ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свети апостоли Архип, Филимон и Апфија. Архип беше један од Седамдесет. Апостол Павле помиње га у посланици Колошанима и Филимону, називајући га својим другаром у војевању. У граду Колосају средиште хришћанства беше у кући Филимоновој. Ту се сабираху хришћани на молитву. То називаше апостол Павле, пишући Филимону, твоја домашња црква. У то време апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место, а неке као мисионаре путујуће по разним местима. И Филимон је био један од ових последњих. Апфија, Филимонова жена, пошћаше се и служаше домашњој цркви. У време неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосају беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Незнабошци, сазнав за овај скуп, јурну и похватају све хришћане, Филимона, Архипа и Апфију, као вође, најпре ставе на шибу, а после их закопају до појаса у земљу и почну их камењем тући. И тако убију Филимона и Апфију, а Архипа изваде из рупе једва жива, и оставе га на забаву деци. Деца, пак, избоду га свега ножевима. И тако и овај Павлов другар у војевању добро сконча ток свога земаљског пута.

2. Преподобни Доситеј. Преподобни Доситеј, ученик славнога Авве Доротеја, који живљаше у киновији преподобног Серида, Јована и Варсонуфија Великог. Би Доситеј сродник некога војводе, и дође у Јерусалим да види светиње. Када он једном гледаше слику Страшнога Суда у једној цркви, приближи му се једна жена у порфирној хаљини и објашњаваше му. И најзад, при растанку, рече му, да ако се жели спасти, треба да пости, да не једе меса, и да се често моли Богу. То беше Пресвета Богородица. И разгоре се срце младога Доситеја, те пожели живота иноческог. Доротеј га прими за свог послушника и нареди му да потпуно одсече своју вољу и да слуша свог духовног оца. Неколико дана даваше му да једе колико хоће, после извесног времена ускраћиваше му по једну четврт, па после неког времена опет једну четврт, докле га не навиче да пролази с најмањом мером хране, вазда говорећи му: "Једење је навика и колико ко навикне, онолико и једе". И спасе се и прослави се потпуним послушањем. И оста за навек пример монашке послушности и преданости свом духовном оцу. Живљаше овај млади светитељ у VI веку.



Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

19. ФЕБРУАР

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА АРХИПА, ФИЛИМОНА И АПФИЈЕ

Свети апостол Архип, један од Седамдесеторице, беше после светог Епафраса епископ у Фригијском граду Колосима, по сведочанству светог Амвросија. Зато га у својој посланици Филимону свети апостол Павле назива својим другаром у војевању. А свети Филимон беше угледан грађанин у Колосима. За свету пак Апфију свети Златоуст каже да је била Филимонова супруга. Овај свети Филимон када верова у Христа, дом свој начини црквом, јер се ту сабираху сви хришћани из Колоса, и у дому његовом као у цркви вршаху богослужења. Потом свети Филимон би од апостола рукоположен за епископа ради апостолства. Јер у то време свети апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место а неке као мисионаре путујуће по разним местима. Ови путујући епископи називали су се апостолствујући епископи, јер су били слати на апостолску проповед. И свети Филимон је био један од таквих епископа, увршћен у лик свете Седамдесеторице апостола. Путовао је по фригијским и другим градовима, проповедајући реч Божју. А пише за њега да је био и у Гази епископ.
Света Апфија стројаше домашњу цркву у Колосима, дан и ноћ служећи Богу у посту и молитви, и одмараше свете који су се трудили у проповедању Еванђеља Христова. Хранила је сиромахе, просјаке и странце, тако да је њен дом био не само црква, него и гостопримница, и болница, и склониште свима који нису имали где главе склонити. У време пак неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосима беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Свети Архип и свети Филимон, који су у то време били ту, служаху свету службу. Незнабошци, пуни мржње на хришћане, сазнавши за овај скуп, нападоше их изненада, и разјурише Христово стадо, једне бијући а друге убијајући. Свете пак апостоле, Архипа и Филимона са светом Апфијом ухватише, и одведоше градоначелнику ефеском Артоклису. И он нареди да их све подједнако муче. Најпре их повалише на земљу и немилосрдно моткама тукоше, па их по земљи вукоше. Затим их сваког посебно у земљу до појаса закопаше, па камењем тукоше. И тако светог Филимона и свету Апфију убише, а светог Архипа једва жива из рупе извадише, и оставише деци на забаву. Деца се скупише, и светитеља ножевима избодоше. И тако апостолска тројица светих мученика претстаде на небу престолу пресвете животворне, божанске и нераздељиве Тројице.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДОСИТЕЈА ученика преподобног Доротеја

Ваистину блажени ава Доротеј[1], пошто заволе монашки живот по Богу, оде у киновију оца Серида[2], где нађе многе и неке велике испоснике безмолвнике. Међу овима беху најизврснији два велика старца: преподобни. Варсануфије, и његов ученик и сапосник ава Јован[3], звани пророк, због дара прозорљивости који имађаше од Бога. И Доротеј свим срцем предаде себе на послушност овим испосницима.
Док је блажени ава Доротеј живео у киновији аве Серида и проходио подвиг светог послушања, поменути свети старци нађоше за добро да отац Доротеј подигне болницу и сам се стара о њој. Јер су се братија, кад би се разболели, много патили, пошто није било никога да их гледа. И помоћу Божјом отац Доротеј подиже болницу уз помоћ свога рођеног бpaтa пo телу, који му даваше све што беше потребно за зидање. И служаше ава Доротеј болесницима са још неколицином побожне братије, јер на ту службу беше одређен од отаца.
Једнога дана позва га к себи игуман ава Серид. Он оде и затече код њега неког младића у војничком оделу, врло милог, који том приликом беше дошао у манастир са неким драгим игуману људима из кнежевог двора. Ава Серид издвоји се насамо са ава Доротејем, и рече му: Ови људи доведоше овог младића, и кажу да жели да остане у манастиру. A ja се бојим да то није син неког велможе, или неко који је нешто украо или какво друго зло учинио, па хоће да умакне. И ми можемо да награјишемо. Јер ни његов лик, ни његов изглед, не одају човека који жели монаховати.
Уствари, тај младић беше рођак неког војводе: живео је у сваком изобиљу, одрастао у удобности и уживањима, и никада није био чуо за реч Божју. Али једном приликом неки војводини пријатељи причаху у његовом присуству о светом граду Јерусалиму. И јави се жеља младићу да види Свети Град. И мољаше војводу да га пошаље да види света места. Нe желећи да му одбије жељу, војвода нађе једног присутног пријатеља свог, који је одлазио за Свету Земљу, и замоли га да му учини за љубав и поведе са собом његовог младог рођака да види света места. Он пристаде и поведе младића, и заједно са својом женом указиваше му сваку пажњу и помоћ. А кад дођоше у Свети Град, и поклонише се светим местима, отидоше у Гетсиманију. Тамо беше једна икона Страшног суда Божјег: на њој престављене разне љуте муке у паклу. Младић стајаше пред том иконом замишљен и задивљен. Затим угледа једну чесну жену у пурпурној хаљини, која стајаше близу њега. И она стаде говорити о свакој муци у паклу посебно, и много штошта рече му саветујући га. Слушајући је, он ћуташе и чуђаше се, јер, као што би речено, он никада није био чуо за реч Божју, нити је што знао о Страшном суду. И обративши joj ce <http://joj.ce>, он је упита: Госпођо, шта треба да чини човек, да би се избавио тих мука? А она му одговори: Пости, не једи меса, и моли се често, па ћеш се избавити мука. - Пошто му даде ове три заповести, пурпуроносна жена постаде невидљива. А он обиђе сву околину тражећи је, јер је сматрао да је то жена као друге, и не нађе је. Но то беше пречиста и пресвета Дјева Марија Богородица. Од тада младића захвати умилење, и он стаде испуњавати оне три заповести, што му их даде она госпођа у Гетсиманији. А војводин пријатељ, видећи младића где пости и не једе меса, туговаше због војводе, који је веома волео младића и ценио као неку величину. Војници пак који беху с њим, видећи шта се збива с њим, говораху: Чедо, то што ти радиш, није за оне који живе на свету, него ако желиш да такав живот водиш, онда иди у манастир, и спашћеш душу своју. Али он, не знајући ништа о Богу, ни шта је то манастир, него само држећи оне три заповести дате му у Гетсиманији, одговараше им: Водите ме куда знате, јер ја не знам куда да идем. - Онда неки од њих, пријатељи аве Серида, узеше га и доведоше у манастир. Игуман Серид стави у дужност блаженом Доротеју да разговара са младићем, и сазна о њему што треба. Свети Доротеј му је дуго говорио, а он је на све то одговарао само ово: Желим да се спасем.
Онда отац Доротеј оде ави игуману, и рече му: Ако желиш да га примиш, прими га без бојазни, јер нема никаква зла. И одговори му ава: Учини ми ту љубав, оче, па га ти узми код себе, и учи га спасењу. А смиреноумни Доротеј одбијаше то, говорећи: To je изнад мојих сила, да примим на себе ма чије бреме. На то му ава игуман рече: Ја носим твоје бреме, носићу и његово, што се ти секираш? Онда му блажени Доротеј одговори: Пошто си тако одлучио, аво, онда обавести о томе великога старца Варсануфија. Игуман рече: Добро, рећи ћу му.
И оде игуман те извести о томе великог старца. А свети Варсануфије рече оцу Доротеју: Прими тога младића, јер ће га Бог тобом спасти. - Тада га отац Доротеј прими с радошћу, и узе га поред себе у болницу. А младићу беше име Доситеј. И када би време да се једе, рече му отац Доротеј: Једи, наједи се, само ми кажи колико си појео. И он дође и каза му: Поједох хлеб и по. - А хлеб је имао четири литре. И упита га отац: Је ли ти то доста, Доситеје? Он одговори: Да, доста ми је, господине мој. Упита га отац: Јеси ли гладан? А он одговори: Нe, господару, нисам гладан. Тада му рече: Други пут поједи један хлеб и четврт од другога хлеба, а ону другу четврт преполови, и пола поједи. И учини тако Доситеј. И упита га отац: Јеси ли гладан, Доситеје? Он одговори: Да, господине мој, гладан сам мало. - А после неколико дана опет га упита отац: Како си Доситеје, јеси ли гладан? Доситеј му одговори: Нисам, господине, молитвама твојим добро сам. Онда му рече отац: Сада ускрати себи ону другу половину четврти, те једи један хлеб и четврт једну. И учини тако Доситеј. - А после неколико дана опет га упита отац: Како си сада, чедо, јеси ли гладан? Он одговори: Добро сам, господине. Рече му светитељ: Раздели и другу четврт на две половине, па једну половину поједи а другу остави. И учини тако Доситеј. И тако, уз помоћ Божју, од шест литри он се заустави на осам унција (једна унција износи 30 грама). Јер и у једењу постоји навика; и колико неко навикне да једе, он толико и једе.
А беше јуноша Доситеј тих и кротак у сваком послу који је радио. Служаше болнима у болници, и служење његово беше свакоме пријатно и успокојавајуће, јер све рађаше чисто. А кад би се десило да, преморен, рекне коју љуту реч неком болеснику, одмах би се удаљио у болнички магацин и тамо плакао. Други би болничари долазили да га утеше, али је он остајао неутешан. Тада су они одлазили и говорили оцу Доротеју: Учини љубав, оче, те види шта је с овим братом, јер плаче, а не знамо због чега. - И улазио је отац Доротеј, затицао га где седи на земљи и плаче, и питао га: Шта ти је, Доситеје, те плачеш? Доситеј је одговарао: Опрости ми, оче, јер се разљутих и зло рекох брату своме. И отац му је на то говорио: Да, Доситеје, ти се гневиш, и не стидиш се гневећи се и говорећи зло брату своме? Нe знаш ли да је он Христос, и ти Христа вређаш? И Доситеј је обарао главу доле, ништа не говорећи. И кад би отац Доротеј видео да је Доситеј плакао доста, он би му тихо говорио: Бог ће ти опростити. Устани, и од овог тренутка почнимо себе да поправљамо, и потрудимо се убудуће за боље. - Чувши то, Доситеј би одмах устао, и с радошћу трчао на своју службу, као да је добио опроштај од Бога. Болничари монаси открише Доситејев обичај, и кад би га видели где плаче, они су говорили: Има нешто код Доситеја; он је нешто сагрешио. Тада би одлазили блаженом Доротеју, и говорили му: Оче, иди у болнички магацин, тамо те очекује један посао. - И када би он ушао у магацин, налазио би Доситеја где седи и плаче. И одмах му је било јасно да је Доситеј рекао неку злу реч, и питао: Шта је, Доситеје? Јеси ли опет Христа увредио? Јеси ли се опет разљутио? Зар се не стидиш? Што се не поправљаш? - А Доситеј је и даље плакао. И кад би отац Доротеј опет видео да је Доситеј довољно плакао, он му је говорио: Устани, Бог нека ти опрости! Опет почни спочетка, и поправљај се убудуће! - И он би одмах с вером одбацио своју тугу, и одлазио на свој посао. А болесницима је врло добро спремао постеље. Толико је пак био изврстан и ревносан у исповедању својих помисли, да је много пута, кад би удобно наместио постеље, а блажени би Доротеј пролазио мимо, говорио овоме: Оче, оче, помисао ми каже: Добро спремаш постеље. A свети Доротеј му је одговарао: Чудна ми чуда! ти се показујеш добар слуга и изванредан собар, али ниси постао добар монах.
Преподобни Доротеј није му никада допуштао да има пристрашће ма према којој ствари. И блажени Доситеј све од оца свог примаше с вером и љубављу, и у свему га свесрдно слушаше. А кад му је требало одело, отац Доротеј му је давао да сам шије. И он га је шио веома марљиво и пажљиво. И кад би га довршио, ава Доротеј га је звао и питао: Доситеје, јеси ли сашио одело? И он је одговарао: Да, господине, сашио сам га и урадио добро. Тада би му ава рекао: Иди дај га брату том и том. И он би одлазио, и с радошћу га давао. И опет би му ава Доротеј давао друго одело да шије. И кад би га овај сашио, ава би му опет рекао: Дај то одело том и том брату. И он је одмах давао, нимало не жалећи нити негодујући. Јер је свако добро творио свим срцем.
Једном приликом манастирски економ донесе од ковача добар и диван нож. Доситеј га узе и оде к оцу Доротеју, говорећи: Брат економ донесе добар нож, и ја га узех. Ако ти наредиш, задржали би га за болницу, јер је врло добар. (Јер блажени Доротеј није ништа ново и лепо узимао за болницу, већ само оно што је старо). А ава му рече: Донеси да видим да ли је добар. Доситеј му пружи нож, говорећи: Добар је, оче. - И отац Доротеј виде да је нож заиста добар. Али пошто није желео да ученик његов има пристрашће за ма коју ствар, он га упита: Доситеје, то ли ти волиш, да будеш роб овоме ножу, а не роб Богу? To ли ти желиш, Доситеје, да се пристрашћем вежеш за овај нож? Зар се не стидиш што желиш да тобом овлада овај нож а не Бог? - Слушајући то, Доситеј ћуташе оборене главе. И пошто га довољно укори, преподобни му рече: Иди, остави нож, и да га ниси дарнуо.
И блажени Доситеј толико владаше собом, да никада не додирну тај нож, док су се други служили њиме. Нити икада рече у себи: Зашто је само мени наређено да не дарнем нож? Нисам ли ја што и остали? - Тако што он никада и не помисли, него је све што му је отац говорио с радошћу творио. И тако је радио за све време свога краткотрајног житија у манастиру. Јер поживе пет година, и сконча у послушању, ни у једној ствари не учинивши по својој вољи. Нити ишта учини из пристрашћа.
А када се разболе, и стаде пљувати крв, - јер умре од сушице, - неко му рече да су ровита јаја добра за оне што крв пљују. Знао је за то блажени Доротеј, и много се трудио око Доситијева оздрављења, али му не паде на ум за ровита јаја. А Доситеј му се обрати: Оче, рекао бих за једну ствар, за коју сам чуо да ми може помоћи у овој болести, али не желим да ми то учиниш, пошто ће ме мучити помисао. Ава га упита: Реци ми, чедо, која је то ствар? Он му одговори: Дај ми реч, да ми нећеш дати ту ствар, да ме не би мучила помисао. Свети Доротеј му рече: Добро, учинићу како желиш. Тада му болник рече: Чух од неких, да су ровита јаја од помоћи онима што крв пљују. Али, Господа ради, пошто се сам ниси први сетио да ми то даш, онда ми сада немој давати, због помисла мог. Одговори му отац: Добро чедо, пошто не желиш, ја ти нећу дати. Само не тугуј. - А старао се ава да му место ровитих јаја да нешто друго. Ето, и у таквој болести он је одсецао вољу своју.
Доситеј имађаше свагда на уму Бога, јер га отац Доротеј научи да увек говори: Господе Исусе Христе, Боже мој, помилуј ме! - и још: Сине Божји, помози ми! - И ова му молитва стално беше у устима. А кад га болест силно стеже, рече му ава Доротеј: Доситеје, брини се за молитву; пази да је не изгубиш! Он му одговори: Добро, оче, моли се за мене! - А кад веома изнеможе од болести, опет га упита ава: Шта је, Доситеје, како молитва? траје ли једнако? Он му одговори: Да, оче, молитвама твојим. Затим, кад болест његова достиже врхунац, упита га ава: Како молитва, Доситеје? Тада он одговори: Опрости, оче, више не могу да је држим. На то му рече отац: Остави дакле молитву, само имај у памети Бога, и сматрај као да је Он пред тобом.
Доситеј се веома мучаше у болести. И посла поруку великом старцу Варсануфију, говорећи: Отпусти ме, оче, јер више не могу да живим. А велики старац му отпоручи: Трпи, чедо, јер је близу милост Божја. Блажени пак Доротеј, гледајући га тако тешко болесна, туговаше, да од болова на неки начин не сиђе с ума. После неколико дана болесни Доситеј поново посла старцу поруку: Господару мој, више ми је немогуће да останем међу живима. Тада велики старац Варсануфије одговори: Иди с миром, и претстани Светој Тројици, и моли се за нас!
А кад братија чуше за такав одговор великог старца, стадоше негодовати и говорити: Шта је велико учинио Доситеј? Какав је то подвиг његов, те је добио такав одговор од светог старца? - Но братија заиста нису знали да се он веома подвизавао: јео је сваки други дан, и творио бдења и мимо прописаних бдења. Братија нису примећивали да он упражњава неко нарочито уздржање; виђали су да мало једе, и то остатке од болесничке хране. Међу братијом беху неки који су дуго времена упражњавали уздржање, и узимали храну сваки други дан, и двострука бдења творили. И они, чувши такав одговор светог великог старца Варсануфија болесном младићу, који је једва пет година провео у манастиру, беху збуњени. Но они нису знали његово подвизивање, и његово безпоговорно и свесрдно у свему послушању, јер никада не учини ништа по својој вољи. И кад се понекад дешавало да му блажени Доротеј нареди нешто исмевајући га, он је одмах трчао и извршавао то без размишљања. Тако једном би ово: Пошто дође у манастир, Доситеј је имао обичај да говори гласно. А блажени Доротеј, као исмејавајући га, рече му једном: Доситеје, потребна је чаша чистога вина, иди и донеси. И он оде и донесе пуну чашу вина, и хлеба, и пружи му да би добио благослов. A отац Доротеј, као чудећи се, гледаше у њега, и упита га: Шта желиш, Доситеје? Он одговори: Наредио си да донесем чашу чистога вина; дај ми благослов! Тада му рече отац: Неразумниче, пошто говориш громко као Готи кад се напију, зато ти рекох, донеси чашу вина, јер и ти као пијан Гот вичеш. А он чувши то, сатвори метаније, метну пред њега што беше донео, и отада говораше тихо.
Једном приликом дође Доситеј к преподобном Доротеју да га пита за нешто из Светог Писма, јер због чистоте ума свог он поче да разумева извесне ствари из Светог Писма. Отац пак Доротеј није желео да се бави Светим Писмом, него да себе чува смирењем. Када га дакле Доситеј упита, он одговори: Нe знам. А када Доситеј понова дође и упита га за неку другу главу из Светог Писма, он му опет одговори: Нe знам, него иди и запитај оца игумана. И он, не размишљајући, оде. А отац Доротеј пре тога беше рекао игуману: Ако дође Доситеј да те пита за неке ствари из Светог Писма, ти га избиј мало. Кад дакле Доситеј дође к игуману, и упита га, игуман га стаде бити, говорећи: Зашто не ћутиш, кад ништа не знаш? Зар се ти усуђујеш да питаш о томе? Брини се ти за нечистоћу своју. И много таквих ствари рече му, и отпусти га, ударивши му и два шамара по образима. А он се врати к оцу Доротеју, показа му своје образе румене од шамара, и рече: Имам и на леђима знак од ударца. И блажени Доситеј не рече оцу своме: Зашто ме ти ниси исправио, него си ме послао игуману? - Ништа такво он не рече, већ све што долажаше од њега он примаше с вером, и извршиваше не размишљајући.
А када га је отац Доротеј испитивао поводом помисли и, пошто би их исповедио, давао му упутства како да се бори са помислима, он се онда потпуно држао очевог упутства и поуке, и више се није враћао на исповеђене помисли. Ово пак необично делање Доситејево остала братија нису знали, па су зато и негодовали поводом онаквог одговора њему од светог Варсануфија.
А какву је славу Бог припремио Доситеју за његово свето послушање, као и преподобном Доротеју за његово добро руковођење нових монаха, који тако брзо ученика свог блаженог Доситеја приведе к Богу кратком и сигурном стазом, би откривено на овај начин. Нe много дана по Доситејевом престављењу дође у манастир неки велики и свети старац, и би угошћен као странац. Желећи да види преминуле свете оце ове киновије, он се помоли Богу да му открије за њих. И виде све оце заједно, где у хору стоје на месту светлом, а усред њих беше један младић сав весео. И после тог виђења он упита, ко је тај младић кога он виде у хору светих. И када описа какав изгледа, сви разумеше да је то Доситеј. И прославише Бога, удивљени, што за тако живљење и за тако кратак боравак удостоји блаженог Доситеја толике славе. Јер се он држаше пoслушања, и отсецаше вољу своју, потчинивши је своме старцу као Богу. И претстаде са светим оцима јединоме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, који живи на небесима, и на смирене и послушне гледа; Њему слава вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ РАВУЛЕ

Овaj свети отац Равула био је у време цара Зенона (474-491 г.). Родио се у сиријском граду Самосати[4]. Васпитавао га је врло чувен човек, по имену Варипсава. Изучио је сиријски језик. Пошто је измлада упражњавао сваку врлину, постаде монах. Удаљивши се од људи, живео је сам по планинама и пештарама, као некада велики Илија и Јован Крститељ. Касније пак, после неколико година, он са некима оде у Финикију[5]. А пошто тамо још више блисташе својим врлинама, он због тога постаде познат свима, иако то није желео.
Уз помоћ цара Зенона и бејрутског епископа Јована он подиже манастир у планини. Тада се овај божанствени Равула, и они са њим, налазио међу идолопоклоницима, као што су се Павле и Варнава, или Петар и Јован, налазили међу Јеврејима. Стога је он идолопоклонике понекад изобличавао, a понекад поучавао. И скоро све их приведе богопознању. To беше прво и изванредно дело које учини блажени Равула. А када се после смрти цара Зенона зацари Анастасије Дикор[6], 491 год., уз његову помоћ преподобни Равула сазида други манастир у Цариграду, који се назва по имену Равуле. Исто тако он основа и многе друге манастире по разним местима.
Преподобни Равула беше према свима пажљив, приступачан, поучљив, нежан, љубак, братољубив и милосрдан. А када би га зли ђаво узнемирио ма којом страшћу, он је против сваке страсти изводио по неку изреку Светог Писма, и тако их одгонио од себе. Знао је врло много изрека и из Старог и из Новог Завета.
Живео је преподобни Равула до у дане Јустинијана Великог, који сазида цркву Свете Софије. А кад му би нешто преко осамдесет година, он чу глас с неба који му говораше: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). Касније, одболовавши мало, отиде ка Господу, око 530 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЕВГЕНИЈА И МАКАРИЈА, исповедника

Када се по попуштењу Божјем зацари 361 год. Јулијан Отступник, хришћани бежаху и скриваху се, да не гледају мрске жртве које овај пагубник приношаше идолима. А цареви једномишљеници, незнабошци, не само учествоваху у његовом бесу, него на тај начин и спремаху себи гориво за мучење у вечном огњу, јер још и хришћане примораваху силом да учествују у њиховим гадостима. Тада бише ухваћени и ове слуге и јунаци Христови: Евгеније и Макарије. И пред Отступником исповедише Христа - истинитог Бога и Судију живих и мртвих, а изобличише њега - безбожног и злотворног насилника, јер веру Христову погази и постаде идолопоклоник. Безбожник се на то наљути, и нареди да их везане обесе главачке, па да испод њих запали ђубре које би дуго и дуго горело и димом их угушило. Затим нареди да се ужеже гвоздена леса, и на њу голи ставе свети мученици. Тако мучени, они, са очима упереним у небо, и благодаћу Божјом крепљени, изобличаваху злотворство и безбожност Отступникову. Тада зверолики нареди да их окују у тешке окове, и тако отерају у прогонство у Мавританију, у Африци. А свети мученици се радоваху што их прогоне Христа ради, и весели певаху: "Благо онима којима је пут чист, који ходе у закону Господњем" (Пс. 118, 1). А кад стигоше у Мавританију, попеше се на једну гору, и тамо живљаху сами.
А урођеници им говораху: Уклоните се, браћо, са тог места, јер ту обитава страшан дракон, који погубљује све који му се приближе. А светитељи им рекоше: Покажите нам пештеру у којој се налази дракон. И они им издалека показаше пештеру. Тада славни мученици преклонише колена на земљу, и помолише се. И, о чуда! тог часа би гром с неба и удари дракона, који покуша да бежи, али не имађаше снаге. И тако он изгоре, и са њим и земља око њега, а ваздух се испуни смрада. Видевши ово чудо, урођеници незнабошци повероваше у Христа.
Онда се светитељи попеше у драконову пештеру, и проведоше тамо у молитви пуних тридесет дана, ништа не једући и не пијући. Али им после тога дође глас, говорећи: Слуге истинитог Бога и Господа нашег Исуса Христа, идите до оне оближње стене. А кад светитељи погледаше, видеше светлост на једној стени, и, о чуда! стена се одмах раздвоји, и из ње потече јака вода. Светитељи узеше од воде, и напише се. Окрепљени силом њеном, они утолише глад и жеђ своју. А тридесет и осмог дана они молише Бога, да их из овог живота преведе у други. И Господ услиши молбу њихову, и прими душе њих двојице, који су га славили и благосиљали[7].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОНОНА

Конон, преподобни отац наш, родом беше из Киликије. Још као врло млад постаде монах у манастиру, званом Пентукла, близу Јордана. Би рукоположен и за презвитера, и достиже врхунац подвижништва. А тадашњи архиепископ јерусалимски Петар, сазнавши за његово чудесно подвизивање, одреди га да крштава све који долазе у Јордан. И он их помазиваше светим јелејем и крштаваше. А пошто је требало да и жене крштава, било му је зазорно као човеку, и зажеле да се удаљи од киновије. И како му ова помисао да се удаљи долазила често, јави му се блажени Јован Крститељ и Претеча, говорећи му: Остани, и ја ћу ти помоћи у борби са искушењима.
Једног дана дође нека девојка из Персије да се крсти. Она је била тако изванредно лепа, да светитељ није могао да је миропомаже нагу. И остаде девојка два дана немиропомазана и некрштена. Чувши за то, архиепископ се зачуди старчевој саблазни, и хтеде да одреди неку достојну жену да миропомазује и да крштава жене. Али, то је било немогуће, пошто је место било пусто, а и због других околности. Но старац оде, рекавши: Нe могу више да останем на овом месту. Тада га срете изван киновије чесни Претеча. и рече му благо: Врати се у свој манастир, и ја ћу те ослободити од искушења. А ава Конон му љутито одговори: Веруј ми нећу да се вратим, пошто си ми често обећавао да ме ослободиш, па ништа ниси учинио.
Тада га заустави божанствени Претеча, и осени му чесним крсним знаком доњи део тела, и рече: Веруј ми, аво Кононе, ја сам желео да ти добијеш награду за борбу са искушењима. Но, сада се врати у манастир, и више не сумњај поводом овога. - И старац се поврати у киновију, и сутрадан миропомаза и крсти девојку Персијанку, не приметивши да је жена. И поживе преподобни после тога још двадесет година. A постиже крајње бестрашће, тако да се мишљаше да је постао надчовек - υπερ ανθρωπον. Уснуо у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СОФРОНИЈА ЕПИСКОПА

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАКСИМА, ТЕОДОТА И ИСИХИЈА и свете мученице АСКЛИПИОДОТЕ

Овa три света мученика, изведени пред судију у Адријанупољу, у време цара Максимијана, не хтедоше се одрећи Христа. Зато поднесоше многе муке. Најпре их обесише о дрво, и стругаше гвозденим четкама. Затим их гонише и вукоше из града у град. После тога их дадоше зверовима да их поједу, али благодаћу Божјом бише сачувани неповређени.
Исто тако света Асклипиодота би ударана о земљу, вешана о дрво, и затим привезана за једног бика. После тога су је каменовали, и вукли по гајевима и гудурама, и најзад јој отсекли главу.
И тако ови блажени добише венце мучеништва. Пострадаше крајем трећег века.

СПОМЕН СВЕТЕ ПРЕПОДОБНЕ МУЧЕНИЦЕ ФИЛОТЕЈЕ АТИНСКЕ[8]

Дивна су и достојна препричавања божанска страдања и подвизи древних Мученика и Преподобних. Она имају силе да покрену и потстрекну на подражавање чак и немарне и лење душе. Недостајање међутим данас таквих Светих чини људе да се изговарају и да подвиге и врлине Светих приписују не њиховој доброј вољи и благодати Божјој, него приликама тадашњег времена. Зато су већма достојнији дивљења и похвале они људи и жене који су у наша времена, или нешто пре нас, пошли стопама древних Мученика и Подвижника, и својом мученичком смрћу или подвижничким живљењем прославили Бога и зато били од Њега богато прослављени. Јер Господ зна да прославља оне који Њега прослављају (ср. 1 Цар. 2, 30). Једна од таквих, која крену путем древних Мученица и Преподобних, јесте и света Филотеја о којој овде говоримо.
Ова блажена Филотеја би родом из знаменитог града Атине. Мајка јој се звала Сирига, а отац Ангел Бенизелос. (Сродници из ове фамилије живе и до данас у Атини). Обоје беху благочестиви, племенити и богати. Особито Сирига беше богата не само по спољашњем сјају, него и по унутрашњој племенитости душе, јер беше изобилно богата многим врлинама, а особито христоликом милостивошћу. Но пошто беше нероткиња и без деце жалошћаше се врло, али не прибегаваше људским вештинама и лекарствима, као што раде многе жене данас, него са добром и јаком вољом, подражавајући у томе ону богоблагодатну пророчицу Ану, прибегаваше к Богу, свемоћноме и свеблагоме Лекару, и молитвеном посредовању пречисте Приснодјеве и Богородице Марије. Њу особито мољаше да разреши њену жалосну неродност и да јој подари чедо. Господ, који чини вољу оних који Га се боје (Пс. 144, 19), није презрео њену молитву. Јер једнога дана, када она по обичају уђе у храм Богородичин, и када због изнемоглости од дуге, топле и свесрдне молитве, заспа кратким сном, виде у сну да нека велика и сјајна светлост дође од иконе Богоматере и уђе у њену утробу. Кад се пробуди размисли мало и закључи да то што виде у сну означава услишење њене молитве, те отиде кући. Ускоро затим она заче и роди кћер којој даде име Ригула. To би 1522. год.
Ова блажена девојчица, као дете од Бога облагодаћено, још од малена наговештаваше у себи врлинске и боголике подвиге, које ће имати да учини касније. Напредујући у телесном узрасту, она је расла и духовно, јер је имала пред собом живи пример своје мајке. Као дрво засађено крај извора воде, тако се и она труђаше да донесе стоструки род. Кад стиже до своје дванаесте године, један од првих богаташа у граду затражи је да се ожени њоме. Ова блажена никако не пристајаше на то, јер то беше противно њеном богољубивом циљу, пошто је у срцу свом желела да очува девичанство и да поживи подвижнички. Но услед великог наваљивања и приморавања њених родитеља, који јој свакодневно досађиваху да немају другог наследника осим ње коме би оставили своје имање, она и преко воље пристаде и удаде се. Муж њен беше човек груб и нечовечан и мучаше је свакодневно разним злостављањима и казнама. Ова блажена све то трпљаше са захвалношћу Богу, стapaјући се на сваки начин да исправи овог свог не супруга него тиранина. Час се мољаше Богу да га исправи и промени му ту грубијанску и зверолику нарав, а час опет поучаваше га и исправљаше речима и примерима. Тако она поживе с њим пуне три године у невољама и мукама, док се Бог, видећи њено трпљење и непокајаност њеног супруга, не смилова и не покоси њега српом смрти.
Пошто на тај начин света би ослобођена од свог злог супруга, она живљаше од тада у очевом дому са једним циљем: да угоди Богу врлинама. И она се даноноћно мољаше Богу да је укрепи у намери коју је и раније имала. Мада родитељи њени опет не престајаху да јој намећу и други брак, јер је тражаху многи богаташи у граду због њене племенитости и богатства, но то им сада све беше узалуд. А беше узалуд јер она у својим непрестаним молитвама Богу, које му принонаше као жртве хвале, би удостојена божанског виђења које је учврсти у њеној богољубивој и богоугодној намери и одлуци. Пошто проведе десет година као удовица њој умреше родитељи, те се тако ослободи и те препреке која јој беше на путу. Она захвали за то Богу и отпоче да са смиреноумљем упражњава строжији подвижнички живот, подвизавајући се у постовима, бдењима и молитвама, и сабирајући као трудољубива пчелица слатки мед врлина.
Најпре ова блажена, по заповести коју јој даде свети апостол Андреј Првозвани, кога виде у визији, сазида женски манастир по имену Светог Андреја[9], затим га обогати келијама и другим нужним грађевинама и снабде га метосима и имањима, да би монахиње, које се буду ту подвизавале, имале од чега да живе. Овај манастир у Атини постојао је благодаћу Христовом дуго времена и у њему су живеле монахиње. Манастир имађаше и многе златоткане одежде и свештене сасуде, потребне за веће годишње празнике и свеноћна бденија. После њене смрти манастир се украшавао ризницом њених светих моштију, које су биле положене и уризничене на десној страни олтара, и сви су им се благочестиво клањали и целивали их. Из њих се изливао дивни благоухани мирис као јавно сведочанство и знак њене светости.
По завршетку изградње овог манастира ова блажена прва од свих обуче монашку ризу у њему и тада доби име Филотеја. Напустивши све што је светско она крете са радошћу на пут подвижништва и са собом доведе у манастир и све жене које су дотле радиле у кући њеног оца, а које је она већ била припремила за монашко живљење по Богу. И не само оне, нeгo блаженој Филотеји следоваше и многе друге благородне и богатије девојке из града, које, одричући се светских пролазности, постајаху монахиње и подчињаваху се овој блаженој као игуманији. Јер која се од њих могла одупрети да је не привуку њене душеспасоносне и слатке речи, њена кротка нарав и остале њене врлине? Поред тога, ко би могао да достојно похвали још и њену милостивост и човекољубље, које је имала према невољницима и страдалницима, и њену свакодневну бригу за њих, јер је са апостолом Павлом и она говорила: Ко ослаби и ја да не ослабим? (2 Кор. 11, 29).
Довољан су доказ њене милостивољубиве и милосрдне душе оне болнице и гостопримнице, које је подигла недалеко од манастира[10]. У њима је она и сама лично посећивала болеснике и хранила их, не само храном и телесним потребама, нeгo и утешним еванђелским речима које хране душу. Тако је она, по апостолу Павлу, бивала свима све, да какогод спасе кога (1 Кор. 9, 19-22).
Пошто света Филотеја постаде свима познати извор милостиње и милостивости, то се сви потребити стицаху к њој. Ово доведе њен манастир у тешку немаштину, те монахиње у манастиру почеше да гунђају против светитељке и да јој малодушно пребацују што их лишава најнужнијих потреба за живот. Међутим богоблагодатна Филотеја не престајаше да их поучава, говорећи им да имају вере у Бога који храни и птиће када цвркућу к Њему. Притом им саветоваше да се ослоне на речи Спасове: "Иштите најпре Царства Божјег и правде његове, и остало ће вам се све додати" (Мт. 6, 33). Ово се заиста ускоро и деси. Јер два истакнута човека из града, по Божјем промислу дођоше у манастир ради поклоњења и дадоше светој Филотеји изобилну милостињу. Тада сестре прославише богатог дародавца - Бога, и удивише се непоколебљивој вери у Њега блажене Филотеје.
У то време Турци беху довели са стране у Атину неке жене, које беху заробили по разним местима и учинили их својим робињама. Није нам овде могуће описати сва она састрадавања и невоље и беде које претрпе ова блажена ради спасавања и ради откупљења тих жена. Испричаћемо само један случај од многих, да би читаоци могли схватити колику је велику ревност и љубав имала ова заиста велика Филотеја за спасење браће и сестара, тј. својих ближњих. Четири од напред споменутих жена, које беху чуле за светитељку, уграбише прилику и побегоше од својих господара, који су их нагонили да се и своје хришћанске вере одрекну, и добегоше к светитељки. Она их са уобичајеном јој љубазношћу прими, и поучи да чврсто стоје за своју веру и да се не жалосте много због ропства. Притом тражаше згодну прилику да их одашље у њихову отаџбину. Међутим не прође много времена а господари тих робиња дознадоше све, па као дивље звери дојурише у келију блажене Филотеје, која је већ неколико дана била болесна, зграбише је и одведоше управитељу града. И тамо је са великом виком и оптужбама стрпаше у мрачну тамницу. Уместо да се ражалости због свега тога ова блажена се обрадова, и беше готова пре да жртвује свој живот, него да ода оне жене које јој беху добегле за помоћ. Тако на самом делу она испуни ону реч Господњу, која каже: "Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје" (Јн. 15, 13). Ко би могао да каже да је ово добро дело ове блажене мање од онога које учини свети велики Василије? Мислим на оно дело када светом Василију дође једном једна благородна удовица и тражаше да он заштити њену чедност, јер је силом нагоњаху да ступи у други брак, - како Светитељ храбро устаде против таквог насиља, и би решен да пре положи своју главу него да изда ову поштену удовицу.
Сутрадан се опет скупи велико мноштво Турака и викаху против свете Филотеје: Заслужила је смрт! као некада Јевреји што викаху против Господа (ср. Мт. 26, 66). Управитељ града, извевши светитељку из тамнице, предложи јој тада да изабере једно од овога двога: или да буде посечена мачем, или да се одрекне своје хришћанске вере. Ал', о безумља његовог! Зар је он веровао да ће таквим претњама уплашити ову блажену! Зар је мислио да ће стрела безбожја његовог моћи да разбије ову чврсту стену вере? Јер гле, чим он то изговори, светитељка му смело одговори: "Ја жудим да претрпим разноврсне муке за име Христа, Кога из све душе верујем и Коме се клањам као истинитом Богу и истинитом човеку. Велику ћеш ми радост учинити ако ме један час раније кроз мучеништво пошаљеш Њему".
Нa овакав смео одговор ова блажена и богољубива Филотеја сигурно да би одмах и добила мученички венац страдања, да нису, по Божјем промислу, онога тренутка дошли хришћани, који разним молбама разблажише гнев управитељев и ослободише ову блажену тамнице, те се тако она поврати у свој манастир. Уствари, и овако она није изгубила мученички венац; јер ако га и не доби, она ипак показа добру вољу и потпуну готовост за страдање. Зато је свеблаги Господ и није лишио тог жељеног страдања, већ ју је удостојио мучеништва, само нешто касније.
Али, није ли можда овај случај, и остале тегобе и невоље, које је свакодневно подносила од тирана - Турака, раслабили и онерасположили светитељку на њеном путу врлине и подвига љубави према ближњима? Ни у ком случају. Јер она и тада продужи чинити свакодневно своја уобичајена добра дела. И не само што она своју душу украшаваше лепотом и красотом врлина, него то чињаше и са душама других. Јер она врлинске људе утврђиваше још више у врлини, а грешне људе обраћаше ка добру и вођаше их покајању. Са тим циљем она је апостолски путовала на острво Кеју (у Егејском мору), где је раније подигла метох свога манастира и где су живеле неке од њених сестара монахиња, које са извесних разлога нису хтеле да живе у Атини. У овом метоху она остаде доста времена поучавајући монахиње правилима монашког живота, па се опет врати у Атину у свој манастир. Овде она опет појача своје богоугодне подвиге: обилно давање милостиње потребитима, гостољубље, свеноћна молитвена стајања и бдења, крајње уздржање, и друге врлине и подвиге.
Украсивши на тај начин себе богоугодним животом и мудрошћу, она би удостојена и дара чудотворства, што ће потврдити и овај случај, између многих других. Неки младић чобанин још од малена беше се одао крађи и другим пороцима. У њега због тога, по Божјем попуштењу, уђе ђаво, те се он потпуно наг скиташе по пећинама и горама. Када би по каткад дошао себи, он је одлазио у околне манастире надајући се да ће у њима наћи себи исцељења. Тако га на крају доведоше и у манастир свете Филотеје. Сажаливши се на њега светитељка га, после дуже и топле молитве, исцели од демона, и он потпуно оздрави. Она га затим поучи и замонаши, и он проведе остатак свог живота у покајању и подвизима, чему се сви дивљаху. Чувши за чудотворство ове блажене, многи из Атине и околних варошица и села долажаху к њој и добијаху душевна и телесна исцељења. Због силног узнемиравања од стране народа, а и због тога што монахиња биваше у манастиру све више и више и не беше довољно места за све, света Филотеја пође и подиже други манастир, то јест метох, мало даље од града Атине, на месту званом Патисија[11]. Нa том новом месту она често провођаше време у подвизима са својим сестрама, а понекад се подвизаваше потпуно усамљена у једној пећини при једном другом манастирском метоху недалеко одатле[12].
Такви беху богоугодни подвизи ове блажене: Богу је угађала, поробљену браћу своју тешила, заробљенице и немоћне жене и девојке штитила, сироте и болесне хранила и крепила. Због тога погани Турци нису могли да поднесу такво хришћанско живљење њено. Једнога дана, док је она била са сестрама у свом метоху у Патисији, и док је у цркви држала свеноћно бденије уочи празника светог Дионисија Ареопагита, изненада дођу неки Турци, који су је мрзели због њених богоугодних подвига, уђу у манастир њих петорица, зграбе блажену Филотеју и стану је дивљачки тући и мучити. Толико су је тукли и мучили да су је на крају оставили полумртву. Уплашене сестре монахиње узеше је тада и тајно однесоше на једно сигурније место, звано Калогреза, где такође беше један манастирски метох. Од тога догађаја светитељка није више могла да поврати своје здравље. Због великих болова и рана које су јој Турци задали, она је стално лежала у кревету. Но све то она је храбро подносила и смирено трпела, благодарећи Богу и славећи га што се удостојила да за љубав Његову и љубав невољне браће своје и она пострада. Пошто се тако прекали и опроба као злато у огњу она, после краћег времена, блажено се упокоји и пресели међу небеске хорове дана 19. фебруара 1589. године, удостојивши се двоструког венца, и подвижничког и мученичког.
Двадесет дана после њеног блаженог уснућа место где је лежало њено свето тело чудесно замириса. Тако исто када после годину дана би извршен пренос њених чесних моштију, нађе се тело њено потпуно цело и неповређено, као што се то види и до данашњег дана. Из тела јој излажаше благоухано миро, као јасан доказ њеног богоугодног и врлинског живљења, а на славу и хвалу Свеблагог и Свемогућег Бога и на част и похвалу наше чисте Православне вере. Њене свете и нетљене мошти касније су пренесене у олтар митрополијског саборног храма у Атини, где и данас почивају. На њен празник ту се окупља мноштво народа, и тада на челу свих осталих, отвара њен свети ковчег један од живих чланова фамилије Бенизелу, сродника свете Филотеје; а за њиме се сви остали верници поклањају њеним светим моштима. Њеним богоугодним молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ АНИЈАНА (или АНИНА)

СПОМЕН СВЕТОГ И НОВОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА НИКИТЕ

Нови свештеномученик Христов Никита беше родом из Епира и беше по чину јеромонах. У њему се појави божанска жеља да пострада за Христа, или због подвига духовних које је желео и вршио, или због неког греха у који је можда и он као човек био раније упао. Јер онај који сам по својој вољи ступа на подвиг мучеништва биће да има једно од тога двога. Овај дакле свети, обилазећи оближња села око града Сера и Драме, раздраживаше сујетне Турке проповедајући веру у Христа и ниподаштавајући лажну веру проклетога Мухамеда. Уз то проповедаше и сву тајну Христовог домостроја спасења, и указиваше на сво зло лажног пророка Мухамеда. Тако учећи овај свети Никита, би затворен у тамницу; затим му спалише нос, ставише му трнов венац на главу, забише му трске под нокте, обесише га стрмоглавце и спалише му тајне удове. Потом га одведоше ћушкајући га и бијући га до места осуде, где и сконча обешен 19. фебруара 1809. године. Док му је свето тело висило на конопцу, силажаше светлост са неба и осветљаваше га, а после погреба чинио је и многа чудеса, која и до данас чини на онима који га са вером призивају. Његовим светим молитвама, Христе Боже, помилуј и спаси нас. Амин.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Преподобни Доротеј живео и подвизавао се у шестом и почетком седмог века; упокојио се око 620 год.; спомен његов празнује се 5 јуна.
2. Преподобни Серид живео у шестом веку и основао општежићни манастир у Палестини, близу града Газе; спомен његов празнује се 13 августа и у Сирну суботу.
3. Свети богоносци: преподобни Варсануфије и Јован, празнују се 6. фебруара.
4. Град Самосата - у Сирији, на западној обали реке Еуфрата.
5. Финикија се налазила на северу од Палестине, између Средоземног Мора и Ливанских Гора.
6. Цар Анастасије I царовао од 491 до 518 године.
7. Преставили се 363 године.
8. Житије св. Филотеје написано је ускоро по смрти њеној 1589 г. Постојало је већ у време Матеја II, патријарха Цариградског (1598-1602) када је ова света унета у календар под 19. фебруаром; Житије је штампано по први пут у Венецији 1775 г. и преиздавано је више пута у Атини.
9. Манастир је подигла тамо где и данас постоји црквица св. ап. Андреја у Атини, у улици свете Филотеје, где су данас зграде Атинске архиепископије.
10. Осим тога што је основала манастир и болнице и у партеноне светог манастира смештала девојке хришћанке, штитећи их тиме од греха и исламског зловерја, света Филотеја је организовала, мада тајно, и школе за хрићанску децу у Атини, да се у њима деца уче науци Божјој.
11. Патисија, данашња перифериска четврт града Атине, где се и до данас налази храм св. апостола Андреја, подигнут од преподобне Филотеје у поменутом метоху.
12. To место се налази у данашњем атинском насељу које носи име свете Филотеје; ту је подигнут покрај пећине диван храм, њој посвећен.