ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

Sveti Nikifor_Carigradski1. Свети Никифор, патријарх цариградски. Управљаше, мудро и ревносно, црквом светом као највећи архипастир цариградски. Када Лав Јерменин уста против икона, он се успротиви цару, и најпре цара саветоваше а по том изобличаваше. Зато га нечестиви цар прогна на острво Проконис. На том острву беше манастир, који сам Никифор беше саградио у част светог Теодора. И ту проведе овај исповедник вере православне тринаест година, а потом представи се и оде ка Господу 827. године. Пошто изгибоше сви цареви иконоборци, и на царски престо седе Михаил с мајком Теодором, а на патријаршијски би повраћен патријарх Методије, тада (846. године) пренесоше се мошти светог Никифора са Прокониса у Цариград, и беху положене прво у цркву свете Софије, из које је за живота и изгнан био, а после у цркву Светих Апостола. Главно празновање овога великог јерарха бива 2. јуна, а 13. марта празнује се откриће и пренос његових нетљених моштију. Беше свети Никифор изгнан из Цариграда 13. марта, и опет 13. марта, после деветнаест година, мошти му пренете у престоницу.

2. Света мученица Христина Персијанка. За непоколебљиво исповедање вере Христове била љуто мучена у Персији у IV веку. Толико су је мучитељи шибали бичевима, да је изнемогла и скончала. Душа њена растави се од измученог тела и усели у вечну радост Христа Цара и Господа.

3. Свештеномученик Публије. Овај свештеномученик беше прејемник у епископству славнога Дионисија Ареопагита у Атини. Као епископ мучен од неверника и посечен у II веку. За кратко време муке наследи живот вечни.



Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

13. МАРТ

ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НИКИФОРА, патријарха Цариградског

ВЕЛИКИ архијереј Божји свети Никифор, патријарх цариградски, за побожно поштовање светих икона би од злочестивог цара Лава Јерменина протеран са престола на острво Проконисос.[1] На том острву беше манастир, који сам Никифор беше саградио у част светог мученика Теодора. И ту овај исповедник вере проведе у оскудици и злопаћењу тринаест година, а потом се престави и оде ка Господу 828. године. И би сахрањен у манастиру свом поред цркве светог Теодора.
Пошто с хуком изгибоше сви цареви иконоборци: Лав Јерменин, Михаило Валвос, и син овога Теофил, на царски престо седе благочестива царица Теодора са својим врло малим сином Михаилом.[2] Исто тако истребише се са земље живих и псевдопатријарси цариградски: Теодор Каситер, Теодор Спатарокандилат, Антоније Касимат, и Јован Аниј[3], по занимању мађионичар. Овај последњи, као неканонски би збачен од стране верних, и на престо би повраћен канонски патријарх свети Методије. Тада, 846. године, и чесне мошти исповедника Христова светог Никифора бише пренесене са Прокониса у Цариград. Јер пресвети патријарх Методије саветова то побожној царици Теодори. Он јој говораше:
Није лепо да најизврснији међу патријарсима свети Никифор, који је због правоверја протеран са престола, и после смрти буде у изгнанству. Треба свето тело његово вратити на престо његов. Нећемо избећи грех, ако га оставимо у заточењу. Изгледаће као да пристајемо на његово изгнанство, и као да мислимо да је с правом био протеран. Није нам непознато каквог се благослова удостоји племе Јосифово, што кости оца свог после четири стотине година пренесоше из Египта у земљу Хананску. А ми, синови побожности, хоћемо ли трпети да и даље будемо лишени присуства оца нашег, који нас је божанским законима васпитао у Православљу? Јер и овај престони град, најлепши под сунцем, жуди за чесним моштима свога светог вође и пастира, готов да их побожно чува. Нека се обрадује опет невеста Црква женику свом, кога је жива лиши неправедна рука царева! Нека она добротом пастирољубиве царице загрли тело женика свог који се у Господу упокојио! О благочестива царице, народ успокојен тобом у Православљу, силно чезне да макар духом чује глас умрлог пастира свог. Види ли народ само сенку његову, он ће сматрати да види њега жива, и као жива ђе га примити, и чуваће га као најдрагоценије благо.
На овај савет и предлог свјатјејшег патријарха Методија христољубива царица Теодора одмах пристаде, говорећи: То ће и душама нашим бити корисно, и за име наше у последња времена славно.
Не оклевајући, пресвети патријарх узе презвитере и монахе, и пође на острво Проконис, праћен мноштвом народа. И кад стиже у манастир светог мученика Теодора, отвори гроб светог Никифора, и сви видеше чесно тело његово, после деветнаест година од дана сахране, потпуно читаво, без икаквог знака труљења и пушта из себе диван мирис. Пошто отслужи свеноћно бденије и божанствену литургију, свети Методије сиђе у гроб, и загрливши чесне мошти светог Никифора говораше му као живоме:
О мужу преблажени, ти си се уподобио светом Јовану Златоусту! јер си сличне подвиге узео на себе, и сличне муке поднео. Као он, тако си и ти због неустрашивог изобличавања безакоња доживео неправедно изгнанство. И ево где се више од тридесет година налазиш у заточењу, најпре као жив а затим као мртав. А сада дај себе нама, синовима твојим који те воле, и врати се међу своје, да те народ који те воли с радошћу прими и сада као некада. Безбожни цар који те безаконички отера са престола, доби заслужену казну по делима својим, јер је бедно лишен и царства и живота. А сада побожни цареви теби мртвоме предају као живоме твоју цркву, коју као еванђелска чеда заједно са мном очистише од јеретичких поганштина, и учинише је онаквом какву си је ти најпре својим трудом био украсио, и оставио је дивну и беспрекорну. Погледај и види сакупљена чеда своја, која су ти из оближњих градова дошла, а остала из удаљенијих крајева, којих је много много више, жељно очекују твој повратак. Њих осиротеле и уцвељене немој презрети и остати далеко од њих! Нека град твој добије твоје свете мошти, тај најскупоценији дар, да би се, украшен њима, више величао и славио него царском круном!
Рекавши то, свјатјејши патријарх Методије подиже са земље светитељеве мошти, положи их у нови кивот, па са осталим свештенством узе их на раме и са псалмопјенијем унесе у лађу. Лађа крену, и они брзо стигоше у Цариград. А благочестива царица Теодора са сином Михаилом, и целим Сенатом, и свештенством, и целокупним грађанством престонице, са свећама, кадионицама и појањем, веома радосни и весели изиђоше на пристаниште у сусрет чесним моштима патријарха свог, светог Никифора. И узевши чесне мошти однесоше их најпре у саборну цркву свете Софије, из које некада би прогнан. А овај повратак светих моштију би тринаестог марта, тојест у исти дан у који би изгнан. Јер тринаестог марта беше свети Никифор изгнан из Цариграда, и опет тринаестог марта, после деветнаест година, мошти му пренете у престоницу. Истога дана увече би саборно одслужено свуноћно бденије у цркви свете Софије над чесним моштима светитељевим. А сутрадан их однеше из свете Софије у цркву светих Апостола, и тамо их чесно положише. И установи се да се ту врши главно празновање у част и спомен исповедника Христова светог Никифора, а у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Духом Светим вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПУПЛИЈА, епископа Атинског

ОВАЈ свештеномученик беше прејемник у епископству славнога Дионисија Ареопагита у Атини. Као епископ мучен од неверника и посечен у другом столећу. За кратковремене муке наследи живот вечни.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ХРИСТИНЕ ПЕРСИЈАНКЕ

ЗА непоколебљиво исповедање вере Христове била љуто мучена у Персији у четвртом столећу. Толико су је мучитељи шибали бичевима да је изнемогла и скончала. Душа њена растави се од измученог тела и усели у вечну радост Христа Цара и Господа.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АФРИКАНА, ПУПЛИЈА и ТЕРЕНТИЈА

ПОСТРАДАЛИ за Господа у трећем веку. Њихов се сабор врши у Павло-петровском храму.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА

СВЕТИ Александар сијаше као лучезарна звезда у тами незнабожачке заблуде. Проповедајући хришћанску веру, он изобличаваше безумље идолопоклоника, а умног ђавола, који се хвалио заблудом, он устрељиваше речима својим као стрелама. Заблудели незнабошци, не подносећи смелост и храброст светитељеву, покушаваху да савладају његову неустрашивост на разне начине и помоћу разних ласки. Пошто у томе не успеше, они му мачем отсекоше свету главу. Али га Бог награди даром исцељивања: јер свете мошти његове исцељују од свих болести оне који им са вером прибегавају.
Свети мученик Александар живео, делао и пострадао у граду Пидни, за време цара Максимијана Галерија.[4]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АВИВА

И3 Ермупола. Пострадао за веру у Христа - са каменом о врату бачен у реку.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Проконисос - острво у Мраморном Мору; сада се назива Мармара.
2. Цар Лав Јерменин царовао од 813 до 820 године; Михаил Валвос царовао од 820 до 829 године; Теофил царовао од 829 до 842 године. Цар Михаил ступио на престо у својој четвртој години, зато је до 855 године државом управљала његова мати, света царица Теодора (она се слави 11. фебруара).
3. Ови патријарси држали патријаршијски престо од 815 до 842године.
4. Зет цара Диоклецијана и његов наследник, од 305 до 311 године. Гоњење хришћана почело при Диоклецијану у 303 години.