врло дубоко језеро, где блажени сконча и доби венац мучеништва.
А свети Варахисије би понова изведен на суд. И онда га голог вукоше по трњу; затим му оштре клинце забише по телу, па му кости поломише, и у кавез затворише. После тога му врелу смолу у гушу сипаше. И тако овај славни Христов јунак предаде душу у руке Богу, и доби од Њега венац мучеништва.
Свете мошти њихове сахрани заједно са моштима горњих девет мученика неки човек по имену Авдисот, који их откупи за пет стотина милиарисија (персијски новац).
Девет горњих мученика скончаше двадесет и седмог марта, а свети Јона и Варахисије двадесет и деветог марта.[7]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДИАДОХА, епископа Фотике у Епиру

БЕШЕ велики и искусни духовни и богословски писац Цркве у 5. веку. Као епископ Цркве Божје у Епиру, у Грчкој; потписао је заједно са другим епископима писмо цару Лаву I (457-474. г.) поводом смрти патријарха Александријског Св. Протерија, кога убише јеретици монофизити 458. године. Светог Диадоха спомиње и патријарх Фотије у својој "Библиотеци" (гл. 231), када говори о Саборној Посланици Св. Софронија Јерусалимског, у којој се и Св. Диадох убраја у великог противника монофизитске јереси и браниоце Св. Халкидонског Сабора. Као епископ радио је на организовању монашког живота, а као подвижник написао је дивне и поучне списе подвижничке (у 100 глава). Имао је и небеска виђења, од којих су нека и записана у његовим списима. Особито се борио против монофизитске и месалијанске јереси. Мирно се упокојио у Господу око 468. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА ЈОНЕ и МАРКА, Псково-Печерских

ПРЕПОДОБНИ Јона, свештеник града Дерпта, злостављан од тамошњих Немаца, удаљи се у Псков, и тамо крај потока Каменца основа 1477. године Псково-Печерски манастир. У обитељи својој он ревносно служаше Господу све до кончине своје, 1480. године. - Преподобни Марко подвизавао се на том истом месту, само пре преподобног Јоне. - Свете мошти обојице ових светих подвижника почивају у пећини Псково-Печерског манастира.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Аретусија или Аретуза - град у Сирији
2. Свети Константин Велики царовао од 306 до 337 године.
3. Јулијан Одступник царовао од 361 до 363 године.
4. Блажени Теодорит, учитељ Цркве, живео у петом веку.
5. Свети Марко и Кирил пострадали половином четвртог века.
6. Царовао од 310 до 331 године; био свиреп гонитељ хришћана.
7. Пострадали у међувремену од 327 до 331 године.