ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свети апостол Онисим. Један од Седамдесет. Би роб Филимона, човека богата и угледна у граду Колосају у Фригији, но погрешио нешто своме господару и побеже у Рим где чу Јеванђеље од апостола Павла и крсти се. Па како је апостол Павле и Филимона раније био привео правој вери, то он измири ову двојицу, Филимона и Онисима, господара и роба, написавши нарочиту посланицу Филимону, један од најдирљивијих писаних састава који уопште постоје у Светом Писму. "Молимо те", пише апостол Филимону, "за чедо моје Онисима, којега родих у оковима својим... Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога..." (Фил 1, 10 и 15-16). Тронут овим писмом Филимон заиста прими Онисима као брата ослободивши га робовања. Доцније Онисим буде постављен за епископа од самих апостола и прими Ефеску столицу по смрти апостола Тимотеја. То се види из посланице Игњатија Богоносца. У време Трајановог гоњења Онисим већ као старац би ухапшен и у Рим доведен. Ту је одговарао пред судијом Тертулом, тамновао и најзад посечен био. Тело његово узе нека богата жена, стави у сребрни ковчег и чесно сахрани 109. године.

2. Преподобни Евсевије. Пустињак сиријски. Најпре се подвизавао под руководством светих мужева, а доцније удаљио и осамио у пустињи. Хранио се искључиво биљном храном. Чак ни воћа није окушао. Све време проводио у отвореном простору на молитви, трпећи сваку непогоду времена. Доживео старост од 95 година и мирно се упокојио у Господу 440. години.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

15. ФЕБРУАР

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ОНИСИМА једног од Седамдесеторице

У Фригијском граду Колосама[1] беше један угледан великодостојник, по имену Филимон. Он верова у Христа, и касније се удостоји епископског чина. И би увршћен међу светих Седамдесет апостола. У тог Филимона, пре његовог апостолства, беше један роб, по имену Онисим. Овај нешто згреши своме господару и, побојавши се казне, побеже од њега, и отпутова у Рим. У Риму нађе светог апостола Павла у оковима, и чу од њега свету проповед. И научивши се светој вери у Господа нашег Исуса Христа, он би крштен од апостола, и служаше му у Риму са светим Тихиком. И његово служење апостолу беше од велике користи.
Затим, шаљући светог Тихика са својом Посланицом Колошанима, свети апостол Павле посла с њим и светог Онисима, као што на крају посланице и пише: За мене казаће вам све Тихик, љубљени брат и верни слуга и другар у Господу, кога баш за то и шаљем к вама, да дознате како смо ми и да утеши срца ваша, с Онисимом, верним и љубљеним братом нашим, који је од вас. Они ће вам све казати како је овде (Кол. 4, 7-9). To писа апостол преко Тихика, а преко Онисима написа засебну Посланицу Филимону, молећи га да опрости Онисиму грех, и да га прими не као роба, него као љубљеног брата, и као њега самог - апостола Павла. Притом апостол га у својој Посланици назива сином својим. Он пише Филимону: Молим те за свога сина Онисима, кога родих у оковима својим; који је теби негда био непотребан, а сад је и теби и мени врло потребан, кога послах теби натраг; а ти га, тојест срце моје прими (Флм. 10-12). Филимон то учини с радошћу: он га не само прими љубазно, него му и слободу подари, и посла га натраг у Рим к светоме апостолу Павлу, да му тамо служи. Јер то жељаше сам свети Павле, као што о томе пише Филимону: Ја хтедох Онисима да задржим код себе, да ми место тебе послужи у оковима еванђеља; али без твоје воље не хтедох ништа чинити, да не би твоје добро било као за невољу, него од добре воље (Флм. 13 14).
И би свети апостол Онисим у Риму, служећи светим апостолима све до њихове кончине. А они га поставише за епископа ради проповедања Еванђеља. И после њихове кончине он оде из Рима, и обиђе градове и земље, проповедајући Христа у Шпанији, у Карпетанији, у Колосима, у Патрама. Затим, после светог Тимотеја, и светог Јована Богослова, он доби епископски престо у Ефесу[2]. To ce види из посланице светог Игњатија Богоносца, коју он пише Ефесцима из Смирне, када су га водили из Антиохије у Рим да га баце зверовима. Ту га у Смирни срете свети Онисим са неколико Ефешана. А свети Игњатије пише Ефесцима овако: У лицу Онисима, вашег епископа, који је пун неисказане љубави, ја многе од вас примих у име Божје. Њега молим да вас љуби у Христу Исусу; а вас све молим да се угледате на њега. Јер је благословен Онај који је вама, достојнима, дао да имате таквог епископа. - А пишући из Смирне својим Антиохијанима, свети Игњатије вели: Поздравља вас Онисим, пастир ефески.
Из тога се види да је свети Онисим, пошто је обишао многе земље и градове, као већ стар сео на епископски престо у Ефесу. И пошто је тамо неко време пасао Цркву Божју, он би ухваћен од незнабожаца и у Рим одведен. Ту би изведен на суд пред судију Тертула. Упита га судија Тертул: Ко си ти? Онисим одговори: Хришћанин сам. Судија га упита: Каквог си чина? Онисим одговори: Некада бејах роб једног човека, a caда сам роб благог Господара - Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Судија упита: Какав је разлог те си прешао другом господару? Онисим одговори: Познање истине, и мржња на идолопоклонство. Судија упита: За колико си продан новоме господару? Онисим одговори: Божји Син, Исус Христос, искупивши ме својом скупоценом крвљу од пропасти, преведе ме у непропадљивост. Као што пише у нашем Светом Писму: Искуписте се из сујетног свог живљења, преданог вам од отаца, не пропадљивим сребром или златом, него скупоценом крвљу Христа, као безазлена и пречиста јагњета (1 Петр. 1, 18-19). Судија упита: Шта назива сујетним живљењем ваше Свето Писмо? Онисим одговори: Сујетно живљење је: прељуба, која за кратковремену сласт телесну припрема вечни огањ страсним грехољубцима; среброљубље, због кога се неправда чини ближњима; враџбине, које су од демона, и јесу корен сваког напада и клопке; гордост, која се надменошћу уздиже над другима; завист, која научи братоубиству Кајина и многе друге; оговарање и језик необуздани, који као облак сипа потсмехе на све; лицемерје и лаж, непријатељица истине а другарица ђавола, којом свезли и Еву заведе; гнев, проклети проналазач и подстрекач рата и убиства; пијанство, које је другар неуздржању, а сестра сладострашћу и мајка непристојним речима, лишено добрих мисли, и безобразно по нарави и речи. Све то сачињава сујетно живљење. После свега набројанога, извор и мајка таквог сујетног живљења јесте ваше служење идолима. Јер служење идолима је основ блудочинства, учитељ незнабоштва, ослепљење ума, стројитељ сладострасног раздражења; служење идолима нема части, војује против Господа свих и свега, труди се да уништи истинско богопоштовање; оно је вођ смрти, служитељ ђавола, храна злих, противник врлине, избегавалац нетрулежности, проповедник вашег пагубног закона, другар крвопролића, кнез мржње; оно лови простаке мрежом незнабоштва; оно је присни посредник таме и мрака; оно је туђе светлој благодати; оно своје присталице окива у окове срамних дела; оно је мрски богохулник, који учи славољубљу; оно срамоти седе старце, наређујући им да на глас жречевих труба играју; оно упропашћује девичанску целомудреност; оно празнике своје празнује гвожђем и мачем; оно пролива крв животиња, и на тај начин показује прљавштину своје бестидности; оно разголићује тела људска усред града; оно и жене обнажује; оно приноси своје жртве од убиства и прељубочинства, и разним облицима идолодемоновања разбија умове људске као лађе; оно наређује жречевима својим да једу отровне змије; оно наговара да људи туђе богове једу; оно коље вола, и волу приноси жртву, овцу приноси овци, и изједначује бога и стоку; и човек приноси жртву човеку, истесаном од камена или дрвета, и место здравља врши убиство, бездушним стварима приносећи на жртву душеносна бића. Но зашто много говорити? Та идолослужење и главици белог лука одаје божанско поштовање, да би у великом ослепљењу и незнању ринуло људе у пакао. Видевши у нечестивом и поганом идолослужењу такво сујетно живљење, које Свето Писмо изобличава, ја побегох од њега као од узбурканог мора, и прибегох у добро пристаниште: у праведно и свето живљење, које се налази у светој вери у јединог истинитог Бога, и у љубави према ближњему. И теби саветујем, о Тертуле, да испуњујеш закон о љубави према ближњему: да љубиш ближњег свог као себе самог. На тај начин ћеш и ти, као што сам и ја, познати истину, и оставити привремену сујету и све што је у овом свету. Јер све то пролази као сан и сенка. И убрзо ћеш приступити Творцу свих, Богу, и спашћеш се дошавши у истински разум. Јер Бог се не радује смрти оних који Га гневе, него се весели њиховом обраћењу и покајању, и опрашта им пређашње грехе.
Судија Тертул рече на то: Зар тако ти, не бојећи се мука, не само што сам не пристајеш да се поклониш боговима, нeгo хоћеш да и нас увучеш у твоју заблуду? Одговори свети Онисим: Муке ме твоје не могу уплашити, па макар биле и најљуће, јер ћу ја, тешен надом на будућа блага и крепљен силом Христа мог, поднети све што ми будеш приредио.
Тада нареди судија да светог Онисима баце у најстрашнију тамницу. И свети Онисим проведе у њој осамнаест дана, седећи у њој као у рају светлом и у месту прохладном, и веселећи се у Господу Богу свом. Стицаху се к њему и верни, и слављаху његово страдање, и крепљаху га на подвиг. А присутним невернима светитељ проповедаше реч Божју, и упућиваше их на пут познања истине.
После осамнаест дана судија Тертул се показа милосрдан, и не осуди га на смрт, него га протера из града, и посла на заточење у Путиол. А свети апостол Онисим ни тамо не престајаше проповедати Еванђеље царства Христова и упућивати многе ка вечном животу. Сазнавши за то, Тертул га опет ухапси, и везана изведе на суд преда се. Пошто га испита и виде да је непоколебљив у вери, он нареди да га простру по земљи, и без поштеде бију са четири мотке. И немилосрдно га бијући дуго, сломише му колена и многе друге кости. Најзад му главу отсекоше. Тако свети Онисим сконча 109 године. А жена нека царскога рода, хришћанка по вери, узе његово свето тело, стави у сребрн ковчег, и вршаше спомен његов, стичући себи молитвама његовим сећање Господње на њу у Царству небеском, које нека и ми добијемо у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТА ДBA МУЧЕНИКА

Војници, пострадали за Христа у Тракији сатрвени камењем.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕВСЕВИЈА ПУСТИЊАКА[3]

За овог светитеља не зна се где се родио и ко су му родитељи. Оно што о њему знамо, то и саопштавамо. Помоћу својих подвижничких трудова он стече небеску отаџбину. Најпре је отишао у један манастир и постао монах, а доцније се удаљио на врх једне планине, крај места званог Асиха. И тамо један мали простор оградио каменим зидом; и ту живео блажени без крова и покривача. Одевао се у кожу, а хранио расквашеним грашком и бобом. Понекад је узимао по неку суву смокву, да би окрепио немоћ тела. Од почетка до дубоке старости непрекидно је живео у крајњем уздржању. У старости изгуби већину зуба. Али ни тада не промени начин исхране и обиталиште.
За све време свога пустињаковања овај блажени је јуначки подносио све непогоде временске. Лице му беше опаљено, и тело мршаво да му се појас није могао држати око бедара, него му је падао доле. Он је стога пришио појас за одећу.
Пошто су га многи посећивали, и нарушавали му безмолвије, молитвено тиховање он се повуче у једно оближње аскетиште, подвизавалиште. Огради један крај зидом, и ту упражњаваше своје уобичајене подвиге. Кажу да је у току свих седам недеља Великог Поста јео само двадесет и пет сувих смокава, иако је патио од неке врло тешке болести. У таквим непрекидним трудовима и подвизима храбри подвижник доживе старост преко деведесет година, и онда отиде ка Господу, 440. године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАЈОРА

Беше војник под царевима Диоклецијаном и Максимијаном. А када се налажаше у граду Газа, он би оптужен тамошњом кнезу као хришћанин. Изведен на суд, он изјави да је хришћанин. Тада га без престанка тукоше седам дана, и тако силно, да су се измењали тридесет и шест војника који су га тукли. Крв му је потоцима текла из тела, и обојила сву земљу око њега. И пошто храбри ратник Христов јуначки претрпе тако страшно мучење од војне силе, он давидовски отпутова међу небеску војну силу, предавши душу своју у руке Божје. И доби венац мучеништва. Свети мученик Мајор пострада око 295 године (или по другима 304 год.).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ПАФНУТИЈА, И ЕФРОСИНИЈЕ кћери његове[4]

САБОР СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНБЕЛИСТА ЈОВАНА БОГОСЛОВА у Дијаконисима
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Колосе - град у југозападном делу малоазијске области Фригије; године 64. земљотрес разруши овај град; после тога био обновљен, али никада више није достигао пређашњи сјај. Касније се овај град називао Хони. Данас остало нешто развалина од древнога града. Једна од посланица св. апостола Павла написана житељима овог града.
2. Ефес, крај Јегејског мора, важан трговачки град Мале Азије; један од најбогатијих и најчувенијих градова малоазијских. У њему проповедали Еванђеље: најпре свети апостол Павле, а после њега свети Јован Богослов. Једна од посланица св. апостола Павла написана житељима овога града.
3. Његов живот описа бл. Теодорит Кирски ("Филотеос Историја". 18).
4. У неким Синаксарима њихов се спомен врши данас; иначе 25. септембра, где се налази њихово опширно житије.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Преподобни Аксентије. Врло угледан властелин у Цариграду међу властелом и дворјанима цара Теодосија Млађега. Загрејан љубављу Христовом, Аксентије се замонаши и пребиваше још не дуго време у Цариграду. Када се почеше о њему похвале говорити, он побеже од људских похвала и настани се на једној гори близу Халкидона, која се после прозва Аксентијева гора. Не оствари му се жеља да остане ту заувек скривен од људи, јер нађоше га чобани и разгласише га. И почеше к њему доводити болеснике на исцељење. И он исцели многе. Слепоме поврати вид, губаве очисти, помазав их јелејем, тако и узетога подиже, и многе демонијаке ослободи демона. Све је то за дивљење, али је његова смерност још за веће дивљење. Кад год су га молили да некога исцели, он се бранио речима: и ја сам човек грешан! Но принуђен многим молбама он је приступао исцељењу на следеће начине: или је позивао све присутне да се с њим заједно помоле Богу за болесника; или је прво утврђивао веру у људима, па онда им говорио, да ће им Бог дати по вери; или је говорио над главом болесниковом: исцељује те Господ Исус Христос! То је све чинио, само да се не би чудотворство приписивало њему него Богу Свемогућем. Учествовао на IV васељенском сабору у Халкидону и силно штитио Православље од јереси Евтихијеве и Несторијеве. У дубокој старости узе Господ његову младу душу к Себи 470. године, а старо тело оста на земљи, од које је и саздано.

2. Преподобни Исакије, затворник печерски. Живео је у време светих Антонија и Теодосија. Дошао у манастир као богати трговац. Остави све и раздели сиротињи, а он се преда најстрожем подвигу у зазиданој ћелији. Сам свети Антоније кроз оканце додавао му по једну просфору, и то сваки други дан. Прелештен од демона, који му се јаве у светлости ангелској, он се поклони њима, потом и самом сатани, верујући да је то Христос. Од тога се разболи, и одлежи две године, после чега оздрави и постане обазривији и искуснији подвижник, због чега му се пред крај даде благодат обилна. Упокојио се 1090. године.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

14. ФЕБРУАР

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКСЕНТИЈА

За царовања Теодосија Млађег[1] беше у Цариграду врло угледан и знаменит властелин међу царском властелом и дворјанима, по имену Аксентије. Син Персијанца Аде. Одличан зналац Светог Писма и световне философије, притом украшен добрим делима. Упoзнао се са преподобним Маркијаном[2], који касније би економ Велике Цркве, и са врлинским монахом Јованом из манастира светог Јована Претече у цариградском предграђу, и са другим богобојажљивим људима. Другујући с њима, он зажеле да подражава њихово житије. Зато остави сујету овога света, и славу, и вреву, и замонаши се, и тако постаде војник Небеског Цара, Христа. И беше најпре служитељ Божји у ђаконском чину, затим у свештеничком. И доби од Бога власт над демонима, да их изгони из људи. Због тога постаде славан у Цариграду. Али, избегавајући људску славу, и жудећи за пустињачким животом, он напусти многољудни град, оде у Витинију, и настани се на гори Оксији близу Халкидона. Јер дошавши на ту гору, допаде му се, и он стаде на једну стену, подиже своје свете руке, славећи Бога и говорећи: Господе, Ти си ме сам довео овде, и ја сам пун наде (Пс. 4, 8). Ова се гора после прозва Аксентијева Гора, као што пише у житију преподобног Стефана, који је касније на тој истој Гори монаховао, и за иконе пострадао.
Живећи на тој Гори, преподобни би пронађен од чобана који су тражили залутало стадо оваца. А стадо пронађоше молитвама преподобнога. Чобани разгласише преподобнога. И почеше к њему долазити многи: једни ради исцелења, јер молитве његове исцељиваху од сваковрсних болести, а други - ради користи душевне. Затим се из околних села скупише побожни људи, и сазидаше му келију на врху Горе. Затворивши се у њој, преподобни је кроз мали прозорчић разговарао са посетиоцима, упућујући их на врлину, и исцељујући болеснике. Он беше извор исцељења, пун благодати Божје. И из разних градова долажаху к њему као к бесплатном лекару.
Једном дође к њему једна слепа жена из Никомидије, запомажући: Смилуј се на мене, слуго Бога вишњега! - А он свима присутнима рече: И ја сам човек грешан, и подложан страстима као и ви. Ако пак верујете да ће Онај, који је исцелио слепог од рођења, погледати и на ову жену, онда се усрдно помолимо сви Богу за њу! - И пошто се сви молише Богу, светитељ се дотаче очију њених, и рече: Исцељује те Исус Христос, истинита светлост. - И одмах прогледа жена. И сви благодарише Бога. А та жена даде велику милостињу ништима, који борављаху на тој Гори, просећи од посетилаца светитељевих. О њима се и сам светитељ стараше преко својих ученика, и раздаваше им доношени хлеб.
Поред дара исцелитељског преподобни је имао и дар прозорљивости. Једном дођоше к њему два човека: један православац, а други јеретик. Светитељ љубазно дочека православца, и разговараше с њим о користи душевној, а зловерном јеретику не рече ни речи, прозирући у њему неверје. И кад изиђоше од светитеља, стаде зловерни грдити и ружити преподобног, називајући га лицемером. И док још беху на путу ка својим кућама, срете их слуга овог јеретика и саопшти му да је његова кћи полудела, и да је демон љуто мучи. Ова га вест силно ожалости. И увидевши свој грех, он одведе преподобном своју луду кћер, смирено га молећи. И исцељена би девојка од демонског мучења, а отац њен од зловерја.
Једном дођоше к преподобноме два губавца, молећи га да их исцели. И светитељ их упита: Какви су то ваши греси, те вас снађе ова казна од Бога? А они, поклонивши му се, рекоше: Смилује се на нас, слуго Христов, и помоли се за нас да оздравимо! Светитељ им на то рече: браћо, ово вас је снашло због ваших заклетви, јер сте навикли да се често кунете и заклињете, па сте тиме разгневили Бога. - А код они то чуше, беху поражени откуда зна грехе њихове. И падоше на земљу, кајући ce. A преподобни, сажаливши се на њих, помаза их светим јелејем од главе до ногу. говорећи: Исцељује вас Исус Христос, а ја сам човек грешан. - И тог часа се губавци очистише од болести своје.
Једном приликом неки родитељи довезоше на колима свог раслабљеног сина. Родитељи припадоше к светитељу, са плачем говорећи: Због мноштва грехова наших раслабљеност снађе сина нашег. Светитељ их упита: Верујете ли да га Бог може исцелити преко мене ништавног и одбаченог? Они му одговорише: Анђеле Божји, ти си нам заиста послан на спасење наше, и верујемо да је Богу све могуће. А он им рече: Нека вам буде по вери вашој! И узевши свети јелеј, помаза цело тело раслабљеноме, и он одмах устаде здрав. И сви прославише Бога.
Да набрајамо исцељења бесомучних, просто је немогуће. Јер преподобни Аксентије безбројне болеснике ослободи од ђавољих мука. Са свих страна, из разних покрајина и градова сваког дана довођаху к њему болеснике, мучене од злих духова, и сви се исцељиваху његовим светим молитвама. Јер имађаше од Бога велику власт и силу над ђаволима.
Преподобни Аксентије би позван на Четврти Васељенски Сабор, у Халкидону[3]. И ту се са осталим светим оцима много потруди, борећи се против Евтихијеве јереси и Несторијевог зловерја. Због тога многе увреде претрпе од јеретика. A благочестиви цар Маркијан га веома поштоваше; и сви га свети оци вољаху много. И истаче се међу светим оцима као правоверан и чудотворац, премудар и непобедив у расправама, јер је добро знао тајне Светог Писма. Једном речју: он беше, као што вели Свето Писмо, силан у делу и у речи пред Богом и свима људима (Лк. 24, 19). И утврдивши са светим оцима православну веру, он се врати у своју келију на Гори. При том повратку свом он уз пут учини многа и велика чудеса: изгонећи из људи ђаволе, и исцељујући сваку болест и немоћ.
Обитавајући у својој келији, он велику корист чињаше васељени примером свога врлинског живота и богоречитим поукама. Свим тим наслађиваху се сви који су одасвуд долазили к њему. Својим пак прозорљивим очима он и далеке догађаје гледаше као блиске, и посматраше бестелесне духове и душе праведних. Тако једне ноћи, затворивши се, он узносаше Богу своје уобичајене молитве, док ученици и остали посетиоци стајаху напољу будни. Утом преподобни неочекивано и мимо обичаја отвори прозорче, и громко узвикну: Благословен Господ Бог! Благословен Господ Бог! Благословен Господ Бог! И уздахнувши дубоко, преклони главу на земљу. И свима што стајаху наоколо, а нису смели да га питају шта је посреди, он рече: О децо! светило што беше на Истоку, Симеон отац наш - усну. И рекавши то, плакаше веома. И опет рече: Свети отац наш, стуб и тврђава истине, Симеон Столпник се упокоји[4]. A његова непорочна и чиста душа не згади се да, пролазећи мимо, поздрави мене непотребног и гадног.
И сви који чуше ово, запрепастише се на овакву прозорљивост његову. И кроз неко време стиже вест благочестивом цару Лаву, који се зацари после Маркијана, о престављењу преподобног Симеона Столпника. И одмах се глас о томе пронесе свуда. А ученици преподобног Аксентија распиташе се за време, и утврдише да се преподобни Симеон преставио тачно у онај час када то свети Аксентије објави.
Нe много времена по престављењу преподобног Симеона приближи се и блажена кончина преподобном Аксентију, који већ беше у дубокој старости. Пошто побожно и свето поживе, и својим благословом манастире многе по разним местима подиже, и би ава целе покрајине Витиније, и многе на спасење упути, он пређе ка Господу 470. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРОНА[5]

Пoштo заволе живот без куће и крова, овај светитељ оде на врх антиохијске планине Кире, коју су поштовали стари незнабошци. Стога тамошњи храм демона, који незнабошци беху подигли, он посвети Богу, и настани се у њему. Ту начини неки врло мали заклон, под који је ретко залазио. И живљаше ту блажени у не малим трудовима. А подвигостројитељ Бог, по мери трудова његових даде преподобном Марону меру своје благодати. Јер је човек могао видети како су на молитве преподобног жеге и врућине нестајале, мраз престајао, демони бежали, и разне болести исцељиване.
Овај преподобни основа многе манастире и подвизавалишта, и приведе Богу много спасених и освећених. Подвижништвом обрађујући ову духовну њиву, блажени однегова многе биљке фолософије, тојест светог живота, и врлине на земљишту Кире, јер лечаше не само тела него и душе. Преподобни је једног лечио од грамзљивости, другог од гнева; једног је учио целомудрију, другога праведности; једноме је зауздавао раскалашност, другоме будио ревност. Док лекари за сваку болест прописују одвојен лек, дотле је овај преподобни за све страсти давао један лек: молитву к Богу.
Пошто је преподобни мало одболовао, он мирно изиђе из овог живота и оде на небо да ужива плодове свога зноја и подвига. Живео у четвртом столећу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВРАМА (АВРАМИСА)

Преподобни Аврам био за царовања Теодосија Великог[6]. Рођен и одгојен у граду Киру. Ту и накупио богатство подвижничког живота и врлине. Силним бдењем и свеноћним стајањем и пошћењем блажени је толико истрошио своје тело, да је много година остао непокретан, и није могао да иде. Сазнавши пак да близу горе Ливана има неко место пуно идола, он оде тамо. И најми једну кућу, и проведе у њој мирно три дана. A кад четвртог дана изађе, ухватише га идолопоклоници и силом га примораваху да иде далеко од њих. Али у том дођоше скупљачи данка, и немилосрдно злостављаху житеље тражећи од њих царске дажбине. А преподобни Аврам сажали се, и даде скупљачима данка потребне дажбине, и тако ослободи своје гониоце злостављања. Када то ови видеше, веома се задивише његовом човекољубљу. Због тога постадоше хришћани; и одмах саградише цркву, и примораше преподобног да им буде свештеник. Преподобни би рукоположен за свештеника, и остаде три године међу њима, учећи их побожности и утврђујући их у вери. Затим им остави другог свештеника, а сам оде опет у своју подвижничку келију.
Пошто је блистао богоугодним делима, преподобни би постављен за епископа каријског у Палестини. А град Карија беше пун идола. Дошавши тамо, он са безброј мука, и богонадахнутим поукама, за кратко време преведе житеље у хришћанску веру, и приведе их Господу, поучавајући их најпре својим делима. За све време свога епископовања он није јео ни хлеба, ни варива, ни на ватри спремљена поврћа, него се хранио само сировим зељем, и пио по мало воде. Чувши за њега, цар Теодосије Млађи позва га у Цариград. Преподобни оде тамо. И пошто поживе мало времена, он предаде душу своју у руке Божје. А благочестиви цар Теодосије посла са великим почастима тело његово у град Карију.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСАКИЈА затворника Печерског

Немогуће је човеку да избегне искушења. Када се Кушач дрзнуо да приступи самоме Господу у пустињи (Мт. 4, 3-11), онда се утолико више усуђује да куша слуге Господње. Али као што злато, прекаљено огњем, сија пред људима као сунце, тако и човек, кушан од врага преданог вечном огњу, засијаће пред Богом својим добрим делима као јарко сунце. Ова се истина јасно обелодани на преподобном оцу нашем Исакију, затворнику Печерском.
Овај преподобни отац најпре беше у свету богат трговац у граду Торопецу, у Псковској губернији. Но намисливши да постане монах, он сву своју имовину раздаде невољнима и манастирима, па оде у пештеру к преподобном Антонију[7] и замоли да га прими за монаха. Предвиђајући да ће се овај муж као анђео подвизавати у врлинама и да ће се уподобити анђелима, преподобни Антоније му испуни жељу.
Поставши монах, преподобни Исакије заволе суров живот: он не само надену кострет на себе, него нареди те му купише јарца и одраше, и он од те сирове и мокре коже начини себи одећу, одену је преко свог кострета, тако да се та кожа сушаше на телу његовом. Онда се Исакије затвори у једну тесну пештеру, која је износила свега око четири лакта. И ту се са сузама мољаше Богу. Сва му храна беше само по једна просфора; али је и њу јео сваки други дан. Жеђ је утовљавао водом, и то само у малој количини. И храну и воду доносио му је првподобни Антоније и додавао му је кроз једно прозорче, кроз које се само једна рука могла провући. Осим тога, преподобни Исакије никада није легао на постељу, него је седећи окрепљивао себе краткотрајним спавањем. У тако великим подвизима он проведе седам година, не излазећи из своје тескобне келије.
Једнога дана када наступи вече, он по своме обичају стаде правити метанија певајући псалме до поноћи. А када се умори, он угаси свећу и седе на своје место. Изненада његову пештеру обасја велика светлост, јарка као сунце, и к преподобноме приступише два ђавола у облику дивних младића; лица им сијаху као сунце; они рекоше светитељу: "Исакије, ми смо анђели, а ево к теби долази Христос са небеским силама". Подигавши се, Исакије угледа мноштво ђавола; лица им сијаху као сунце; но један између њих сијаше јаче од свију, и из његовог лица сипаху зраци. Тада ђаволи рекоше Исакију: "Исакије, ево Христа! падни пред Њим и поклони Mу се".
Нe схвативши ђавоље лукавство и заборавивши да се прекрсти, преподобни се поклони томе ђаволу као Христу И ђаволи одмах нададоше силну вику, објављујући бучно: "Исакије, ти си сада - наш!" Онда га посадише те седе, па и сами поседаше око њега; сва келија и простор око келије напунише се ђаволима. Тада један од ђавола, тобожњи Христос, рече: узмите свирале, гусле и бубњеве па свирајте, а Исакије нека игра пред нама". Ђаволи одмах стадоше свирати. Једни од њих дохватише Исакија и почеше скакати с њим и играти. И то потраја дуго времена. А кад силно заморише преподобног, они га оставише једва живог. Исмејавши га на тај начин, ђаволи ишчезоше.
Сутрадан, у време када је Исакије обично добијао своју храну, преподобни Антоније приђе по обичају свом прозорчету и рече: "Благослови, оче Исакије!" Но не доби никакав одговор. Изненађен, Антоније помисли да се свети Исакије није већ преставио. Тада посла он у манастир по преподобног Теодосија и по осталу братију. Дошавши, братија откопаше пештеру и изнесоше Исакија, мислећи да је умро, и положише пред пештером. Но ту приметише они да је Исакије још жив. Тада игуман, преподобни Теодосије, рече: "Нема сумње, ово што се догодило с њим - ђавоље је дело".
Затим сместише Исакија у постељу, и сам га свети Антоније двораше. У то време књаз Кијевски Изјаслав враћаше се из Пољске у Кијев. И стаде се књаз Изјаслав љутити на преподобног Антонија због Всеслава, књаза Полоцког, који је за живота преподобнога заузимао неко време кијевски престо. Тада књаз Черњиговски Свјатослав посла ноћу из Черњигова по светог Антонија. Дошавши у Черњигов, преподобни Антоније заволе место звано Болдинска гора. Ту он ископа пештеру и настани се онде, где и сада стоји манастир.
Сазнавши да је свети Антоније отишао ка Черњигову, преподобни игуман Теодосије узе Исакија, пренесе га у своју келију и двораше га. А Исакије беше раслабљен умом и телом, те није могао ни седети ни стојати, ни на другу страну окренути се. Стално је лежао на једну страну, тако да се под њим често црви завођаху. Сам преподобни Теодосије умиваше га својим властитим рукама, и неговаше га, и служаше му читаве две године, док је Исакије лежао. Чудновато је то, да у току две године Исакије не окуси ни хлеба, ни воде, ни поврћа, нити ишта друго, па ипак остаде жив, лежећи на свом одру нем и глув. Преподобни Теодосије твораше молитву над њим дан и наћ, све док треће године Исакије не поче говорити. Тада он стаде молити да га дигну на ноге, и он поче ходати као дете. Но он није тежио да иде у цркву, тако да су га силом тамо водили. А потом он и сам стаде одлазити у цркву. Поче он затим и трапезу посећивати. Тамо су га посађивали одвојено од братије; постављали пред њим хлеб, али он није хтео да га се дотакне. Братија му стадоше стављати хлеб у руке али им преподобни Теодосије рече: "Поставите хлеб пред њим, а не мећите му га у руке, да би он сам јео". - Тако целу недељу он не допушташе братији да стављају хлеб у руке Исакију. Посматрајући друге, Исакије стаде сам кушати хлеб, и тако се научи јести. Тако га преподобни Теодосије избави од замки и прелести ђаволских.
Када се преподобни Теодосије престави и блажени Стефан постаде игуман, Исакије понова стаде водити суров живот, рекавши кушачу: "Ти ме, ђаволе, превари када се ја нађох у усамљености у пештери, али се сада ја нећу затворити, него ћу се уз помоћ Божју постарати да победим тебе трудећи се у манастиру".
Тада се Исакије поново обуче у кострет; преко кострета одену просту грубу одећу, и стаде помагати куварима и радити за братију. У цркву на јутрење одлазио је пре свих и непомично стајао на свом месту. А када наступи зима, он је стајао у цркви, не обзирући се на силан мраз, у страшно подераној обући, тако да су му често ноге примрзавале за камен, но поред свега тога он не би ногом мрднуо све док се богослужење не сврши. После јутрења он је пре свих одлазио у кујну, спремао ватру, дрва и воду; па су онда долазили и остали монаси, којима је било наложено ово послушање. Једном, један од тих монаха, који се такође звао Исакије, рече подсмевајући се блаженоме: "Исакије! ено гаврана где седи, иди ухвати га".
Поклонивши се до земље, смирени инок оде, узе гаврана и донесе га у кујну монасима. Сви се зачудише таквоме делу, и испричаше о томе игуману и братији. И од тада га братија стадоше уважавати. Но не желећи славу од људи, блажени Исакије се направи луд и стаде вређати час игумана, час братију, час мирјане, те су га због тога чак и тукли. Направивши се јуродивим, лудим, он се поново настани онде где је раније боравио: у пештери преподобног Антонија, који се већ беше преставио. Скупивши око себе децу, он их је облачио у монашку одећу. Због тога га је тадашњи игуман, блажени Никон, кажњавао а родитељи те деце понекад и тукли. Но све то: и батине, И голотињу, и хладноћу, он је подносио с радошћу.
Једном ноћу блажени Исакије заложи пећ у пештери: пећ је била рђава, и када се огањ разгоре, пламен стаде кроа пукотине сукати увис; немајући чиме да запуши те пукотине, Исакије босим ногама стаде на пукотине и стајаше све дотле док ватра не прегоре. Тада он сиђе, не добивши никакву повреду. Исакије чињаше многе друге чудесне ствари. Он, напослетку, доби такву власт над ђаволима, да се није плашио ни њих, ни њихових претњи и замки. А ђаволи су му често досађивали и говорили: "Ти си, Исакије, наш, јер си се поклонио нашем кнезу". А он им је одговарао: "Ваш ђаволски кнез је Велзевул; а ја га се бојим као идола мува[8]; не плашим се ни вас, слугу његових; ако сте ме раније и преварили, јер нисам иознавао ваше лукавство и ваше замке, но сада ћу ја однети победу над вама силом Господа мог Исуса Христа и молитвама преподобних Отаца Антонија и Теодосија". - Притом би се он прекрстио и тако разгонио ђаволе.
Понекад су се ђаволи трудили да блаженога Исакија заплаше тиме што су долазили к њему ноћу у огромном броју, са мотикама и ашовима, и говорили: "Срушићемо твоју пештеру, и затрпаћемо те под њене рушевине". Неки су му пак од њих довикивали: "Изађи, Исакије, затрпаће те у пештери". На то им је блажени одговарао: "Када бисте били људи, ви би ишли по дану; али ви сте синови таме, зато и ходите по тами". - При томе би се прекрстио, као и увек у таквим приликама, и ђаволи су одмах ишчезавали. Понекад, желећи да га застраше, ђаволи су се јављали у облику медведа или лавова, и других љутих зверова, или гмизали к њему у облику змија, мишева и других жгадија, па не могавши да му науде, они би најзад изјављивали: "Исакије, ти си нас победио!" А он би им одговарао: "И ви некада победисте мене, јавивши се у облику Исуса Христа и анђела, иако нисте достојни таквог облика; сада се ви јављате у свом правом виду, у облику зверова и стоке, змија и жгадија, пошто сте стварно и ви сами такви".
И од тога времена ђаволи нису могли учинити никакву пакост светитељу. Он је, према његовом властитом сведочанству, водио са њима борбу три године, од како се по други пут настанио у пештери. После тога он стаде водити још суровији живот: показивао је јаче уздржање, строжије се постио и подвизавао. Усред таквих подвига наступи време његове кончине: он силно занеможе у својој пештери. Братија пренеше болника у манастир. Ту он болова осам дана, и у добром вероисповедању отиде ка Господу[9]. Игуман Јован и сва братија, опремивши тело преподобнога, погребоше га чесно у пештери, где се налажаху и други свети оци.
Тако овај добри војник Христов, спочетка побеђен врагом, после сам победи ђавола и удостоји се добити Царство Небеско. Светим молитвама његовим нека се и ми удостојимо, победивши врагове душе наше, царовати са победитељем ада - Исусом, Царем славе, коме приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Оцем Његовим и Пресветим и Благим и Животворним Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКОЛАЈА[10]

Николај, новојављени и храбри мученик Христов, беше родом из неког незнатног села које мештани називају Псари (=Риба), а налази се у области Коринтској на Пелопонезу. Родитељи му се зваху Јован и Калија и бејаху обоје богобојажљиви и верни Христу. Када је овом светом мученику било око 12 година обоје њих преселише се из овога света оставивши њега самог у кући. Дете, не подносећи самоћу без родитеља, отиде са неким другим младићима у град Силиврију, који се налажаше један дан хода далеко од Цариграда. У том граду он ступи у службу код неког од угледнијих грађана, и стараше се о његовој имовини. Будући да имаше у срцу свом Божји страх и твораше верно заповести Христове, стараше се, уз вршење своје службе, још и за свете Цркве колико могаше. Пошто поживе тако добро и благочестиво, он када одрасте узе по закону себи жену и постаде отац деце, коју и одгаји по обичају и науци Христовој, тако да се и по плоду могло распознавати дрво. Мада живљаше у свету, и продаваше разне намирнице на једном великом путу, он не заборављаше и спасење душе своје, старајући се нарочито за сиротињу и угађајући Богу својим милостињама и честим похађањем светих богослужења у xpамовима.
Пошто жељаше још већи дар од Бога, мислим на дар мучеништва, Господ га тога и удостоји. Када у тридесет трећој години свога владања султан Сулејман[11] крену у рат на Персију, остави за собом као свог намесника у Цариграду неког Синана по имену. Овај пак, гордећи се својим сродством са султаном и чинећи насиља над својим грађанима, и поносећи се својом влашћу, a у ствари никакве вредности није имао, чињаше страшна варварства против хришћана. Јер једне од њих похвата и даде као робље на пиратске лађе, а друге застрашиваше разним претњама и мукама.
У то време и овај Христов новомученик Николај, коме неправедно завиђаху његови суседи Агарјани што је водио трговину боље од њих, би оклеветан и одведен у Цариград као да је, тобож, ружио пророка Мухамеда. Ставши на суду пред епархом он без имало страха признаде себе хришћанином и изобличи веру агарјанску као лажну. Због тога, по наређењу eпapxа би бијен грубим штаповима толико, да му је крв текла и из ноката на ногама; и он у таквом стању би бачен у тамницу. To је било 1554. године.
После 4 дана, судија га изведе из тамнице, и стаде настојавати да га ласкањима и обећањима великим наведе да се одрекне пречисте вере Христове. Но злочестивац у томе уопште не успе. Јер сведок (μαρτυς) истине Христове Николај још је чвршћи остајао у својој благочестивој вери, и призивајући име Христово још већма изобличавао злочестивце за њихово неверје, а њиховог лажног пророка назва сином ђавољим и непријатељем Божјим. Због тога му везаше гвоздене вериге око врата и место одеће ставише му огртач од рогоже, и таквог водише га џелати кроз цео град. Но пошто ни то мучење уопште не поколеба мученика у његовој благочестивој вери, него га још више утврди, би по наређењу намесника запаљена велика ватра на тржишту, где ови поборници зловерја одведоше мученика, али га не бацише одмах у ватру него му мало по мало паљаху тело, чинећи тако казну тежом и мучнијом.
Свети мученик, пошто дуго времена подношаше ово страшно мучење, па не могући више да стоји усправан наже се на десну страну, те тада џелат, затегнувши ланце које је св. мученик још увек носио на врату, отсече му мачем чесну главу. И тако храбри мученик Христов предаде душу у руке Божје. Ово би 14. фебруара 1554. године. Његово чесно тело би сагорено у огњу и претворено у прах, а чесна му глава, коју купи неки верник од џелата за 20 златника, би послана у манастир преподобног оца нашег Атанасија на Метеорима у Тесалију, где се и до данас налази, точећи миро и многа чудеса, у славу Христа истинитог Бога нашег, Којему приличи свака слава у векове векова. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ДАМЈАНА[12]

Подвижнику Христовом Дамјану завичај беше село Арахово (или Мирихово) у области Аграфској, близу данашњег града Кардице у Грчкој. Рођен од побожних родитеља, он од младости зажеле монашки живот. Зато остави свет и све што је у свету, и удаљи се на Свету Гору Атонску. И тамо, у Филотејевском манастиру, он прими анђелски образ, и стаде се подвизавати достојно свога звања. Но жудећи за још већим подвизима, он кроз неко време остави манастир и удаљи се на безмолвије, на молитвено тиховање код тадањег чувеног безмолвног подвижника Дометија, који имађаше дар чудотворства. Три године он се служаше руководством и душекорисним поукама овог безмолвника, узлазећи из силе у силу и напредујући у свима врлинама. И за неослабиву ревност и усрђе, брижљивост и тачност у испуњавању свих заповести Божјих, он се удостоји чути божанствени глас, који га позиваше на служење ближњима: "Дамјане, не треба тражити само оно што је корисно по тебе, него што је корисно и по друге".
Зато он одмах напусти Свету Гору, оде у крајеве Олимпа, и тамо стаде свуда неустрашиво и громко проповедати реч Божју: побуђиваше хришћане на покајање и удаљавање од неправди и порока, и позиваше све на држање заповести Божјих и чињење добрих и богоугодних дела. А ненавидник добра, ђаво, јеђаше се од муке, посматрајући његове братољубиве трудове; и, не могући их подносити, покрену против њега многе назови хришћане, који му стадоше радити о глави. И, називајући га прелашћеним и варалицом, почеше га жестоко гањати. Угледајући се на подвигоположника Христа, светитељ даде места гневу и удаљи се одатле у крајеве Кисовске и Лариске, где му такође главно занимање беше - проповедање речи Божје. Подвргнут и тамо злобним прекорима, зависти и гоњењима, он се повуче у горње крајеве Аграфске области, и свуда поучаваше хришћане да буду тврди у вери и да држе заповести Господње. Али ђаво није дремао: он и тамо подиже против светитеља неке хришћане, који се Бога не бојаху и дужности своје заборавили беху. Подбадани човекомрсцем, они га прогањаху, називајући га прелашћеним и лажним монахом. Стога светитељ остави и ове крајеве, и врати се у Кисово. Жељан мира, он тамо подиже манастир у част св. Јована Претече. И сабравши братију, он стаде заједно с њима даноноћно узносити молитве и благодарност Господу Богу. Но и ту многи долажаху к њему ради душекорисних поука; јер, обучен у силу с неба, он чињаше велика знамења и чудеса, а из уста његових тецијаху реке душекорисних учења.
Једанпут, неким манастирским послом, а више ради користи хришаћана, иђаше он у место Вулгарини. На путу га ухвате агарјани и одведу заповеднику лариском, пред којим га бестидно оклеветаше као да он буни хришћане. Заповедник нареди да светитеља најпре жестоко бију, па да га по врату и ногама окују у тешке ланце и вргну у тамницу. Затим га безбожни варварин петнаест дана непрекидно истјазаваше са намером да храброг војника Христовог примора да се одрекне Христа: час му је задавао тешке ране, час га плашио, час му ласкао и обасипао га свемогућим саблажњивим средствима. Али, мучитељ не би у стању нити да примора нити да приволи мученика да се одрекне Христа. Напротив, без обзира на све муке, мученик јуначки изобличаваше њихову мухамеданску веру и њиховог лажног пророка, и неустрашиво проповедаше да је Христос истинити Бог, и да је он готов, из љубави према Господу Христу, претрпети безбројна мучења.
To силно разјари мучитеља, и он нареди да одмах убију мученика и тело његово сажегу. Џелати тог часа дохватише мученика и обесише. Нo у тренутку када му навукоше конопац око врата, један га од њих удари гвожђем по глави, и конопац се откину, те мученик са висине паде полумртав на земљу. Тада га ови бедници још онако живог бацише у ватру и спалише, а пепео изручише у реку Пинион.
Тако блажени преподобномученик Дамјан прими мученички венац. Молитвама његовим нека се сви ми избавимо вражјих замки, и нека се удостојимо царства небеског! Амин.
Свети преподобномученик Дамјан пострада 1568. године за време султана Селима.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ФИЛИМОНА (ИЛИ ФИЛИПА)

Епископ у Гази; пострадао за Господа Христа спаљен у пећи.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ГEOPГИЈA КРОЈАЧА

Овај свети новомученик Георгије, звани Пајзан, родом из Митилене, пострада за веру Христову у Царигра ду године 1693, четрнаестог дана месеца фебруара.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Теодосије II, Млађи, царовао од 408 до 450 године.
2. Спомен преподобног Маркијана празнује се 10. јануара.
3. Четврти Васељенски Сабор одржан 451. године.
4. Свети Симеон Столпник упокојио се 459. год.; спомен његов 1. септембра.
5. Његово житије записао Теодорит Кирски ("Филотеос Историја", 16).
6. Царовао од 379 до 395 год. Житије преп. Аврама записа такође исти Теодорит ("Филотеос Историја", 17).
7. Преподобни Антоније Печерски, првоначелник монаха у Русији и оснивач Кијево-Печерске Лавре. Подвизавао се 46 година у пештери: преставио се 7. маја 1073. године, када му је било 90 година. Његове свете мошти почивају у пештери у којој се подвизавао. Празнује се 10. јула.
8. Велзевул - идол Акаронски у Палестини, поглавар над житницама и намирницама, који одгони муве и другу жгадију. У Еванђељу се назива кнезом ђаволским (Мт. 12 24; Лк. 11, 15).
9. Преподобни Исакије престави се у дванаестом веку. Свете мошти његове почивају у пештарама преподобног Антонија.
10. Његово страдање записа солуњанин Дамаскин Студут, савременик мучеников. Житије и служба новомученикова штампани су из рукописног кодекса по први пут 1930. г. у Атини.
11. Султан Сулејман I, владао од 1520-1566. г.
12. Спомен овог св. новомученика налази се у неким Синаксарима под 23. фебруаром, али у његовом крају у Грчкој спомен му се врши на данашњи дан.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свети великомученик Теодор Стратилат. Има мучеништва драгоценијег од драгоценог. Драгоценост мучеништва зависи од величине блага које један хришћанин напусти, и место тога прими страдање; и зависи још од величине страдања, које он поднесе Христа ради. Свети Теодор, војвода римски, у војсци цара Ликинија, и градоначелник града Ираклије, презре и своју младост, и лепоту, и чин војводски, и милост царску, и место свега тога прими на се грозне муке Христа ради. Најпре би Теодор шибан, и прими шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху; потом би на крст дигнут и сав стрелама изрешетан. Најзад мачем посечен. Зашто све то? Зато што Теодор свети љубљаше Христа Господа изнад свега у свету; што презре глупу идолопоклоничку сујеверицу цара Ликинија, што скруши идоле од сребра и злата, и раздаде комађе од њих сиромасима; што обрати многе у веру Христову, и што позва и самога цара Ликинија да се одрече идола и поверује у јединог живог Бога. За све време мучења свети Теодор је непрестано говорио: "Слава Теби Боже мој, слава Ти!" Пострада свети Теодор 8. фебруара 319. године у три часа по подне, и пресели се у царство Христово. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Чудотворне мошти његове пренете су из Евхаите у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни (в. 8. јун).

2. Свети пророк Захарија. Једанаести од мањих пророка. Заједно с пророком Агејем побуђивао кнеза Зоровавеља да обнови храм јерусалимски. Прорекао свечани улазак Христов у Јерусалим на магарету, младету магаричину; (Зах 9, 9) и Јудино издајство за тридесет сребрника: и измјерише ми плату, тридесет сребрника; (Зах 11, 12) и бежање апостола од Христа у време Његовог страдања:удариће пастира, и овце ће се разбјећи. (Зах 13, 7) Пророк Захарија назива се Срповицем, зато што је у визији видео срп што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег. Упокојио се последње године царовања Дарија Хистаспа, око 520. године пре Христа.

3. Свети Сава II, архиепископ српски. Син краља Стефана Првовенчаног а синовац светог Саве I. Пре монашења звао се Предислав. Следујући пример свог великог стрица Предислав се замонаши и ревносно преда подвигу. Изабран за архиепископа српског после светог Арсенија, под именом Саве II, он је управљао црквом с великом преданошћу и љубављу. Упокојио се 1268. године. Мошти му леже у манастиру у Пећи.



Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

8. ФЕБРУАР

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА СТРАТИЛАТА описано од његовог брзописца Уapa[1]

Као што сунчана светлост весели очи гледалаца, тако и казивање о мученицима обасјава умове слушалаца; и као што је небо украшено звездама, тако је Црква Божја мученицима; и што је цвеће у пољу, то су мученици у Цркви. Празновање мученика је опроштај грехова; празновање мученика је лек болеснима, утеха ојађенима, и избављење онима што пате од нечистих духова; празновање мученика је живот и здравље мученикољупцима. Велики подвизи мученика су светли венци светаца, јер тела своја дадоше на paнe и све лепоте овога света одбацише као ђубре, да се не би Христа одрекли. Због тога им Господ подари живот са бестелесним анђелима. Јер када се исконски непријатељ рода људског пашташе да их победи, он им постаде узрок да задобију рај: јер не престаде туткати љуте звери на оне побожне у вери. Он и у наше време, каже брзописац светитељев Уap, описатељ страдања његовог, потстаче против стада Христовог љутог звера Ликинија[2], коме благочестиви цар Константин даде своју сестру за жену. Јер овај Ликиније, добивши скиптар од нечестивог Максимијана, и у свему се угледајући на њега, одмах стаде дивљачки гонити истакнутије хришћане. И разасла у све градове и крајеве своја нечестива наређења, и поби безбројне храбре војнике. Он поби четрдесет мученика у Севастији[3], седамдесет изврсних војника и кнезова свога дворца, и триста људи из Македоније. A када он свепогани виде да огромно и незбројиво мноштво људи, презирући његова мрска наређења, иду у смрт за веру, он нареди да по војничким пуковима и по градовима траже и хватају најистакнутије и најугледније хришћане, и само њих приморавају на идолопоклонство. Јер се надао да ће страхом принудити све да га слушају.
У том ревносном трагању свуда за најистакнутијим хришћанима Ликиније, који је био у Никомидији, сазнаде да је Теодор стратилат, војвода римски и градоначелник града Ираклије[4] крај Црног Мора, хришћанин и да многе обраћа Христу. A свети Теодор беше родом из Евхаите[5], не много удаљене од града Ираклије. Храбар и јуначан, веома леп и диван, мудар и паметан, изврстан говорник, светог Теодора називаху вриоритор, што значи: извор красноречивости. Цареви га поставише за стратилата, тојест војводу, и дадоше му на управљање град Ираклију због његове храбрости, која постаде нарочито гласовита откако он уби дракона у Евхаити. Јер недалеко од града Евхаите беше једно пусто поље, и у њему велика провалија, и у њој огроман дракон, који кад је отуда излазио земља се под њим тресла. А кад би излазио, он је прождирао што сретне: човека или марвинче. Чувши за то, храбри војник Христов свети Теодор, који је тада био у пуку, пoђе сам, не гoвopeћu никоме ништа о својој намери. Носио је своје уобичајено оружје: мач, и имао на грудима скупоцени крст. И говорио је у себи: Идем да силом Христовом избавим свој крај од тог огромног дракона. И кад стиже на оно поље, cиђe c коња и леже на траву да се одмори. Недалеко одатле је живела нека благочестива стара жена, која се звала Јевсевија. Наишавши, она угледа војника Христовог, Теодора стратилата, где спава. Приђе му с великим страхом, ухвати га за руку и пробуди, говорећи му: Устани, брате, и брзо се склони са овог места, јер ти не знаш за страхоту овог места, где је многе снашла љута смрт. Устај одмах, и иди својим путем! - А чесни мученик Христов, уставши, рече јој: Каква је то страхота и ужас на овом месту, мајко? - Слушкиња Божја Јевсевија одговори му: Синко, на овом месту има један огроман дракон, од кога нико не сме овуда да прође. Јер он сваки дан излази из легала свог, па нађе ли човека или марвинче, он убије и поједе. - А храбри војник Христов Теодор рече јој: Удаљи се, мајко, и стани далеко од овог места, и видећеш силу Христа мог. - Чесна старица се удаљи одатле, па се баци на земљу плачући и говорећи: Боже хришћански, помози му у овај час! - А свети мученик се прекрсти и, погледавши у небо, рече: Господе Исусе Христе, дивно име, Ти си засијао из Очева бића, не одбаци молитву моју Ти који ми помажеш у биткама и дајеш победу над противницима. Ти си и сада исти, Господе, Исусе Христе; пошљи ми победу са свете висине своје, да бих победио непријатеља - дракона. Онда се окрете своме коњу и рече му као човеку: Знамо Божју силу у свима, у људима и стоци. Зато ми и ти помажи, - укрепио те Христос! - да бих победио противника. - А коњ, послушан речима свога господара, стајаше очекујући појаву дракона. Тада се мученик приближи провалији, и громко викну дракона: Теби говорим и нapeђуjeм именом Господа нашег Исуса Христа, који се добровољно распео за род људски, изиђи одатле и дођи к мени! - А дракон, чувши светитељев глас, крену. А кад крену, затресе се земља на оном месту. Свети Теодор се прекрсти и уседе на свога коња. Дракон се појави, а коњ му притрча, и стаде са све четири ноге бити и газити страшног дракона. Онда војник Христов Теодор мачем прободе дракона, и уби га. И рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме услишио у овај час и дао ми победу над драконом. Затим се путем својим мирно врати пуковима својим, радујући се и славећи Бога.
Када пуче глас о томе, сви житељи града Евхаите, као и из целе околине, слегоше се на оно поље. И угледавши дракона мртва, од светог Теодора убијена, чудише се, и сви викаху: Велики је Бог Теодоров! - И много народа, и мноштво војника вероваше у Христа. И пошто се крстише, постадоше сви једно Христово стадо, и прослављаху Оца и Сина и Светога Духа.
А свети Теодор, живећи у граду Ираклији, проповедаше Христа, истинитог Бога, и многи се од незнабожаца обраћаху, и постајаху хришћани. Сваког дана су долазили људи к светитељу ради крштења. И скоро сва Ираклија прими свету веру. Када за то чу нечестиви цар Ликиније, веома се снужди. И посла из Никомидије, где је тада боравио, у град Ираклију официре са војском да Теодора с чешћу доведу к њему. А кад стигоше у Ираклију, свети Теодор их чесно прими, приреди им велику гозбу, и даде им даре као царевим људима. И они позваше светитеља к Ликинију, говорећи: Хајде у Никомидију к цару који те воли. Он је слушао о твојој храбрости, лепоти и мудрости, па много жели да те види и обдари достојним даровима и одликовањима. А свети Теодор им одговори: Нека буде воља царева и ваша! Само провеселите се данас и сутра, па ћемо потом учинити што ваља учинити.
Када трећег дана официри предложише светом Теодору да крену на пут к цару, он не пође, него неке од царевих људи задржа код себе а друге одасла цару са својим писмом. У писму је писао цару да му је немогуће напуштати град у време када је у народу пометња: јер многи оставише отачке богове и клањају се Христу, и скоро цео град се окренуо од богова и слави Христа. Стога молим твоју царственост, писао је свети Теодор, потруди се и дођи овамо, само понеси са собом велике богове. И то са ова два разлога: прво, да смириш пометени народ, и друго, да утврдиш древну веру у богове приносећи им сам с нама жртве пред целим народом. Јер када народ буде видео нас где се клањамо великим боговима, сви ће се угледати на нас, и тако утврдити у отачкој вери.
Такво писмо свети Теодор написа цару Аикинију, еда би га потстакао да дође у Ираклију. Јер светитељ је желео да пострада у свом граду, да би га осветио својом, за Христа проливеном, крвљу, а и друге утврдио у светој вери својим јуначким мученичким подвигом.
Примивши стратилатово писмо цар га прочита, и веома се обрадова. И не часећи ни часа, он узе осам хиљада својих војника, кнезове и велможе, и угледне грађане никомидијске, и радостан крену за Ираклију, носећи са собом златне и сребрне идоле великих богова.
Те ноћи, кад се светитељ мољаше по своме обичају, имаћаше овакво виђење: отвори се кров куће у којој је он био, и небеска светлост као велики огањ обасја га сишавши му на главу, и би му глас с неба који говораше: Нe бој се, Теодоре, ја сам с тобом! - И после тог гласа заврши се виђење. И разумеде светитељ да је већ дошло време да страда за Христа. И радоваше се, веселећи се духом. Чувши пак да се цар приближава граду, уђе у унутрашњу молитвену одају своју, и помоли се с плачем, говорећи: Господе Боже свемоћни, Ти не остављаш оне који се уздају у милост Твоју него их штитиш, буди ми милостив, и заштити ме од вражије прелести, да не бих пао пред противницима мојим, и да се враг мој не би обрадовао због мене. Спаситељу мој, буди крај мене у овом подвигу, у коме желим да будем за свето име Твоје. Ти ме укрепи и утврди, и дај ми силе да мушки стојим за Тебе до крви, и да душу своју положим ради љубави према Теби, као што си и Ти, љубећи нас, положио на крсту душу своју за нас.
Пошто се тако свети Теодор са сузама помоли Богу, он уми лице своје, обуче се у свечано одело, узјаха коња свог дарданског, са којим је некада убио дракона у Евхаити, па са војском својом и грађанима изађе у сусрет цару. Сусревши цара, он му се поклони, као што доликује, поздрављајући га чесно, и говорећи: Радује се, царе, божанствени и најмоћнији самодржче! А цар веома љубазно прими светог Теодора, загрли га, и рече: Радује се и ти, најдивнији младићу, храбри војниче, славни стратилате, светао као сунце, премудри чувару отачких закона, достојни диадеме! Јер теби доликује да после мене будеш цар. - И разговарајући љубазно и весело о многим стварима, они свечано уђоше у град уз свирку. И одмараху се тај дан у весељу.
А усред града, на истакнутом месту, беше направљен висок царски престо. Сутрадан, праћен Теодором стратилатом, дође цар у свој слави својој, седе на престо, и стаде хвалити град, и људе, и стратилата, говорећи: Заиста ово место заслужује да се назове божјим престолом; доликује да људи ово место зову другим небом; јер је и град велик, и многољудан, и људи побожни и верни боговима. Заиста се нигде тако не поштују велики богови као овде; и ниједно друго место није подесније и изврсније за служење великим боговима од овог. Због тога је онај дивни и свехрабри бог Ираклије[6] и заволео ово место, и по своме имену назвао овај град Ираклијом. Уистини је ово место достојно управе твоје, господине Теодоре; теби доликује да управљаш овако дивним градом и оволиким народом; јер си одан боговима, и сва љубав твоја упућена је њима: ти дан и ноћ само то и радиш, само се о томе бринеш како да угодиш древним боговима јелинским. Стога и сада покажи пред нама љубав своју коју имаш за њих, и принеси им жртве с поклоњењем, да и сав народ види твоје усрђе према боговима, и сазна како си присни поклоник великих богова, и мио цару.
Ово говораше цар ласкајући и опсењујући светог Теодора. А он одговори: Дуговечни царе, нека буде воља твоја! Само дај ми најпре да ове моје велике, златне и сребрне, богове јелинске, које си са собом донео, однесем мојој кући, и тамо им нoћac и сутра наноћ принесем жртве, и мирисе, и кадове, и поклоњење. А после тога, кад будеш наредио, ја ћу им јавно пред целим народом принети жртве. - Кад то чу цар, обрадова се веома, и одмах нареди да се златни и сребрни богови однесу у дом Теодора стратилата. А наноћ светитељ их све поизразбија у ситну парчад, и раздаде ништима.
После два дана посла цар светом Теодору наређење да своје обећање испуни на делу и тог дана пред целим народом принесе жртву боговима. Светитељ рече да ће обећање испунити, устаде и оде хитно к цару. Цар и овога пута изиђе усред града, седе на свој престо, и обрати се светитељу: Премудри Теодоре, изврсни војводо, поштован и од наших претходника - царева! Ево, дошао је дан жртве и празника, стога принеси жртву боговима јавно, да и остали људи виде твоје усрђе према боговима и науче се да буду ревноснији према њима и загрејанији за њих.
Када цар ово рече, капетан неки Максенције ступи пред цара и рече му: Тако ми великих богова, данас се царственост твоја превари односно овог поганог Теодора, јер ја јуче видех где један просјак весело носи у рукама златну главу богиње Артемиде[7], и упитах га где нађе ту главу. А он ми одговори, да му је дао Теодор стратилат. - Чувши то, цар сав уздрхта, и дуго ћуташе у недоумици. А светитељ рече цару: Тако ми силе Христа мог, истина је то, царе, што ти каза капетан Максенције. И ја добро учиних што полупах богове твоје. Јер када богови твоји не могоше себи помоћи док сам их ја разбијао, како онда могу теби пружити помоћ?
Чувши овакве речи од светог Теодора, Ликиније занеме, и просто беше нем и ван себе. Од велике муке он наслони главу на десну руку, и сатрвен говораше: Авај мени! авај мени! како сам исмејан! Шта да кажем, и шта да чиним, не знам. Ја, свемоћни цар, дођох овом пагубном човеку са толиким људима. И ето, исмејан сам од свих вражијих војски; нарочито што овај бедник полупа победоносне богове моје, и раздаде их ништима. - Затим се обрати светитељу: Теодоре, зар тиме узвраћаш боговима за дарове које си од њих добио? Зар сам се ја овоме надао, када сам ти указивао поштовање? Ради тога ли кренух из Никомидије и дођох к теби овде? О, зла и несвета главо! Ваистину си син лукавства! ваистину си најпоганије обиталиште неваљалства, јер си ме преваром довео овамо. Али, тако ми силе великих богова мојих, нећу ти ово опростити, бестидниче! нити ће ти овај подухват бити на добро!
Светитељ му одговори: Безумни царе, што се јаростиш? Та сам види и схвати силу богова твојих! Јер да су били заиста богови, заштo онда нe могоше помоћи себи? Зашто се не расрдише на мене када их ломљах, нити послаше огањ да ме сажеже? Али пошто су мртве и неделатне ствари, људске их руке ломише као злато и сребро. Ти се, царе, гневиш и узрујаваш, a ja се ругам безумљу твом. Ти се јаростиш и вичеш, a ja сам храбар и ни у шта не сматрам твоју јарост. Ти се жалостиш, a ja ce радујем због пропасти твојих богова. Ти богоборствујеш, a ja благосиљам. Ти хулиш на истинитог Бога, a ja Га славим песмама. Ти се клањаш мртвим боговима, a ja ce клањам Богу живом. Ти служиш поганом Серапису[8], a ja служим чистом и непоречном Господу мом Христу, кога носе чисти Серафими. Ти поштујеш мрског Аполона[9], a ja поштујем Бога који живи вавек. Ти си угаљ тракијски[10], a ja кнез римски. Ти си Ликиније - вејач, a ja Теодор - Божји дар[11]. Немој се, дакле царе, гневити, ни јаростити! Јер тако радећи, ти обелодањујеш своју унутрашњу муку. У томе си сличан магарцу и мазги.
Тада се цар Ликиније још већма разјари, и нареди да светитеља голог растегну на четири стране и жестоко бију сировим жилама воловским. И војници бијаху мученика немилосрдно, мењајући ce пo три и четири пута. И дадоше му 600 силних удараца по леђима и 500 по трбуху. И ругаше му се цар, говорећи: Теодоре, потрпи мало, док дође к теби Христос бог твој, и отме те из руку ових што те бију. А светитељ му одговори: Чини што чиниш, и не престај! јер ме ни невоља, ни туга, ни ране, ни мач, нити икакво мучење не може раздвојити од љубави Христове. - Ове речи поново бацише цара у страшну јарост, и он повика: Зар још Христа исповедаш? И нареди да га гвозденим шипкама бију по леђима немилосрдно. Затим гвозденим гребенима стругаше тело, и буктињама палише, и оштрим цреповима трљаше ране његове. А светитељ, мушки подносећи све то, ништа друго не говораше само: Слава Теби, Боже мој!
После свега тога нареди цар да светитеља баце у тамницу, окују му ноге у окове, и да му пет дана ништа не дају да једе. A петог дана да спреме крст, изведу мученика, и распну. И као некада Христос Господ наш од Пилата, тако и свети Теодор од Ликинија би распет на крст, и клинци укуцани у руке и ноге његове. Усто немилосрдни мучитељи додадоше светитељу ране на paнe: укуцаше му оштар и дуг клинац у груди, и бријачима му резаху тело; а неки младићи и дечаци дигоше тетиве своје, те му стрелама изрешеташе лице и из очију избише зенице. A ja, каже описивач његових страдања Уap, видећи тешке муке његове и слушајући унутрашње болне уздахе његове, бацих хартију на којој сам писао, и падох с плачем пред ногама његовим, говорећи: Благослови ме, господине, благослови! реци последњу реч мени, слузи твоме! - А господин мој, војник Христов Теодор, рече ми тихим гласом: Уape, немој остављати посао свој, и немој престати да гледаш мучења моја, већ опиши сва моја страдања, и кончину, и дан моје кончине. Затим обраћајући се Господу, рече: Господе, Ти ми пре рече: Ја сам с тобом! а зашто си ме сада оставио? Види, Господе, дивље звери ме растргоше Тебе ради, избише ми зенице из очију, тело ми ранама издробише, лице унаказише, зубе поломише, само голе кости моје висе на крсту. Господе, сети се мене који Тебе ради висим на крсту, и за Тебе поднесох окове, огањ и клинце. А сада, прими дух мој, јер већ одлазим из овог живота.
Рекавши то, мученик умуче, и ништа више не рече, јер цело тело његово беше искидано. А Ликиније, мислећи да је мученик већ умро, остави га да виси на крсту. Но око првих петлова ноћу Анђео Господњи га скину са крста, и сатвори га потпуно читава и здрава, као што је био раније, и целивајући га рече му: Радуј се и крепи благодаћу Господа нашег Исуса Христа. Јер ево, с тобом је Господ Бог. Зашто рече да те је Он оставио? Доврши дакле течење подвига свог, па ћеш доћи Господу да примиш венац бесмрћа који ти је спремљен.
Рекавши то мученику, Анђео постаде невидљив. А свети мученик Теодор, благодарећи Бога, поче певати: Узвишаваћу Те, Боже мој, Царе мој, и благосиљаћу име твоје кроза све векове! (Пс. 144, 1).
Сутрадан, док се још не беше расвануло, погани Ликиније посла своја два капетана, Антиоха и Патрикија, рекавши им: Идите и донесите ми тело умрлога Теодора, да га метнем у оловни сандук и бацим у дубину морску, да га безумни хришћани не би узели на неки начин. - Када се капетани приближише месту где беше крст, они угледаше крст, али распетог на њему мученика не видеше. Тада Антиох рече Патрикију: Истину говоре галилејци да је њихов Христос васкрсао из мртвих. Ето, како ми изгледа, Он васкрсе и слугу свог Теодора. - А када Патрикије приђе још ближе крсту, он угледа светог Теодора где седи на земљи и хвали Бога. И узвикну Патрикије громко, говорећи: Велики је Бог хришћански, и нема другог Бога осим Њега! И приступише оба капетана светитељу, и рекоше му: Молимо те, мучениче Христов, прими нас, јер смо и ми од овог часа хришћани. - И тог дана повероваше у Христа ова два капетана и још седамдесет војника с њима. А кад сазнаде за то, Ликиније посла свог намесника Сикста и триста војника с њим, да побију све који су поверовали у Христа. А кад они дођоше и видеше чудеса која свети Теодор чињаше силим Христовом, и сами повероваше у Господа нашег Исуса Христа.
И слеже се силан свет па то место, и викаху: Један је Бог - Бог хришћански! и нема другог Бога осим Њега! И још викаху: Ко је мучитељ Ликиније, да га камењем затрпамо? јер је нама Бог и цар - Христос, кога Теодор приповеда. - И настаде у народу велика буна и метеж, и готовост на проливање крви, јер неки војник Леандар, са исуканим мачем јурну на светог Теодора желећи да га удари. А царски намесник Сикст дохвати Леандра, истрже му мач из руку, и прободе га њиме. Други пак неки војник, Мирпос, јурну и уби намесника. А свети Теодор, умирујући народ, повика: Престаните, мили моји! Господ мој Исус Христос би распет, задржавајући Анђеле да не чине освету роду људском. - И једва свети Теодор многим молбама и саветима утиша буну и узрујаност у народу. Свети Теодор, праћен свом том масом људи и војника, пролажаше поред затвора. А сужњи громко довикиваху светитељу: Смилуј се на нас, слуго Бога вишњега! Светитељ их речју разреши уза и, отворивши тамничка врата, рече им: Људи, идите у миру и сећајте ме се! - И сав се град стече к њему. И сви, одбацујући идолопоклонство, прослављаху Христа, јединог Бога. И исцељиваху се болесници, и изгоњаху демони из људи, јер кога се светитељ само руком коснуо, или ко се одеће светитељеве дотакао, одмах је тај добијао исцељење.
А неко из најоданије Ликинију чете видећи шта се збива, отрча и рече Ликинију: Цео град напусти богове, и под утицајем Теодоровог учења и мађија верује у Христа. Цар се разјари, и одмах посла џелата да отсече главу светом Теодору. А кад народ угледа џелата, опет настаде буна и метеж, и устајући против Ликинија, хтедоше убити џелата. Светитељ их дуго одвраћаше од такве намере. Најзад рече: Браћо и оци, немојте војевати са Ликинијем, јер је он слуга оца свог ђавола. А мени ваља већ отићи ка Господу мом Исусу Христу.
Рекавши то, он се стаде молити Богу. И после дуге молитве он благослови братију и прекрсти се. Затим рече мени, каже описивач Уap: Чедо моје Уape, постарај се да запишеш дан моје кончине. А тело моје сахрани у Евхаити на имању мојих предака. Ти пак када се будеш упокојавао, остави завештење да те сахране с моје леве стране. - И опет се мученик Христов помоли, и рекавши амин, преклони под мач своју чесну и свету главу. И тако пострада свети Тодор у суботу 8 фебруара у три часа поподне 319. године.
Пошто би посечен, сав народ указа велике почасти светитељу: са свећама и кадионицама узеше тело његово, и положише га на нарочитом месту. Потом оно би свечано пренесено у Евхаиту 8. јуна. И тамо се дешаваху велика и безбројна чудеса у славу Христа Бога, коме са Оцем и Светим Духом чест и поклоњење вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА ЗАХАРИЈЕ СРПОВИДЦА

Једанаести од мањих порока. Израиљац, из племена Левијева. Рођен је у Галаду, име му значи: сећање Божје. Заједно са пророком Агејом побуђивао кнеза Зоровавеља, да обнови храм јерусалимски. Прорекао свечани улазак Христов у Јерусалим "на магарету, младету магаричину"; и Јудино издајство за тридесет сребрника: "и измерише му цену, тридесет сребрника"; и бежање апостола од Христа у време његовог страдања: "удариће пастира, и овце ће се разбећи". Пророк Захарија назива се Срповидцем, зато што је у визији видео срп, што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег. Упокојио се последње године царовања Дарија Хистаспа, около 520 год. пре Христа, и сахрањен близу гроба пророка Агеја.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ II, архиепископа Српског

Син краља Стефана Првовенчаног а братанац светога Саве I. Родио се око 1200. године. Пре монашења звао се Предислав. Следујући примеру свог великог стрица Предислав се замонаши и ревносно преда подвигу. Подвизавао се у манастиру Хилендару, одакле је ишао у Свету Земљу да се поклони Гробу Христовом и да види сва места страдања Његовог. Из Хилендара буде најпре постављен за епископа хумског, а онда за архиепископа српског. Изабран је за архепископа српског после св. Арсенија 1266. г., под именом Сава II. Управљао црквом с великом преданошћу и љубављу, знајући, како вели његов биограф св. архиепископ Данило, "да ће свако одговарати за дани му талант, и зато се неослабљено бринуо за Богом даровану му паству стада Христовог". Упокојио се 1271. године у Пећи. Мошти му леже у манастиру Пећи.

СПОМЕН СВЕТИХ ФИЛАДЕЛФА И ПОЛИКАРПА

Скончали у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА, епископа града Пафа на Кипру

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА НИКИФОРА И СТЕФАНА

Тестером престругани, ови свети мученици пострадаше за Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЕРГЕТА
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. У грчком тексту стоји име слуге св. Теодора: Авгар (Αυγαρος). Грчки текст овог страдања издан је у Analecta Bollandiana, t.2 (1883), стр. 359-367. Нешто краћу верзију издао је F. Halkin у Inedits Byzantins... (Subsidia Hagiographica, No 38), Bruxelles 1963, стр. 71-85.
2. Ликиније - римски цар у источној половини царевине, царовао од 308 до 323 год.
3. Спомен светих 40 Севастијских мученика празнује се 9. марта.
4. Ираклија или Хераклија - град у Понту, северном дело Мале Азије.
5. Евхаита - град на северу Мале Азије, недалеко од Ираклије, сада - Марсиван.
6. Ираклије = Херакл = Херкул - херој старих грчких предања, оличавао собом телесну снагу човека, и сматран од старих Грка као један од најомиљенијих богова.
7. Артемида или Дијана, по веровању старих Грка, била је богиња месеца и лова.
8. Серапис - египатски бог душа умрлих, који је призиван као спасилац од болести и смрти. Касније обожавање Сераписа пређе у Грчку и Рим, где беше веома распрострањено.
9. Аполон - грчкоримски бог сунца и просвете.
10. Надимак Ликинијев, који алудира на његово ниско порекло из Тракије.
11. Ликиније на латинском значи вејач, а Теодор на грчком значи Божји дар.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свештеномученик Игњатије. Главно празновање светог Игњатија јесте у зиму 20. децембра. Овога датума пак празнује се пренос његових моштију из Рима где мученички пострада, у Антиохију где је раније био архијереј. Када свети Игњатије беше позван у Рим да пред царем Трајаном одговара за своју веру, на томе дугом путу праћаше га неколико грађана из Антиохије, побуђени на то великом љубављу према своме дивном архипастиру. Светитељ Божји, пошто се никако не хте одрећи вере Христове, презревши сва ласкања и обећања цара Трајана, би осуђен на смрт и бачен у Цирку Великом пред зверове. Зверови га растргоше и он предаде душу своју Богу. Тада његови пратиоци сабраше његове обнажене кости, пренеше у Антиохију и часно сахранише. Но када Персијанци заузеше Антиохију у VI веку, мошти светог Игњатија поново се врате из Антиохије у Рим.

2. Свети мученици Роман, Јаков, Филотеј, Иперихије, Авив, Јулијан и Паригорије. Сви ови пострадаше за Господа Исуса Христа на Самосату у време цара Максимијана 297. године. Филотеј и Иперихије беху великаши, а остали беху младићи знаменита рода. Уморише их незнабошци грозном смрћу, укуцавши ексере у главу сваком од њих. Часно пострадаше и у вечну радост уђоше.

3. Преподобни Лаврентије Печерски. Драговољно изабрао затворенички живот попут ранијих затвореника, Исакија и Никите, опрезно чувајући се ђаволске прелести, којој се ова двојица у почетку подаше. Великим уздржањем, молитвом и богомислијем достигао висок степен савршенства. Од уплашеног демона сазнао да у Печерском манастиру од стотину осамнаест монаха има њих тридесет, којима је дата од Бога власт над злим дусима. Представио се Господу 1194. године.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

29. JAHУAP

ПРЕНОС ЧЕСНИХ МОШТИЈУ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИГЊАТИЈА БОГОНОСЦА

Главно празновање светог Игњатија јесте у зиму 20 децембра. Овога дана се празнује пренос његових чесних моштију из Рима, где мученички пострада[1], у Антиохију, где је раније био архијереј. Када свети Игњатије беше позван у Рим, да пред царем Трајаном одговара за своју веру, на томе дугом путу пратише га неколико грађана из Антиохије, побуђени на то великом љубављу према своме дивном архипастиру. Светитељ Божји, пошто се никако не хте одрећи вере Христове презревши сва ласкања и обећања цара Трајана, би осуђен на смрт и бачен у Цирку Великом пред зверове. Зверови га растргоше, и он предаде душу своју Богу. Тада његови пратиоци сабраше његове обнажене кости, пренеше у Антиохију, и чесно сахранише. Но када Персијанци заузеше Антиохију у шестом веку мошти светог Игњатија поново се врате из Антиохије у Рим, где се и сада налазе у цркви светог Климента.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФИЛОТЕЈА, ИПЕРЕХИЈА, АВИВА, ЈУЛИЈАНА, РОМАНА, ЈАКОВА и ПАРИГОРИЈА

Ови свети пошто постадоше војници Небеског Цара Христа, наружише идоле и изобличише заблуду идолопоклоника. Идолопоклоници их ухватише, и најпре им дебелим моткама поломише руке и ребра, затим их немилосрдно шибаше, па им тешке ланце око врата ставише, и тако их у тамницу вргоше. После тога их из тамнице изведоше, и кожу им на кајише секоше; затим их обесише, и онда свакоме од њих укуцаше ексере у главу. И тако ови славни мученици предадоше душе своје у руке Божје, и добише неувенљиве венце мучеништва[2].

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА СИЛУАНА епископа, ЛУКЕ ђакона и МОКИЈА чтеца

За царовања Нумеријанова, 284 године, настаде гоњење против хришћана. Тада овај свети Силуан, епископ у граду Емеси, у Сирији, би оптужен кнезу, одмах ухваћен, и заједно са ђаконом Луком и чтецом Мокијем, сви троје везани изведени пред кнеза. Он их дуго истјазаваше. И пошто виде да они исповедају Христа као истинитог Бога, а проклињу оне који се клањају идолима, силно се разљути. Затим покуша да их ласкањем придобије да се одрекну Христа. А кад и тиме не успе, страшно их тукоше, па их онда баци у тамницу, и остави их да тамо умру од глади.
Но после много дана он их поново изведе на суд. И тукоше их, и по други пут их врже у тамницу. И кад у тамници постадоше као скелети од глади и жеђи, он донесе одлуку да их изведе пред зверове да се боре са њима. И изведоше светитеље у цирк, и пустише на њих разне зверове, а мученици се Христови мољаху Богу да се овим заврши њихова борба. Бог услиши своје слуге, јер чим My ce помолише, Он услиши њихову молбу, и одмах прими душе њихове. Тада се дивље звери са страхопоштовањем зауставише подалеко од моштију светих мученика, и, не приближивши им се, удаљише ce. A када паде ноћ, одоше неки хришћани, узеше света тела светих мученика, и чесно их сахранише, елавећи и благодарећи Бога.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА САРВИЛА и ВЕВЕЈЕ сестре његове

Ови свети беху из града Едесе, а пострадаше за време цара Трајана, 110 године. Свети Сарвил беше најпре идолски жрец и служитељ гадних жртава демонских. Био је леп и чувен; носио је скупоцене и раскошне хаљине, и имао златну капу на глави; тамошњи јелини су га сматрали као другог малог цара, и поштовали као другог бога. И он је наређивао да се сви клањају идолима и приносе им жртве. Епископ града Едесе, свети Варсимеј често га је корио и саветовао, али он није хтео да напусти своју заблуду. A o једном незнабожачком празнику, када су приносили жртве демонима, и Сарвил надзиравао, свети Варсимеј га опет укори као виновника пропасти многих људи. Чувши то, и дарнут благодаћу Христовом, Сарвил се замисли над речима епископовим, и поверова у Христа заједно са својом сестром Вевејом. Затим их епископ Варсимеј обоје крсти, и поучи истинама вере. После тога Сарвил продаде све имање своје, раздаде новце сиромасима, и сам постаде сиромах. Потом отиде код епископа и живљаше код њега.
Сазнавши за то, намесник Лисије изведе Сарвила преда се на суд. Пошто га је испитао и дознао да исповеда веру у Христа, он нареди те га бише моткама. А пошто мученик изружи њега и идоле његове, па и самог цара који га је поставио за намесника, овај се безумно разјари, и нареди те светога бише воловским жилама, и стругоше гвозденим четкама, и жегоше бакљама. Трпећи све то, мученик само у Бога гледаше и мољаше се, стога му Бог и олакша патње. А Лисије, видећи јунаштво и трпељивост светога, нареди те му укуцаше ексере у главу, и бацише под тестеру да га престружу. Али благодаћу Христовом свети мученик остаде неповређен, што све запрепасти.
Видевши све то, сестра светога Сарвила Вевеја, испуни се смелошћу, и сама оде намеснику, и изјави да је хришћанка. A намесник нареди те је много бише, па је баци у тамницу. Брата пак њеног Сарвила стави на овакве муке: тукоше га дрвеним лопатама, онда му лице одраше, и руке му састраг завезаше, па га по трбуху бише; затим га за једну руку о дрво обесише, па му огњем жегоше разне делове тела; напослетку та целог одраше. А намесник, видећи га где још дише, нареди те и њему и сестри његовој отсекоше главе. И тако обоје добише венце мученичке. А чесне мошти њихове тајно узеше неки хришћани, и чесно их сахранише, славећи и благодарећи Бога.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВРЕНТИЈА затворника Печерског

После искушења које снађе преподобне затворнике печерске Исакија и Никиту[3], подвизаваше се у том истом светом манастиру Печерском овај блажени Лаврентије. Он се, као добар војник Христов, усуди да сам усамљенички ратује са душегубним нападачем - ђаволом. И зажеле свом душом да се у строгом затворништву посвети молитви Богу, убеђен да Господ управо о затворничком живљењу говори када каже: "А ти кад се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно" (Мт. 6, 6). Али преподобни му оци одлучно брањаху да то ради у светом манастиру Печерском, где лукави ђаво силовитије напада подвижнике него на другом месту. Они му напомињаху како ту ђаво савлада Исакија и Никиту, који се насамо у затвору бораху с љим, те их оци многим молитвама једва вратише к себи.
Тада Лаврентије, опростивши се са братијом, оде у манастир светог великомученика Димитрија, подигнут кнезом Изјаславом[4], и тамо монаховаше у затвору. Он стаде веома подвижнички живети и са великом ревношћу радити на спасењу свом, преузимајући сваким даном све веће трудове, умртвљујући уздржањем и глађу све страсне пожуде, секући их мачем духовним, тојест речју молитве, и водом суза својих гасећи распаљене стреле лукавога. И тако он, благодаћу Божјом, не само не би рањен ћаволом, него и доби од сведарежљивог Господа дар да чудотворно исцељује разне болести и недуге по људима, и да изгони ђаволе.
Једном, к блаженом Лаврентију између многих других би доведен ради исцељеља један човек из Кијева, у коме бејаше веома свиреп и јак ђаво, да дрво које су са муком могли носити десеторо људи, он сам узимаше и ношаше. А блажени затворпик, желећи да се благодаћу прослави његово духовно отечество - свети манастир Печерски, нареди да овог човека воде тамо. Тала бесомучмик стаде викати: "Коме ме ти шаљеш? Ја не смем ни да се приближим пештери због Светих који почивају у њој. У самом пак манастиру живе тридесет светих црноризаца којих се ја бојим, a ca осталима водим борбу"
Када бесомучник изговори то о благодати светог манастира Печсрског, блажени понова нареди да га силом одвуку тамо, да би се боље потврдило оно што он рече. А они што вуцијаху бесомучника, знајући да он никада није бивао у Печерском манастиру и да никога тамо не познаје, упиташе га: "Ко су ти подвижници којих се ти бојиш?" Јер у то време у Печерском манастиру бејаше братије сто осамнаест. Бесомучник наброја од њих тридесет по имену, и рече: "Сви они могу ме једном речју истерати". Тада му они што га вуцијаху опет рекоше: "Ми хоћемо да те затворимо у пештери". А он им одговори; "Каква ми је корист водити борбу са мртвима? Јер они сада имају већу слободу да се моле Богу за своје црнорисце и за све који долазе к њима. Но ако ви хоћете да видите како ја водим борбу, одведите ме у манастир: сем оне тридесеторице које споменух, ја се могу борити са свима осталима".
И стаде показивати способности своје, говорећи јеврејски, римски, грчки, једном речју - све језике, које он никада ни чуо није, тако да се они што га вуцијаху веома уплашише и много дивише промени његовог говора и способности да говори разне језике. Затим, пре но што они уђоше у манастир, нечисти дух тaj побеже из човека; н исцељени човек стаде паметно расуђивати, те се сви што беху с њим испунише радошћу. Онда сви заједно уђоше у свету чудотворну цркву Печерску да захвале Богу. Дознавши за то, игуман са свом братијом дође у цркву. Исцељени не познаваше ни игумана, нити икога од оне тридесеторлце које поименце наброја у време бесомучности. Тада га упиташе: "Ко те исцели?" А он, гледајући на чудотворну икону Пресвете Богородице, одговори: "Са Њом сретоше нас свети оци, њих тридесет на броју, и ја се исцелих". При томе он се сећаше имена свију њих, али никога не познаваше у лице. Тада сви скупа узнесоше хвалу Богу, и Пречистој Матери Његовој, и блаженим утодницима Његовим.
Тако се прослави свето место Печерског манастира по Божјем устројењу, објављеном преко блаженог затворника Лаврентија, који се као Варнава од Павла, на неко време одвоји од печерске бpaтиje, много плода донесе и, украсивши Изјаслављеи манасгир многим равноангелним врлинама својим, понова се врати y свети манастир Печерски. После извесног времена он би изабран и посвећен за епископа Туровског[5]. По блаженом престављењу светог Лаврентија[6], тело његово би пренето у Кијево-Печерски манастир и с чешћу положено у пештерама, где и до сада његове чудотворне мошти стоје нетљене, у част Онога који види тајно а узвраћа затворницима јавно - слављеног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКЕПСИМА

Подвизима умртвио страсти, и у миру се преставио ка Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ВАРСИМЕЈА

Епископ града Едесе, који је обратио у Хришћанство Св. мученика Сарвила и сестру његову. Због тога је био мучен и затваран, те тако постао исповедник. Пошто је, по заповести царској, пуштен из тамнице, у миру се упокојио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АФРААТА

Рођен и одгајен у Персији; незнабожац. Згадио се на незнабоштво; напустио Персију и отишао у град Едесу; тамо се крстио и постао хришћанин, па се изван града затворио у келији и строго подвизавао. Затим прешао у један манастир, близу Антиохије. Ту се подвизавао у великом уздржању. Био многима на спасење својим животом и мудрим поукама, и особито бранећи Православље на Истоку од аријанаца. Преставио се у миру 370 године.

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ ГЕРАСИМА, ПИТИРИМА и ЈОНЕ епископа Пермских

Апостолски ревносни пастири Цркве Руске; многе иноверце привели Цркви Христовој; богомудро водили и руководили паству своју путем спасења. Свети Герасим мученички скончао. Свети Питирим убијен од незнабожног кнеза 19 августа 1456 године, и тако овенчан славним венцем мучеништва. Његов наследник на Пермском престолу епископ, свети Јона, преставио се 6 јуна 1471 године. Свете мошти ова три светитеља почивају у храму посвећеном њима у граду Уствиму.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА ХИЈОСКОГ

Био родом са острва Хијоса; пострадао мученички за Господа 1802 године. Као младога агарјани га беху на силу потурчили, но кад одрасте одрече се муслиманства и исповеди Хришћанство и зато претрпи мученичку смрт у Цариграду отсецањем главе.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Пострадао 20 децембра 107 године.
2. Пострадали 297 године у граду Самосати, у Сирији, за време цара Диоклецијана.
3. Спомен преподобног Исакија, затворника печерског, 14 фебруара; спомен Никите загворника, који је скончао као епископ Новгородски, 31 Јануара. Обојица беху прелашћени виђењем Кушача у светлом облику.
4. Манастир св. великомученика Димитрија налазио се у близини Печерског манастира. Године 1128 он би прикључен Печерској обитељи.
5. Туров - град у Минској губернији. Свети Лаврентије био јe епископ Туровски од 1182 године.
6. Преставио се у Господу 1194 године.