ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свештеномученик Протерије. Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенском сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: "Врати се у град, ја чекам да те узмем". Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године.

sveti Vasilije_ispovednik2. Свети Василије исповедник. Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године.

3. Свештеномученик Нестор, епископ магидијски. Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године.

4. Свети блажени Николај, јуродиви псковски. Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.



Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

28. ФЕБРУАР

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА ИСПОВЕДНИКА састрадалника и саподвижника Св. Прокопија Декаполита

Василије блажени би у време цара Лава Исавријана иконоборца[1]. Још као млад постаде монах и ученик преподобног Прокопија Декаполита, и добро се подвизавајући он упражњаваше највише подвиге. А затим јуначки устаде против иконобораца у заштиту поштовања светих икона. Због тога би ухваћен, и много мучен. Али он не узмакну, него проповедаше истину Православља до смрти. Саподвижник му у томе беше божанствени Прокопије Декаполит. Иконоборци стругаше Светом Василију цело тело и врат, па га вргоше у тамницу. А када умре Лав Исаврјанин, светитељ би ослобођен тамнице. И опет продужи прећашњи подвижнички живот. И многе грешнике побуди на покајање својом проповеђу и својим примером, а многе зловерне поврати православној вери. Пошто тако проведе живот, блажени Василије радујући се и благодарећи отиде ка Господу, Кога измлада беше заволео[2].

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПРОТЕРИЈА патријарха Александријског

У египaтском граду Александрији, по престављењу светог Кирила[3], патријаршијски престо заузе јеретик Диоскор, који сав Египат испуни својом јереси. У то време у Александрији беше један побожан и у православним догматима непобедив презвитер, по имену Протерије. Он беше светог живота, и испуњен богонадахнутог разума и мудрости. Видећи да врло многи прилазе патријарховој јереси, која је булазнила да је у Христу једна природа, Протерије им се моћно противстављаше непобедивим речима. Патријарх Диоскор беше љут на њега. Али, желећи да га придобије за своје непобожно учење, он му притворно ласкаше, па му и протопрезвитерски чин даде. Но нимало не успе. Јер свети Протерије беше чврст у вери, пошто се одлично беше научио Православљу од светог Кирила, пређашњег патријарха Александријског.
Потом, за царовања Маркијанова састаде се у Халкидону Четврти Васељенски Сабор светих Отаца 451 године. На њему Диоскор би због јереси изобличен, и патријаршијског чина лишен, и од Цркве одлучен, и у пафлагонијски град Гангрију прогнан, где после неког времена и умре. A у Александрији, по свргнућу Диоскора, за патријарха би изабран од православних архијереја и клирика и благочестивих људи Свети Протерије, човек уистини достојан таквог чина[4]. Али већина александријског живља, затрована Диоскоровом јереси као душешкодљивим отровом, па још нахушкана од неких јересујућих клирика, не пристајаше на Протеријев избор. И када свети Протерије, постављен од православних за патријарха, заузе свој престо, и стаде величати Православље, светим Оцима утврђено на Халкидонском Сабору, настаде у народу узбуна и метеж. Јер се неки клирици, на челу са презвитером Тимотејем, прозваним Елур, и ђаконом Нетром Могосом, одвојише од црквеног сабора, не желећи да имају општење са светим Протеријем, и ствараху у народу раскол, потстичући на буну. И настаде у александријској цркви велики раздор: једни се држаху новопостављеног патријарха и православно умоваху, а други су опет хтели Диоскора, проклињали догмате Халкидонског Сабора, бунили се и борили међу собом, па и на патријарха посегнули. Јер безумни бунтовници викаху на светог Протерија, називајући га прељубочинцем, пошто је живом архијереју Диоскору, иако је у заточењу, преотео невесту његову - свету цркву. Па још говораху да је Протерије јеретик, и недостојан патријаршког чина.
Пошто је свети Протерије многе муке трпео од метежног јеретичког света, и бојао се њихових крвничких руку, он би приморан да тражи за себе војну заштиту. Али беше непрестано у страху, очекујући напад, пошто су они већ били устали и на високе чиновнике у граду, па и на саму царску војску у граду кидисали. У то време из Тиваиде стиже у град царски намесник да умири побуну. А на његову војску народ се бацао камењем. Војници пак видећи народну побуну, утрчаше у храм, звани Серапидиск, и у њему се затворише. Народ опколи храм, запали га, и све војнике сажеже огњем живе.
Чувши за то, благочестив цар Маркијан се силно разгневи, и посла велику војну силу, те умири грађане и народ. Усто нареди да се жито, које се лађама преносило из египатских крајева и покрајина у Александрију, упути у Пилусију, а одатле у Цариград. И још одузе александријцима народна купатила, и друге неке удобности, и сваку слободу. А забрани им и уобичајена позоришта.
Погођени тиме, а нарочито оскудицом у хлебу, јер их глад мучаше, грађани се умирише, и молише пресветог патријарха Протерија да иде и умоли за њих цара. Пресвети оде, заузе се код цара за свој град, и склони цара на милост, те све доби што је тражио. И граду би повраћена пређашња слобода, и хлеб би враћен. И проведе светитељ Божји неко време на престолу свом у миру. А Тимотеја Елура, који није хтео да се покаје, и његове саучеснике, он предаде свргнућу.
Потом премину благочестиви цар Маркијан 457 године, и јересујући расколници се опет осилише, и стадоше неразумни народ потстицати на буну и метеж, и не престадоше док злобу своју не задовољише. Јер зли Тимотеј Елур, препредењак и чаробњак, вешто заведе египатске монахе, који су живели по манастирима и у усамљеништву, и то на овај начин: Једне мрачне ноћи, огрнут црним огртачем, он обиђе монашке келије, зовући сваког по имену. И на свачије питање, ко је и шта тражи, он је одговарао: Ја сам један од службених духова, послат од Бога, да не општите с Протеријем, и да не примате Халкидонски Сабор, а да Тимотеја Елура поставите за епископа александријског.
На тај начин их вешти препредењак, уз ђаволску помоћ, мајсторски обману. А они, не распознавши вражју клопку, повероваше лажи као истини, и причајући један другоме о том анђелском виђењу, сложише се, и сви се скупише. И одоше у Александрију као у рат, дишући гневом на невиног православног архијереја Божјег Протерија и желећи да га отерају из цркве. За то време Тимотеј у Александрији једне људе преваром придоби, друге тајно поткупи, и тако скупи велику гомилу побуњеника. И чекаше згодан тренутак. Утом сe деси да царски намесник Дионисије оде у Горњи Египат и тамо се задржа. Тада Тимотеј бану у цркву са огромном наоружаном руљом грађана и најмљених војника, и са египатским монасима који беху дошли, и са два епископа који су због зловерја свог били по правилима свргнути, и са другим такође свргнутим клирицима. И ови свргнути епископи посветише Тимотеја за архијереја, и прогласише за патријарха александријског, не бојећи се правила црквених, ни закона царских, ни каквог суда. Јер су сву наду полагали на побуњенике и на мноштво заведених инока.
А пресвети патријарх Протерије, када виде такав метеж, и да ни од кога нема помоћи и заштите, и да царски намесник није у граду, одлучи да бежи. И он ноћу тајно напусти град. Док је тако боравио у једном скривеном месту, њему ce у виђењу јави свети пророк Исаија и рече: "Врати ce у град, ја чекам да те узмем". Пошто пресвети Протерије размисли о овом виђењу, и у њему распознаде свој мученички крај, он се врати и уђе у црквену крстионицу. Дишући убиством, побуњеници тражаху Светог Протерија свуда. А кад сазнадоше да је у крстионици, они га најпре затворише тамо. Затим, прелашћени Тимотејем, они уђоше код њега и нечовечно га убише, јер га избодоше штаповима, на чијим се врховима налазило оштро гвођже. Тада убише и шесторицу хришћана који беху с Протеријем. И то пролише невину крв у дане када пасха наша Христос би заклан за нас. Јер ово свирепо убиство они извршише на Велику Суботу, 457 године.
Али убицама и то не беше доста. Незасићени невином крвљу, они свој бес увећаше: мртво тело, светог Протерија за ноге везаше, па га кроз град вукоше, ударајући га чим стигну, тако да га цело издробише. А што је још нечовечније, неки од силног беса као пси и зверови зубима му кидаху тело. Затим наложише велику ватру, тело светитељево спалише, а пепео и прах развејаше. Усто, пo наређењу безаконог патријарха свог, они спалише патријарашки престо на коме је свети Протерије седео, као тобож оскврњен Протеријем. Они, скверни и безбожни јеретици, светог угодника Божјег проглашаваху скверним!
После таквог зверског уморства светог Протерија, псевдопатријарх Тимотеј Елур посла своје војнике у све египатске градове, да протерају православне архијереје, а да на њихова места поставе оне које он одреди. Тада злостављани епископи и клирици, и сви који беху правоверни, писаху молбе благочестивом цару Лаву, наследнику Маркијановом, и пресветом Анатолију, патријарху Цариградском, извештавајући их о свему што се догодило, и молећи их да избаве Цркву александријску од таквог насиља.
Цару и патријарху беше веома жао због нечовечног убиства великог архијереја Божјег Протерија. И цар одмах посла своје достојанственике са војном силом, те покажњаваше побуњенике: једнима руке отсекоше, другима језике ишчупаше, треће у окове и тамнице вргоше, четврте избише и прогнаше, a псевдопатријарха Тимотеја Елура са његовим епископима и клирицима ставише под духовни суд. Тада православни архијереји судише и осудише Тимотеја како је то делима својим заслужио: лишише га не само архијерејства него и хришћанства; и би послан у град Гангрију, где и учитељ његов Диоскор сконча. А за патријарха александријског би изабран Тимотеј Салофакиол, човек правоверан и мудар, добродушан и пун љубави према свима. И Црква Христова у Александрији доби мир и тишину, православно славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бoгa, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НЕСТОРА епископа Магидиског

Живљаше овај светитељ у време цара Декија (249-251) и намесника Публија. Беше родом из Перге[5] Памфилијске. Пошто је веровао у Христа, би ухваћен од кнеза Иринарха, и изведен на суд. На суду исповеди своју веру у Христа. Због тога би распет. Узносећи Богу велику благодарност, и са крста храбрећи хришћане у вери, овај славни мученик предаде дух свој у руке Божје и доби венац мучеништва, године 250.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ЖЕНА КИРЕ и МАРАНЕ

Свете жене Кира и Марана беху из сиријског града Верије, рода високог и славног. А и одгој им беше узвишен и племенит. Но пошто оне презреше сјај свога порекла и све радости и забаве овога живота, оне оградише зидом једно место изван града, а врата затрпаше камењем и иловачом. А када то видеше њихове слушкиње, и оне зажелеше да проводе сличан живот. Господарице им њихове онда наредише да у близини њиховог обиталишта сазидају себи малу келију, и да се тамо подвизавају. И кроз једно прозорче оне су посматрале шта њихове слушкиње раде, и често их потстицале на молитву, и распаљивале љубав њихову према Богу.
Ове блажене, Марана и Кира, не имађаху ни куће ни колибе, већ беху без крова и заклона. Зими их је тукла киша и снег, а лети пекла сунчева жега, но то су оне примале као велику радост. Храну су добијале кроз једна мала вратанца. Одатле су и разговоре водиле са женама, које су им долазиле само у дане Педесетице. У друго време су безмолствовале, молитвено тиховале, и нису говориле. И то једино је Марана разговарала, а Киру нико никада није чуо да говори. Обадве су носиле велике и тешке вериге. А пошто Кира беше слабијег телесног састава, она се од тешких верига подгрбави, те није могла да се усправи. Хаљине су им биле врло дугачке, покривале су им не само цело тело нeгo и стопала.
Ове блажене су четрдесет и две године живеле таквим животом. За то време су три пута постиле по четрдесет дана, ништа не једући, по угледу на Мојсија и Илију. Исто тако су три пута постиле по три недеље, ништа не једући, као што је постио пророк Данило. И пошто су много волеле да виде света места страдања и васкрсења Господњег, оне отпутоваше у Јерусалим. На путу до Јерусалима ништа јеле нису. Тек пошто се поклонише светим местима оне једоше. И при повратку из Јерусалима оне опет уз пут ништа не окусише. А путовање од Верије сиријске до Јерусалима није мање од двадесет дана.
Пошто жељаху да виде храм свете првомученице Текле[6] који се налази у Исаврији, да би тим виђењем распалиле у срцима својим огањ љубави Божје, оне отпутоваше тамо, и опет за време путовања ништа не једоше. Тако је силна љубав према духовном женику Христу пламтела код ових двеју подвижница.
Пошто ове блажене светитељке таквим врлинским животом украсише род жена, и постадоше примери врлине и подвижништва, оне се преселише ка женику Христу, кога су љубиле[7].

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА НИМФАНА и EBУЛA

Богомудро апостоловали и у миру се упокојили. О њима говори св. апостол Павле у својим посланицама 7 (Кол. 4, 15; 2 Тм. 4, 21).

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ НОВОМУЧЕНИЦЕ КИРАНЕ

Овa прекрасна невеста Христова Кирана бејаше из села Ависоке близу Солуна; чедо побожних хришћанских родитеља. Веома лепа, она вођаше живот честит и целомудрен. Но добромрзац ђаво испуни се зависти премa њој због њених врлина; и пошто јој не могаше упрљати душу преко ружних помисли и непристојних замки потајних, он пронађе оруђе за своје зло у лицу једног агарјанина јаничара. Овај беше субаша у селу Ависоки, и скупљаше државни данак. Он се запали сатанском љубављу према целомудреној Кирани, и поче јој се на разне начине удварати, само да би дошао до свога циља. Међутим чедна девица га и не погледаше. Затим јој поче нудити много новаца, обећавати скупоцене хаљине, само да се одазове његовој жељи. Онда прибеже претњама и застрашивањима, па јој чак стаде и смрћу претити. Али Кирана, пуна небеске љубави према Господу Христу, нити се саблазни обећањима, нити се уплаши претњи.
Видећи да не може ни на који начин доћи до свога поганог циља, овај се јаничар субаша договори са другим јаничарима из своје чете, те изненада уграбише Кирану и одведоше у Солун пред судију. И оптужише је и сведочише лажно, како је Кирана тобож обећала да се уда за субашу и да пређе у муслиманску веру. На суду Турци употребише и ласке и обећања и застрашивање, али блажена Кирана остаде непоколебљива, и само једну реч рече свима: Хришћанка сам, и имам женика - Господа мог Исуса Христа; Њему сам посветила себе; за Њим чезнем измалена; из љубави према Њему готова сам и крв своју пролити, само да се Њега удостојим. Ето, то вам је мој одговор, и не очекујте од мене ниједну реч више.
Рекавши то Кирана умуче, и не хте више да одговара ни на једно питање њихово. Оборивши главу, она смерно гледаше преда се, и умом се мољаше Господу Христу да јој да снаге да издржи до краја. И тог часа срце јој се испуни веселости и радости духовне, и она се осети као узнесена у рај; и заборави на све муке земаљског живота, и свом душом узажеле да што пре прими смрт за Христа.
Видевши одлучну непоколебљивост Киранину и раздраганост лица њезина, Турке обузе стид, и послаше је у тамницу, и тамо оковаше у синџире. А онај јаничар субаша, горећи и надаље демонском љубављу, оде великом аги Алибеју, и моли га да му дозволи да одлази у тамницу код Киране кад год зажели. Алибеј му дозволи. И овај неваљалац одлажаше често у тамницу и чињаше блаженој Кирани разна насиља и мучења, са пакосном упорношћу: или да је примора да му испуни вољу или да је умори. Једном он доведе са собом и друге јаничаре, да би заједнички ставили на жестоке муке свету мученицу. А она, угледавши их, саже главу, покори лице, прекрсти руке, па нити их гледаше нити им одговараше. А они јој прво стадоше говорити ласкаве речи и давати обећања; но видећи њену чврстину и непоколебљивост, они је почеше мучити: један је удараше мотком, други ножем, трећи песницом, четврти ногама, док је не оставише скоро мртву, па се удаљише да она дође к себи. Онда опет наиђоше и понова је бездушно мучише. Тако они рађаху дању, и то много дана. А ноћу је тамничар вешао свету мученицу нагу, везивао јој руке, па је немилосрдно тукао мотком све док се не би уморио. Онда ју је тако нагу остављао да виси на цичи зими, јер те године беше опака зима. А светитељка све то трпљаше тако јуначки, мирно и спокојно, да је изгледало као да неко други страда а не она, и сав ум њен и сав вид њен налажаху се на небу. И за све то време света мученица не окуси ништа од хране, мада су јој нудили, јер у срцу свом она имађаше огањ љубави божанске, и та је љубав храњаше и моћи јој даваше.
Недељу дана после тога дођоше јаничари понова, и ставише свету мученицу на жестоке муке. Затим тамничар продужи мучити је ноћу са своје стране: обеси је сву оковану у ланце, и огромном мотком тако је зверски бијаше, да је из њеног тела крв потоцима текла. И гле, баш у то време изненада сину одозго кроз кров светлост с неба као муња и обасја тело свете мученице, а обасја и сву тамницу тако као да је цело сунце сишло у њу. Догоди се то пред саму поноћ. Тамничар се препаде, па отрча и дозва друге сужње да скину мученицу са вешаљке. Када ови дођоше, затекоше је мртву. А небеска светлост се повуче и остави за собом неисказано диван мирис. Пошто скинуше мученицу, они јој с тела одрешише ланце, и положише је на земљу, очекујући да сване. А ујутру пуче глас по граду да је света мученица скончала, и о светлости која се с неба јавила. Турци се постидеше, и дадоше хришћанима дозволу да узму свето тело свете мученице. Сви се хришћани обрадоваше, па многи одоше у тамницу, с побожношћу узеше чесне мошти светитељкине, и чесно их погребоше изван града на хришћанском гробљу. А хаљине светитељкине хришћани поделише између себе на освећење и спасење. Света Кирина пострада у Солуну, 28. фебруара 1751. године.

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАЖЕНОГ НИКОЛАЈА Псковског јуродивог

Живео животом јуродивог у граду Пскову у време цара Ивана Грозног, и упокојио се 28. фебруара 1576. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ BAPCOCA епископа у Дамаску

Преставио се у миру.

СПОМЕН СВЕТИХ ШЕСТ МУЧЕНИКА ЕГИПАТСКИХ

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АВРИКИЈА (или АВЕРКИЈА)

Пострадао за Господа мачем посечен.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Владао од 717 до 741 године.
2. Свети Василије упокојио се у другој половини осмога века.
3. Свети Кирил Александријски - патријарховао 32 године; преставио се 9 јуна 444 год.; спомен његов празнује се 18 јануара и 9 јуна.
4. Св. Протерије је остао на александријском престолу од 452 до 457 године.
5. Перга - град у Малој Азији.
6. Света првомученица равноапостолна Текла живела у време апостола; обраћена у хришћанство апостолом Павлом; скончала у Селевкији; празнује се 24 септембра.
7. Упокојиле се око 450 г. Њихово житије записа бл. Теодорит Кирски ("Филотеос Историја", 29).